недеља, 24. јануар 2010.

Šesta sličica - "Salaš u malom ritu"

Krenuo sam biciklom od svoje podstanarske izbe u Borči putem kojim retko (ili nikada) idu civilizovani ljudi. Do kraja ulice pa u polje, između mladog žita sa strane, jakog vetra u lice, plavog neba iznad mene, po prašnjavom putu, kojim, kako sam već naglasio ne idu normalni, svakodnevni ljudi, no samo umorni ratari koji se vraćaju sa njiva (shodno tome, nameće se zaključak da ovi ratari ujutru idu odmorni u istom pravcu ali u suprotnom smeru. Opet, ako bismo tezu dalje razvijali, mogli bismo zaključiti da ratari mogu i ujutru biti umorni i ići na posao ako su noć proveli, na primer, u kafani, a vraćati se odmorni ako su odustali od ratarisanja i legli pod drvo gde su spavali ceo dan. (ova digresija je ipak otišla predaleko te se vraćam na temu).
Čini mi veliko zadovoljstvo da vozim po prašnjavim vojvođanskim putevima u ovakve sunčane dane i da gledam oblačiće prašine koje je napravio prednji točak bicikla kako se migolje i beže sa strane. Još veće zadovoljstvo čini mi saznanje da je prvi veliki uspon daleko, daleko, na srbijanskoj strani, preko Pančevačkog mosta, tako da ga danas (mislim na uspon) neću videti, sve je ravno i lenjivo dokle god pogled dopire. Vozeći ovako sam i sa svojim mislima, čudim se ljudima koji ne mogu da osete ravnicu koja čuva svoje skrivene lepote. Nebo je veliko i nije sputano obrisima nekakvih surovih planinskih venaca na kojima se bele snežne kape(bljak) - sneg i hladnoća su prve po redu stvari koje ne volim - sa strane se zelene, žute ili crvene, zavisno od useva i godišnjeg doba, zasađena polja, usamljena drvca daju plodove raznih boja i ukusa...


Mlado žito (Živio nam drug Tito)



Poljski put-a nije u Poljskoj!


Polako izlazim na asfaltni put, naravno, tek pošto sam napravio nekoliko pogrešnih skretanja, otkrivši da da bih došao do Glogonjskog Rita moram ići jedan deo puta po asfaltu. Vetar je jak a dosta je toplo jer je kasno proleće, sa strane puta vidim nekoliko drvaca višnje u punoj zrelosti. Stajem i počinjem da berem i jedem voćke, gledajući okolo da neće neko da me gađa dvocevkom da bi sačuvao plodove svoga, i drvetovog, rada (kaže se „da puca na mene iz dvocevke“, ali radi napetosti dramske radnje koristim kolokvijalne izraze) Niko se ne obazire na mene, jer ovo ipak ovo nije voćnjak nego samo red drvaca koja omeđavaju nečiji posed, jedino usamljena ratarka (da ne kažem seljanka) mirno ratariše alatkom za ratarisanje.


Višnjičica rod rodila



Ratarka ratariše


Osvežen ulazim u Ovču, naselje na levoj obali Dunava, naseljeno rumunskim življem, gde žive, naravno, pretežno Rumuni koji su ovde naseljeni u 19. veku kada su zamenili Srbe koji su izumrli usled raznih ratova ili koji su se jednostavno odselili. Ovo selo važi za najstarije selo u Pančevačkom ritu i ima davnašnju istoriju. Lepa i velika crkva u centru sela mami me da je fotografišem, silazim sa bicikla, pravim slike iz raznih uglova i na taj način, nenadano i bez namere bivam uvučen u politička dešavanja u ovom selu, kao i opštinsko-gradska prepucavanja...
Taman dok sam zauzimao poziciju za savršeno dobru fotografiju, žuta crkva sa tirkizno plavim nebom iznad i zelenim lišćem na drveću koje raste u porti, prenu me glasić:

-A jel’ ste Vi iz Dunavskog venca?
-Molim, ovaj, ja, bio sam par puta na Zelenom Vencu, čekao autobus za Zemun, ali Dunavski...
-Vi mora da ste onda iz Opštine, pa slikate za njih?
-Nisam, znate, ja volim da vozim bicikl po prašnjavim putevima, pa kada pršti ona prašina ispod točka, ja onda jako uživam...
-Aha, a slikate, onako, zato što vam je lepo ovde, jel’te?
-E, jes’, baš zato, a i čuo sam da se ovde snimala ona serija, znate, sa Šicerom i sa moj bruder Pera... Salaš u malom ritu...

