среда, 05. децембар 2012.

Dvadesetčetvrta sličica-"Smrt"


Dok u telu postoji najmanja iskra života, dok je u njemu duša koja čini jedinstvo sa telom, dotle je telo živo.

Sećam se mačeta koga je moja ćerka donela kući, polumrtvog, i koje se za kratko oporavilo od gladi i žeđi. Bilo je polupokretno, zadnje noge mu nisu funkcionisale, imalo je zakržljale unutrašnje organe tako da je bilo osuđeno na smrt od samog svog rođenja. To mače se ipak igralo koliko je moglo, jelo je, borilo se za život dok posle nekoliko dana nije palo u komu i uginulo. Do samog uginuća, iako je bilo u komi, to je bilo BIĆE, disalo je, skoro neprimetno ali se ipak pomeralo, davalo je znake života. U jednom trenutku sve je stalo. Mače je postalo masa nečega, nekakvih dlaka, mes, nepokretno, i to više nije bilo mače već prazna ljuska. Isto poslepodne sahranili smo ga u dvorištu, prostirku i korpicu u kojoj je bilo mače i koja je činila njegov dom smo bacili, te stvari su takođe postale samo ljuštura, lišena svog smisla bez mačeta koje je unutra.

Stojim pored mrtvog oca. Do juče sam svaki dan, više puta odlazio u bolnicu, gledao sam ga kako kopni, kako se pretvara u nešto što je nepoznato i nedokučivo. Pre nekoliko meseci bol u grudima se pretvorio u infarkt, jedan, drugi, i u samoj operacionoj sali, u treći. Tada sam saznao za nove reči, kao što je trostruki bajpas, saznao sam za nove lekove, terapije, za načine lečenja i kako treba da postupa srčani bolesnik. Centralna figura mog detinjstva, moj idol rane mladosti se pretvorio u starca od osamdeset godina. Nikada nisam pomislio da ovaj pater familias može oboleti, a kamoli umreti. Za njega se govorilo da je čudan čovek, da ima neobična shvatanja o porodičnim odnosima. Nije voleo da se brat i ja susrećemo (majka nam je umrla pre 11 godina), nije voleo da kontaktiramo sa ostalim članovima naše familije. Ipak,najviše zahvaljujući mojoj ženi, nekako smo se otac i ja na neki hladan i otuđen način družili, viđali smo se na nedeljnim ručkovima kada ne mogu reći da smo glumili, ali smo forsirali porodične odnose.Meni je nedostajao moj brat da bude sa nama ali u kakvim ludim vremenima živimo (neki put je zgodno upotrebiti ovu poštapalicu, za svaki promašaj, životni, materijalni, porodični, lepo okriviš luda vremena i mirna Bačka) niko nema vremena za drugoga, pa ni za sebe, tako da smo na tim ručkovima uglavnom sedeli otac, moja žena i ja dok su deca bila zauzeta svojim poslovima i brigama. U takvim prilikama gledao sam idola mog detinjstva kako priča o nebitnim stvarima, prisećao sam se kako je uvek bio autoritet, bio je ceo život na rukovodećim položajima u raznim firmama. Autoritativan način ophođenja je zadržao i prema svom mladuncu, tj. meni, nikada nisam smeo da mu se suprotstavim ni rečima ni delom. Uvek je govorio da sam mali, a da on zna sve, kada sam i pokušao da mu nešto kažem, omiljena uzrečica bila mu je „Našlo pile da uči sokola!“. Na taj način sam naučen kako poštovati Njegovu veličinu i nikada više nisam mogao da mu se suprotstavim, ni onda kada sam imao 48 godina a on 80. Ipak, druga strana ličnosti bila je nežna i zaštitnička, moja majka nije bila ono što se može nazvati nežna i osećajna, imala je mnogobrojne zdravstvene probleme usled kojih je postala (ili je uvek bila?) introvertna osoba, posesivna u odnosu na mene. Bežao sam kod oca kada su mi pretile batine, kojih nije bilo mnogo u mom detinjstvu ali je zato bilo puno drugih ružnih stvari od kojih me je čuvao moj Tata. Branio me je i od nekih uličnih mangupa, vijao po ulici barabe koje su ukrale moj crveni tricikl. Kasnije je odlazio u školu i hteo da zadavi nastavnika koji se iživljavao nada mnom i nad ostalim učenicima (pre nekoliko meseci na Fejsbuku sam našao stranicu moje prve osnovne škole, i fotografiju ovog nastavnika a ispod toga dugačak, jako dugačak tred u kome se opisuju zlodela ovog monstruma, ismevanje siromašnih učenika,ulagivanje bogatim, podsmevanje nihovim fizičkim ili mentalnim nedostacina, tako da sam se uverio, posle mnogo godina, da stvarno nisam bio ništa kriv tada, u petom razderu osnovne škole kada sam dobio ispred table dva vruća šamara). Od takvih situacija i ljudi branio me je moj otac, dok sa druge strane nije dozvoljavao da odrastem, i dopuštao je mojoj majci da u njegovom odsustvu, a bio je često službeno odsutan, izvodisvoje bolesne ideje i da ih zaliva svako veče sa po par boca „Banatskog rizlinga“, koje je mene slala da kupim, sedeći ispred televizora, ispijala ih dok joj se pljuvačka ne počne da cedi iz otvorenih usta. Relativno rano sam otišao iz ove lude kuće, sa 24 godine našao ženu mojih snova, otišao u podstanare i tako živeo do danas.