I tu se ženica polako otkravila, mislim nema veze sa kravama, ne daj Bože, nego onako, probila led, što bi rekli, pa sam saznao da je Ovča sada skoro dobila novi dom zdravlja, pa novu zgradu mesne zajednice, ima svašta u planu da se gradi i osniva, samo je, eto, crkva malo opustela, nema naroda unutra, a i Srbi hoće na ulazu u Ovču da grade srpsku crkvu, da imaju gde da se mole Bogu, onaj rumunski Bog ih ne razume, pa ili da uče rumunski ili da zidaju crkvu... Inače, ona radi u mesnoj zajednici, što mi je više puta naglasila, i mnogo mi je nahvalila selo. Pokudila je predsednika opštine što ih malo više ne gleda. Pomenula mi je nekoliko imena u raznim konotacijama, jedni su dobri, koji rade za selo, drugi su loši, koji rade protiv njih... Verovatno svojom pojavom izazivam nekakav poriv u ljudima da se pohvale onim što imaju, izgledam nekako, ne znam ni sam, neobrijan, znojav, sa izbledelim kačketom na glavi, prašnjavim biciklom i ofucanom pamučnom majicom kao neko ko se namerno pravi da nije ono što jeste, dok sam ja u stvari baš ono što jesam i ako ni sam ne znam šta sam.
Napravio sam ipak nekoliko fotografija ove crkve i prošetao portom u koju je zli Šicer zatvorio meštane Malog rita u nameri da sazna ko je zapalio žito, sa setom se prisećajući događaja koji su ekranizovani pre tridesetak godina, a predstavljaju vreme od pre 60 godina. Kada čovek postane ono što se zove „zreo“ i ne predstavlja mu problem da bez problema razmišlja u dekadama, postao je u stvari „mator“ i ako to ima svoje prednosti, ja ih u ovom trenutku i ne vidim.


Ovčanska crkva



Ovde je zli Šicer zatvorio nevine ljude


Pitam gospođu sekretaricu mesne zajednice u kojoj je kući snimana serija, pokazuje na kuću preko puta te hitro usmeravam objektiv mog digitalnog pratioca i ovekovečavam ovaj prizor, skoro očekujući malog Milana Maljevića-Slavka Štimca sa svojih desetak godina da proviri kroz prozor...


Gazda-Jerihova kuća



Razgovora nikada dosta, ali ipak nastavljam moju veliku avanturu tako što se upućujem ka kraju sela i prateći signal GPS uređaja nepogrešivo skrećem na puteljak koji vodi između njiva ka susednom selu, Glogonjskom ritu. Prelazim preko pružnog prelaza gde odavno nije prošao ni jedan voz, zarđale šine, saobraćajni znaci i makovi  rastu posred pruge.


Stari pružni prelaz


Ovuda su davno prolazili šinobusi ka severnom Banatu, i uopšte cela Vojvodina je imala veoma razvijenu mrežu pruga koju joj je ostavila omražena i drska Austrougarska, a tu mrežu je razorila svetla budućnost koja se nazirala pre tridesetak godina. Tada se smatralo da u 21. vek treba ući autobusima i „osobnim“ vozilima, a ne tamo nekakvim šinobusima, kao da smo, Bože me prosti, u nekakvoj zaostaloj Švajcarskoj. Dvadeset prvi vek je konačno došao, ali su pruge zarasle, zarđale i opustele, kao spomenik svetloj budućnosti koja još uvek nije došla. Verovatno, kada se društveno-politička kao i ekonomska situacija u regionu poboljša onda će u pruge dobiti svoj smisao, i tada će se neko setiti starca Moče iz Borče koji je to prognozirao, možda i spomenik dobijem, u sred Ovče. Eh, digresije…


Zarasla pruga


Do Glogonjskog Rita vetar mi bije u leđa tako da za čas stižem u ovo velelepno mesto gde je Bog rekao laku noć i dunuo u sveću. Opet ugledam prugu i veliki broj putničkih vagona, zarđalih i izgorelih. Prilazim bliže i vidim da su to vagoni iz bivših jugoslovenskih rebublika, Sarajeva, Ljubljane, Zagreba... Na mestima koja su predviđena za upis tehničkih pregleda stoje davni datumi a poslednji datiraju iz 1991. godine, zaključujem da je to sve što je ostalo od „razdruživanja“ sa ovim republikama. Jednog dana, te godine, vozovi su zorom pristigli na Železničku stanicu Beograd i istovarili su sanjive, izgužvane putnike iz susednih republika, čistačice su počistile kupee i hodnike vagona spremajući ih za večernji polazak, ali tog dana desio se rat i vagoni su stajali danima u stanici, negde duž pruge neki ljudi u čudnim uniformama nosili su nove zastave, pevali nove pesme i povremeno pucali iz oružja. Večernji vozovi opet su krenuli mnogo, mnogo kasnije a ovi vagoni su odvučeni u Glogonjski Rit da tamo sačekaju kraj rata. Narodna poslovica kaže „nekom rat a nekom brat“ a to su lepo osetili meštani koji su imali su neko vreme šta da lože, ove železničke fotelje kažu, lepo gore, prozorska stakla se mogu upotrebiti za svinjce i kokošinjce a i za neku ljudski nastambu. Ili za prevozno sredstvo, zašto da ne... Nebo je granica ljudskoj mašti, pogotovu kada je materijal besplatan.


Polazak - večeras!



Slovenačka roba



Krajnje vreme za tehnički pregled


Nastavljam vožnju, bez namere da se ponavljam ,ističem da duva vruć vetar i da sam žedan. Prolazim pored štala u kojima spokojno muču krave, čekajući večernji obrok i mužu i gledajući svoja, kravlja posla. Celo ovo naselje, ili selo, nekada je bio deo velikog društvenog kombinata „PKB“, a i sada je verovatno, samo su drugačiji svojinski odnosi -  vlasnici su se promenili, nekakvi viši interesi su nalagali da se ovaj kombinat koji je bio jedan od najvećih u Jugoslaviji, mora uništiti, tako da je ovaj kraj ostao pust i nedostupan. Preko 20 kilometara je udaljen od Beograda, povezan je asfaltnim putem i linijom gradskog saobraćaja koja ima interval od čak 50 minuta, kada autobus nije u kvaru. Na ovom mestu, kada bi me neko pitao šta radiš, slobodno bih mu mogao reći „Ništa“. Ovde se nikada i ništa ne događa, svaki dan liči na pređašnji a kakav će biti i sledeći. Zaključujem da je ovo je pravo mesto za mene. Moram se ovde preseliti, nekada, da ne radim ništa a da mi to niko ne može zameriti. U mom sadašnjem svetu, kada ne radim ništa proglašavaju me za lenjog ali u Glogonjskom ritu je raditi nešto ravno je podvigu! Raj, a na zemlji! Ugledam jednu (od dve) prodavnice, parkiram se i kupujem pivo... Poznat sam po tome što na svakoj svojoj turi popijem po jedno, neka ide život, prošle godine sam popio jedno, eto, i ove ću, pa neka bude šta bude. Uostalom, do sada sam prešao 17 kilometara za dva sata, i zaslužio sam malo pauze!
Sedim u hladu zida prodavničkog, pijem hladno pivo, ono pije mene... U hladu obližnjeg drveta sedi kolega po pivu i gleda me, polako merači da mi priđe ne bi li započeo priču. Da me uvuče u intrige i političke zavrzlame Glogonjskog rita? Ne želim! Ispijam brzo hladnu tečnost i blago ošamućen polazim predivnim pustim asfaltnim putem ka Zrenjaninskom putu, niz vetar, pored žitnih polja.


Pivski koleza



Bicikl i pivo



Naselje Jabučki rit ostaje pored mene, ugledam potpuno novu crkvu pored puta kako se sija u punom sjaju. U naselju Jabučki rit stanovnici su se godinama žalili kako nemaju odgovarajuće uslove za odgoj dece, kako nemaju zdravstvenu stanicu, kako u naselju imaju pacove velike kao mačke, kako su daleko od grada... Ali, evo velikog uspeha, i dalje nemaju ništa od svega toga, i dalje imaju pacove  ali zato sada imaju kome da se žale, ponosna crkva je tu tako da stanovnicima stiže pomoć sa najvišeg mesta!


Crkva u Glogonjskom Ritu


I dalje vozim niz vetar koji mi zviždi u ušima (ili je to pivo?), autobus gradskog saobraćaja ostavlja putnike koji dolaze znojavi i umorni sa svojih radnih mesta u gradu, izlazim na Zrenjaninski put i vozim nazad u svoju Borču, velegrad leve obale Dunava! 

Rođendan, januar 2010.


уторак, 19. јануар 2010.

Peta sličica - "Narodna pesma"


Ovu narodnu pesmu zabeležio sam prilikom vožnje po planini Miroč, negde u proleće 2007 godine. Interesantno je što pesma govori o biciklistima koji su pohodili ovu planinu, a koji se zovu isto kao Marko i ja, i čak su vozili istim putem, i doživeli skoro istovetne doživljaje kao mi. Naravno, pesma je plod mašte narodnog pesnika, jer Marko i ja nismo videli ni vile ni ostala natprirodna bića, kao što su ih videli junaci u ovoj pesmi

Na kraju je data kratka analiza pesme, tek da rastumači nejasnoće koji mogu nastati usled arhaičnog načina izražavanja.

Izvolite.