Danas, pored mrtvog oca, u stvari, pored nečega što je do pre nekoliko sati bilo moj otac, a sada je gomila nečega što više nije on, više nisam podstanar. Juče sam ga ispratio na put bez povratka, na trenutak je otvorio oči i video me je kako stojim pored bolničke postelje, poslednjih dana voleo je da ga izmasiram po ramenima i da ga češkam po glavi, u tom poslednjem trenutku njegove svesti pitao sam da li želi da ga češkam, klimnuo je glavom, pomilovao sam ga po kosi, zatvorio je oči i više nije dolazio svesti, uveče je umro.

Radnici strpljivo čekaju da odem, pružam im ručni sat, stavljaju mu ga na mrtvu ruku, obukli su mu odelo koje sam doneo a koje smo brat i ja odabrali,jedno baš lepo njegovo odelo, leži lepo odeven ali, opet, to u mrtvačkom kovčegu nije moj otac! Odlazim odavde u očev stan. Sam sam. Misli vijaju jedna drugu, ne mogu da se snađem, niko mi ništa ne može objasniti. U ovom stanu nisam nikada živeo, moji roditelji su voleli da se sele i da menjaju stanove takoda ovde se ne osećam kao u kući mog detinjstva. Ipak, sve je prepuno uspomena, sve me podseća na Njega. I dalje osećam strah, ne smem da bez pitanja otvaram Njegove fioke i diram Njegove stvari. Iz poštanskog sandučeta uzeo sam zaostalu poštu, za ove tri nedelje koliko nije nikoga bilo. Tu je i ček od penzije, ne smem da ga otvorim, On nije nikada nikome rekao kolika mu je penzija. Ipak, polako, rešavam da krenem, ovde je polovina svega bratovo a polovina moje, od danas. Za početak, otvaram ček, saznajem iznos penzije, nastavljam tako što otvaram fioke, jednu po jednu. Sve me boli, ali znam da to moram uraditi jednom, neka bude odmah. Gledam stare slike, gledam nove slike, pokušavam da zamislim kakav je život vodio moj otac poslednjih godina. Slike iz Irana, dokumenti iz Moskve, fotografija sa nekakvoog okupljanja u dnevnoj sobi, sa nekim ljudima koje ne poznajem. Jedna fotografija sa Predsednikom, i još jedna, sa rođakom sa Kipra, gde je boravio u više navrata. Nalazim i moju kartu za let na Mesec (da, i to imam!), stare razglednice. U ćošku spavaće sobe stoji usisivač koji ne smem da pomerim. Ne znam zašto, taj usisivač je simbol poslednjih godina, ja sam mu ga jeftino nabavio, bio mi je zahvalan jer je imao nekakav prastari koji jako zujao, taj novi usisivač nisam video od kako ga je odneo, i kada sam ga ugledao u uglu sobe, video sam oca kako posle usisavanja ostavlja usisivač u taj ugao, i sada nemam snage da ga pomerim, kao da ima 10 tona, nekako, osećam da kada pomerim taj usisivač, ceo ovaj stan postaće prazna ljuska, postaće stambeni objekat u zajedničkom vlasništvu, bratovljevom i mom, a od moga oca ostaće samo uspomena. Odlazim iz stana, idem svome domu, usisivač je na svom mestu, još malo, dok ga neko ne pomeri, posle, ono mače, moj otac, korpa od mačeta i stan, sve postaje prošlost, ljuštura koja ima samo tržišnu vrednost...


Milan