Bicikliranje Kostića Momira i Grubora Marka



Točkove okretaše dve pobre,
Dve pobre, dva biciklista jaka,
Po visokoj, po Miroč planini.
Jedan beše Kostiću Momire
A drugi snažni Grubore Marko.
Miroču priđoše od bijela
Negotina grada, u subotu,
U subotu pred praznike rada.
Negotinu, bijelome gradu
Iz Beograda, velika grada,
Starijem "Fudeks" autobusom
Bicikle kićene prinesoše.
Dočeka ih biciklistaVlasta,
Te zajedno Miroču krenuše.
Naporedo jezde dobre točke.
Jedan točak, ime mu je Jezda,
Drugi točak, ime mu je Munja
A treći – ime mu je neznano.
Trojku gleda Ravijojla vila,
Trojku gleda, voziti im ne da.
Vide ona biciklista jaki'
Gde točkove po Miroču voze.
Ovakije' ne vide nikada:
Na glavama im šlemovi sivi,
Na rukama rukavice štitne.
Nose sobom svoje sive dvore,
Nose sobom i postelje svoje.
Imaju i primus plavi, mali,
To za kafu a i supu vruću.
Šalje kišu Ravijojla vila
Prolećnu, kišu ali veliku.
Iskvasi sebe Grubore Marko,
Iskvasi se Momiru Kostiće,
Mokar i od Negotina Vlasta.
Mokri voze, sve pesme pevaju,
Te tako i Sunca dočekaše,
Ne može im Ravijojla vila,
pakosti nikakve počiniti!
Osušiše zlaćane `aljine
Te namastiru Vratni priđoše.
Blizu namastira su prerasti,
Iznad reke kameni lukovi
Što nam priroda ovde načini.
Na kapiji, a na namastirskoj,
Ode Vlasta Negotinu gradu,
Dok Marko i Momire krenuše
Starome Miroču na vrhove,
Na vrhove, nebu pod oblake.
Gleda Ravijojla, gleda vila,
Oterala biciklistu Vlastu.
Al
besedi Kostiću Momire:
Dobri pobro, moj Grubore Marko,
Inokosni ostasmo ti i ja,
Sami moramo Miroču poći!
Opet po planini točke voze
Sada sami, Momire i Marko.
Sami voze, pomrčina pada.
Šalje studen Ravijojla vila.
Zastadoše dva junaka jaka,
Na livadi pored puta ravnoj.
Pripremaše šatore zelene,
I postelje prenosive meke.
Na primusu plavom toplu supu
I kafu jaku, crnu, skuvaše
Te umorna tela zagrejaše.
U šatore, u postelje legli,
Ni vila, a ni noćna stud ’ladna
Miran san prekinuti ne mogu.
Zorom ranom dvore spakovaše,
Po danu sunčanome Miroču
Selu malome a na planini
Svoje zakotrljaše točkove.
U selu prodavnicu nađoše,
Ispred, za stolom doručkovaše,
Na bunaru vode natočiše.
Na junake gleda Ravijojla,
Na pute ih pogrešne navede,
Pobre pravog puta ne videše.
Izvede junake iz planine,
Ka mutnom Dunavu ih odvede.
Vratiti se pobre u planinu,
junaci a namerni bejahu,
Al’ uspon strmi al
uspon jaki,
Pred junake branu svoju turi,
Te besedi Kostiću Momire:
"A moj brate, moj dobri pobro,
Ajmo magistralom sve do Rama
Konje gvozdene svoje terati,
Kod Rama mutno Dunavo skelom
Od staroga skeledžije preći...“
Odgovara mu Grubore Marko:
"’Ajde pobro,
ajde dobri druže,
Dosta je mene ove planine,
I ovi seoski' prodavnica,
Pojesti želim štagod kuvano
U me'ani dobroj, pored puta,
I popiti pehar rujnog vina!»
Pođoše pobre svojijem putem,
Srećna osta vila Ravijojla,
Ne dade junacima planinu!




ANALIZA



Narodni pesnik u ovoj pesmi, napisanoj u klasičnoj formi-desetercu, govori o tome kako su dva druga odlučila da za Prvomajske praznike krenu u avanturu po planini Miroč, a kasnije da vožnju nastave po Đerdapskoj klisuri. Oglasili su se na biciklističkom Internet forumu u nameri da nađu saputnike  ali niko nije želeo da pođe sa njima. Marko i Momir, su, turu započeli u Negotinu a planirali da je završe u selu Ram, na Dunavu. Dalje, u pesmi se pominje zamorno i po malo dosadno putovanje starim autobusom po uzanim i krivudavim magistralama istočne Srbije. U jednom trenutku zazvonio je Momirov mobilni telefon, javio mu se čovek koji se predstavio kao Vlasta iz Negotina i koji je preko Interneta saznao da se organizuje vožnja po njegovim krajevima, te da želi da vozi sa ova dva junaka. Dočekao ih je na autobuskoj stanici, pokazao im gde može da se pojede dobra a jeftina pljeskavica i gde mogu da kupe namirnice, te su ubrzo krenuli Miroču u pohode. Odjednom je pala dosta jaka, kratkotrajna kiša koja je junake dobro nakvasila, međutim ubrzo je sinulo Sunce te ih je osušilo tako da su nastavili svoju vožnju ka manastiru Vratni, gde su ubrzo i stigli. Manastir je iz XIV veka, pretpostavlja se da je manastirsku crkvu, posvećenu Vaznesenju Gospodnjem podigao pop Nikodim, prijatelj kneza Lazara godine 1399. Tamo su posetili spomenik prirode koje narod zove prerasti a čine ga veličanstveni kameni mostovi koje je napravila rečica Vratna koja se probijala kroz kraški teren i izdubila pećinu, koja se u jednom trenutku urušila ostavivši samo ova tri luka, visine 34, 26 i 20. metara. Na kapiji manastira Vlasta je morao da se vrati u Negotin tako da Marko i Momir nastaviše sami putem kojima nisu do sada nikada išli. U pesmi narodni pesnik nevolje koje su ih snalazile slikovito pripisuje vili Ravijojli koja je davno nekada drugovala sa Kraljevićem Markom, koji ju je uvek nadjačavao, poručujući na taj način da su i ova dva junaka, dva biciklista, iako neiskusni u planinskoj vožnji ipak jači od svih problema, poput Marka Kraljevića, a nekada davno. Na taj način pesnik predočava i skori dolazak noći u planini kada likovi iz pesme vade svoj šator, kuvaju supu, uvlače se u vreće i mirno spavaju, nezaplašeni noćnim planinskim zvucima i zaštićeni od noćne studeni. Sledećeg dana pesnik prati avanturu dvojice biciklista u kojoj su oni krenuli do sela Miroč, gde su doručkovali, zatim ka Petrovom selu, gde nisu uspeli da stignu jer su propustili jedno značajno skretanje, što se na kraju pokazalo dobrim rešenjem jer naši junaci nemaju GPS uređaj, samo stare topografske karte tako da je postojala mogućnost da se izgube u planini. Tako su putešestvije završili u Brzoj Palanci, što nije bilo planirano, ali je omogućilo da voze svoje bicikle celom obalom Dunava, sve do Rama. Naravno, Marko i Momir ne mogu biti krivi za ovo pogrešno skretanje jer ih je na to navela vila Ravijojla, koja je sakrila od njihovih pogleda pravu raskrsnicu puteva, iako im je nehotice na taj način učinila uslugu. Ovu avanturu pesnik okončava tako sto su svi zadovoljni, i vila Ravijojla i Momir i Marko, vila zato što im se revanširala ne dajući im da voze po planini već ih brutalno izbacivši u Brzu Palanku, a Momir i Marko zato sto će naići na mehanu u kojoj jedeš koliko hoćeš za 120. dinara, i gde su pojeli pasulj i paprikaš, te požurili, i stigli uveče do skele koja ih je prevezla u bezbednost!

Fotografije: 


Vlasta i Marko



Marko



Starac Močo od stotinu ljeta



Proleće na Miroču

 

Prema Vratni

 

Mali koleza

 

Veće staraca

 

Livade


Put

 

Selo

 

Ka vrhu

 

Odmor


Ovde se peče ćumur za roštilj

 





Pada mrak


Kamp

 

Ovako iznutra izgleda uredan šator



Doručak ispred prodavnice

 


  Ispred Kladova


Mutno Dunavo

 

...



...

 

...



Lepenski Vir


Lepenski Vir

 

Golubac

 

Golubac


Napušten granični pelaz ka Evropi




Forsiranje Dunava-povratak kući

среда, 13. јануар 2010.

Četvrta sličica - "Pismo iz Rusije"



Ovo je sličica iz jednog velikog albuma koji će jednog dana, kada ga, i ako ga, završim opisati jednu veliku i lepu avanturu koja se zove CikloRusija 2007

Izvolite!

***




Kroz nekakvo blato, kakvo samo blato može da bude u sred ruske tajge u julu mesecu, praćeni rojevima insekata koji ubadaju svuda po otkrivenim delovima tela, stigosmo do jednog imanja u sred ničega, ili što bi rekli Amerikanci, „in d midl of nover“. Do mraka ima još nekoliko sati, ali je već je prošlo osam uveče (eh, taj Sever!), da nismo naišli na ovo mesto morali bismo zanoćiti na nekoj livadi pored onoga što je nekada predstavljalo magistralni put.

Ovdašnji putevi su ranije su bili veoma prometni, u doba kada je ovo bio naseljen kraj i kada su bile žive veze između ovih zaselaka i sela, naravno tada su bila i sela živa, a i ljudi… Sada, ovde se prolazi pored drvenih kuća koje polako uzimaju prirodni oblik, nekada ravne linije krovova i zidova sada postaju iskrivljene, kao da su porasle iz semena, krovovi se urušavaju i kuće tonu same u sebe. Ograde nekadašnjih dvorišta odavno su probijene i razvaljene, samo se naslućuje gde su nekada bile seoske ulice, svuda je visoka i gusta trava. Sva trojica smo veoma umorni i blatnjavi, naši bicikli osim stvari u bisagama imaju još i debeli sloj lepljivog blata na sebi i poslednjih nekoliko sati skoro da ih nismo mogli voziti. Stopala su nam mokra i avantura u koju smo se upustili desetak dana ranije, avantura koja se zove „Na biciklu od Moskve do Sankt Peterburga“ počela je da poprima malo drugačiji ukus, nije to samo vesela letnja vožnjica, već poduhvat koji ume da pokaže svoje ozbiljno lice. Signal mobilne telefonije odavno nismo videli, a da se pomalo zabrinemo šta će biti sa nama ako budemo morali zanoćiti na otvorenom doprinelo je i to što smo na jednoj čistini videli veliki krug ugažene i polegle trave u čijem centru je bilo ogromno medveđe govance. Ono samo po sebi nije izazivalo zgražanje što meda nije koristio toalet za svoje potrebe nego saznanje da je plišani negde u blizini, i da ako natrapa na naš šator u sred noći neće nam se uvući u vreće za spavanje da ga mazimo nego će verovatno želeti intimnije druženje, druženje sa svečanom večerom. Naravno, večera bi bili mi, a pošto nas je trojica, jedan momak bi bio predjelo, drugi glavno jelo a ja bih bio desert, ne zato što sam najslađi nego zato što bi moje staro telo trebalo najduže kuvati, te bih poslednji došao na red.






Kada smo ugledali seosko gazdinstvo, do koga se može doći samo terenskim vozilom ili konjem, laknulo nam je. Negovano cveće, održavana kuća i novi objekti ukazivali su nam na to da ovo imanje nije napušteno, nadali smo se da možemo razapeti šator u jednom uglu dvorišta, skuvati na našem primusu supu iz kesice i umiti se vodom iz bunara, te zaspati zaštićeni od zverinja iz šume. Otvaramo drvenu kapiju, vičem na ruskom, zovem domaćina. Iz kuće izlazi četrdesetogodišnjak, odeven po ovdašnjoj modi, što znači u maskirnom odelu i gumenim čizmama, prilazi kapiji i kada nas ugleda onako znojave, blatnjave i sa svojim natovarenim biciklima, ne veruje očima šta vidi. Otvara kapiju i pušta nas unutra, više je nego očigledno da nam je potrebna pomoć.

-Ja sam Saša, dobrodošli, izvolite…

Pošto jedini od nas govorim ruski, kao i mnogo puta pre i posle tokom našeg puta preuzimam ulogu portparola, i krećem u razgovor.

-Mi smo biciklisti (ko bi to rekao, nikad ne bih pogodio!) i idemo iz Moskve, putujemo do Sankt Peterburga pa ako smemo da postavimo šator negde u Vašem dvorištu, da prenoćimo, sutra nastavljamo naš put…

Za ovog čestitog čoveka ne zna se šta je predstavljalo veće iznenađenje: Bicikli u ovoj nedođiji ili stranci, koji su ovde zadnji put bili za vreme Drugog svetskog rata i govorili nemački, ili saznanje da neko OVUDA ide do Sankt Peterburga, glavni put, dobar, asfaltni, je dvesta kilometara istočno odavde… Iz kuće izlazi njegova žena, pozdravlja nas, stojimo u dvorištu, Saša se opet čudi, nije mu jasno zašto želimo da spavamo u dvorištu, kakvi smo mi čudni ljudi…

-A zašto da spavate u dvorištu? Ako baš želite, u redu, ali ima toliko mesta, a i kiša će, spavajte unutra, na toplom, založićemo da vam se stvari osuše, evo sada će Tonja i večeru da spremi, nismo očekivali goste ali dok se vi okupate i presvučete biće i krompiri kuvani pa da posedimo i nešto pojedemo, popričamo a možemo i da popijemo nešto…

Ovde bih prekinuo Sašino izlaganje jer bi odnelo mnogo vremena i prostora kada bih preneo sve šta je kazao tokom našeg jednodnevnog druženja. Naime, osim što je srdačan i druželjubiv, Saša je i veoma pričljiv čovek, a ironija kakvu samo šaljivdžija Život može da priredi je to što on živi na ovom mestu, razdvojen od prvog zaseoka sa desetak kilometara puta sa do kolena dubokim blatom, na mestu gde nema sa kime drugim da priča osim sa svojom ženom.

Skidamo bisage sa bicikala, ostavljamo ih ispod nadstrešnice i ulazimo u kuću, „izbu“ kako se ovde zove takva vrsta kuće. Pijemo čaj, iako moje telo vapi za crnom, turskom kafom koja bi u trenutku učinila da se moje životne funkcije vrate. Tonja, Sašina supruga, i Saša, stekli su poverenje u nas videvši da nismo nekakvi vagabundi i sumnjiva lica te su nas prihvatili kao važne goste. Predlažu nam da se okupamo, i malo sredimo, pa da kasnije večeramo.

U normalnom svetu, iz koga smo ispali pre desetak i više dana, ako bi mi neko rekao da idem da se kupam smatrao bih to za uvredu, a večeras i ovde potpuno sam siguran da smo za oči i noseve predstavljali za ljudske prilike neuobičajen prizor, obzirom da smo se zadnji put kupali u Volgi, i to pre nekoliko dana.

Saša i ja stojimo „banji“ i on mi, naravno nadugačko i naširoko, objašnjava princip rada ovog ruskog kupatila. Vatra je odavno naložena, ogroman kotao pun vruće vode me željno čeka, pored kotla je nekakva posudica kojom treba da zahvatam vruću vodu i mešam sa hladnom iz druge posude, da polivam po sebi, višak vode odlazi negde između podnih dasaka, posle treba da se obrišem onim tamo peškirom… Saša i dalje priča, očekujem da se skine i da mi u praksi pokaže kako to treba uraditi, ili, možda on očekuje da se ja skinem pa da me on poliva vodom i trlja mi leđa. Ipak, konačno, ostajem sam, skidam znojavu odeću sa sebe i osećaj koji na mojoj koži izaziva topla voda i miris sapuna može se uporediti sa, pa skoro kao nekakvim dobrim seksom.





Okupan, preporođen, perem neke stvarčice, stavljam ih da se suše, malo sređujem bicikl dok se sasvim ne smrači a to se ovde dešava tek oko jedanaest sati uveče. Moji drugari takođe odlaze na kupanje i posle nekog vremena opet smo oko stola u kuhinji na kome se nalaze raznorazne đakonije, pripremljene za nas - bareni krompir, nekakve povrćke iz turšije, bareno i sveže povrće, sušene, sveže i dinstane pečurke, domaći hleb, pekmezi i džemovi, jednostavno na stolu je bilo od svega po puno, pa vi izvolite. Tonja i Saša su večerali, ali nas nude da se slobodno služimo, što i činimo. Nismo od jutros jeli, ne zato što nam je hrana  problem, imamo i hleba i konzerve u bisagama, nego zato što nismo stigli žureći da nađemo zgodno mesto za prenoćiti. Sada, eto, jedemo domaću hranu, i to za stolom, a ne na nekoj livadi ili ispred prodavnice što smo najčešće radili poslednjih dana.



Odgovaramo na pitanja, objašnjavamo im razloge našeg putovanja, najzad im je jasno zašto smo ovde, želimo da putujemo sporednim putevima po majčici Rusiji i da upoznamo sporedne ljude, one koji ne žive u gradovima a i da vidimo tu čuvenu rusku tajgu. Malo im je čudno što to radimo na biciklu ali svoje čuđenje ipak ostavljaju za sebe, svakakvih ljudi ima na ovome svetu. Mi saznajemo da su domaćini doseljenici sa ruskog dalekog istoka, iz jedne od onih „stan“ zemalja, koje su nekada pripadale velikom Sovjetskom carstvu, a sada su samostalne republike , ‘ebala ih samostalnost… Pijemo već treći čaj, ovaj put onako, po-vostoćnomu, na istočnjački način, Saša sipa dopola pa doliva, ili tako nekako. Nisam veliki ljubitelj čaja, a poznati su mi običaji vezani za njegovu pripremu i pijenje, čak i sam pijem nekoliko puta nedeljno čaj, engleski „Erl Grej“, i leti zimi a na opšte zgražanje pijem ga sa mlekom ali ovde, moje telo čezne za starom, dobrom, crnom i gorkom kaficom, koju sam kasnije popio u osami i tajnosti da ne uvredim domaćine.

Saša je strastveni pušač, i svako malo izlazi do vrata da popuši cigaretu pa se vraća da nastavi razgovor. Kako veče i priča odmiču, teme za razgovor postaju sve interesantnije i nama i njemu, Saša je sve češće na vratima i sve bliže sobi, odmakne se tek kada dobije Tonjin prekorni pogled, bez reči, ali koji sve govori (Već sam ti sto puta kazala da nema pušenja u kući, samo napolju, ako hoćeš da piješ votku, to može, ali duvan u kući, to NE!). Ipak, posle duge i teške borbe, dobio je dozvolu da nastavi pušenje u kući, ali da dim duva direktno u otvor peći i da ruku sa cigaretom drži u njenoj unutrašnjosti. Saša uzima nekakav nizak tronožac, otvara tučana vrata, pali cigaretu, uvlači dim, i gura glavu u otvor gde izdiše ovi dragocenu materiju. Povremeno, u žaru priče, zaboravi se pa krene da duva dim u sobu ali se odmah, čim ga Tonja pogleda, okrene ka peći gde izduvava ostatak.

Pitaju nas kada mislimo da stignemo do Pitera, kako Rusi zovu Sankt Peterburg, objašnjavamo im koliko smo već na putu pokušavajući da setimo koji je danas dan i datum. Saša gleda na zidni kalendar i naglas računa:

-Aha, danas je utorak, znači dvadesetčetvrti, pa da, treba vam još pet dana do tamo, znači dvadesetdeveti, to je nedelja, aha vi ste na cilju oko trećeg avgusta, to je petak.

Okrećem se ka kalendaru da potvrdim njegova predviđanja i vidim da je zidni kalendar , onaj iz tri dela, prethodni, sadašnji i sledeći mesec, kalendar iz 1986. godine, na kome stoje meseci februar, april i septembar. Ne mogu a da ga ne pitam kako na ovom bajatom kalendaru vidi tačne datume i dane u nedelji, odgovara lakonski

-Ah, mi to tako…

Pa da, verovatno mu i ne treba kalendar, nego nešto što liči na to, kao neka kristalna kugla na koju se usredsredi, i onda se uključi u njemu, Saši, integrisani bio-digitron i očas izračuna šta mu treba. Žetva, praznici, rođendani, ovulacija…




Tako smo proveli ostatak večeri, siti, napiti, zadovoljni što smo naišli na ove veoma srdačne i prijatne ljude, iako smo u završnici večeri od našeg prijatelja Saše videli uglavnom samo deo stražnjice kako viri iz otvora velike, zidane peći.

Odlazimo na spavanje u banju, u istu onu u kojoj smo se okupali. Sada su po podu i klupama prostrte mekane perine i ćebad, sve je suvo, toplo i zašuškano, ležemo sa namerom da ujutru ustanemo ranije i da požurimo do prvog asfalta koji je odavde udaljen petnaestak kilometara. To nije mnogo, ali obzirom kakvi su putevi, očekujemo da se sa tom razdaljinom borimo ceo dan. Brzo zaspimo a od ranog ustajanja ne bi ništa jer ujutru su padale teške, velike, i nada sve mokre kapi kiše po krovu kuće, po dvorištu i banji dok smo mi nastavili spavanje u suvom i toplom, pa… do jedanaest sati.




Izlazimo, bunovni, otečeni od zdravog sna, kiša je stala, očekujemo da krenemo oko jedan sat posle podne, valjda ćemo se nekako izvući iz blata do uveče. Doručkujemo svi zajedno, razgovaramo, uglavnom Saša dok mi slušamo, žvaćemo i potvrđujemo. Tonja nam pakuje suvu hranu za usput i ostavlja nas, uzjahujući konja i odlazeći ka selu po namirnice. Saša će nas pratiti deo puta da se ne izgubimo, što se pokazalo kao mudra odluka jer putevi koje pokazuje naš GPS navigator odavno ne postoje a krećemo se nekakvim jedva vidljivim stazama, preskačući velike, veće, i ogromne bare, a tu negde je i naš drugar meda koji čeka da mu dođemo u goste. Posle četiri kilometra pešačenja i nekoliko sati na nekakvoj koliko-toliko suvoj livadi rastajemo se. Saša nam pokazuje da idemo samo pravo,  ne možemo promašiti put, i stižemo do asfalta.




-Eto, dragi prijatelji, ovde se rastajemo, želim Vam svu sreću. Ja se sada vraćam, vi nastavite, i stignite na Vaš cilj zdravi i veseli. Sreli smo se, ja sam Vam pomogao, a Zemlja je okrugla, jednom ćete i vi biti u prilici da pomognete nekome i tako ćete mi vratiti dug. Doviđenja!

Saša odlazi, a mi hrlimo brzinom od 2. kilometra na sat ka asfaltu, u pratnji ogromnih obada, sećajući se Tonje i Saše, i jednog lepog prijateljstva.




***