среда, 13. јануар 2010.

Četvrta sličica - "Pismo iz Rusije"



Ovo je sličica iz jednog velikog albuma koji će jednog dana, kada ga, i ako ga, završim opisati jednu veliku i lepu avanturu koja se zove CikloRusija 2007

Izvolite!

***




Kroz nekakvo blato, kakvo samo blato može da bude u sred ruske tajge u julu mesecu, praćeni rojevima insekata koji ubadaju svuda po otkrivenim delovima tela, stigosmo do jednog imanja u sred ničega, ili što bi rekli Amerikanci, „in d midl of nover“. Do mraka ima još nekoliko sati, ali je već je prošlo osam uveče (eh, taj Sever!), da nismo naišli na ovo mesto morali bismo zanoćiti na nekoj livadi pored onoga što je nekada predstavljalo magistralni put.

Ovdašnji putevi su ranije su bili veoma prometni, u doba kada je ovo bio naseljen kraj i kada su bile žive veze između ovih zaselaka i sela, naravno tada su bila i sela živa, a i ljudi… Sada, ovde se prolazi pored drvenih kuća koje polako uzimaju prirodni oblik, nekada ravne linije krovova i zidova sada postaju iskrivljene, kao da su porasle iz semena, krovovi se urušavaju i kuće tonu same u sebe. Ograde nekadašnjih dvorišta odavno su probijene i razvaljene, samo se naslućuje gde su nekada bile seoske ulice, svuda je visoka i gusta trava. Sva trojica smo veoma umorni i blatnjavi, naši bicikli osim stvari u bisagama imaju još i debeli sloj lepljivog blata na sebi i poslednjih nekoliko sati skoro da ih nismo mogli voziti. Stopala su nam mokra i avantura u koju smo se upustili desetak dana ranije, avantura koja se zove „Na biciklu od Moskve do Sankt Peterburga“ počela je da poprima malo drugačiji ukus, nije to samo vesela letnja vožnjica, već poduhvat koji ume da pokaže svoje ozbiljno lice. Signal mobilne telefonije odavno nismo videli, a da se pomalo zabrinemo šta će biti sa nama ako budemo morali zanoćiti na otvorenom doprinelo je i to što smo na jednoj čistini videli veliki krug ugažene i polegle trave u čijem centru je bilo ogromno medveđe govance. Ono samo po sebi nije izazivalo zgražanje što meda nije koristio toalet za svoje potrebe nego saznanje da je plišani negde u blizini, i da ako natrapa na naš šator u sred noći neće nam se uvući u vreće za spavanje da ga mazimo nego će verovatno želeti intimnije druženje, druženje sa svečanom večerom. Naravno, večera bi bili mi, a pošto nas je trojica, jedan momak bi bio predjelo, drugi glavno jelo a ja bih bio desert, ne zato što sam najslađi nego zato što bi moje staro telo trebalo najduže kuvati, te bih poslednji došao na red.






Kada smo ugledali seosko gazdinstvo, do koga se može doći samo terenskim vozilom ili konjem, laknulo nam je. Negovano cveće, održavana kuća i novi objekti ukazivali su nam na to da ovo imanje nije napušteno, nadali smo se da možemo razapeti šator u jednom uglu dvorišta, skuvati na našem primusu supu iz kesice i umiti se vodom iz bunara, te zaspati zaštićeni od zverinja iz šume. Otvaramo drvenu kapiju, vičem na ruskom, zovem domaćina. Iz kuće izlazi četrdesetogodišnjak, odeven po ovdašnjoj modi, što znači u maskirnom odelu i gumenim čizmama, prilazi kapiji i kada nas ugleda onako znojave, blatnjave i sa svojim natovarenim biciklima, ne veruje očima šta vidi. Otvara kapiju i pušta nas unutra, više je nego očigledno da nam je potrebna pomoć.

-Ja sam Saša, dobrodošli, izvolite…

Pošto jedini od nas govorim ruski, kao i mnogo puta pre i posle tokom našeg puta preuzimam ulogu portparola, i krećem u razgovor.

-Mi smo biciklisti (ko bi to rekao, nikad ne bih pogodio!) i idemo iz Moskve, putujemo do Sankt Peterburga pa ako smemo da postavimo šator negde u Vašem dvorištu, da prenoćimo, sutra nastavljamo naš put…

Za ovog čestitog čoveka ne zna se šta je predstavljalo veće iznenađenje: Bicikli u ovoj nedođiji ili stranci, koji su ovde zadnji put bili za vreme Drugog svetskog rata i govorili nemački, ili saznanje da neko OVUDA ide do Sankt Peterburga, glavni put, dobar, asfaltni, je dvesta kilometara istočno odavde… Iz kuće izlazi njegova žena, pozdravlja nas, stojimo u dvorištu, Saša se opet čudi, nije mu jasno zašto želimo da spavamo u dvorištu, kakvi smo mi čudni ljudi…

-A zašto da spavate u dvorištu? Ako baš želite, u redu, ali ima toliko mesta, a i kiša će, spavajte unutra, na toplom, založićemo da vam se stvari osuše, evo sada će Tonja i večeru da spremi, nismo očekivali goste ali dok se vi okupate i presvučete biće i krompiri kuvani pa da posedimo i nešto pojedemo, popričamo a možemo i da popijemo nešto…

Ovde bih prekinuo Sašino izlaganje jer bi odnelo mnogo vremena i prostora kada bih preneo sve šta je kazao tokom našeg jednodnevnog druženja. Naime, osim što je srdačan i druželjubiv, Saša je i veoma pričljiv čovek, a ironija kakvu samo šaljivdžija Život može da priredi je to što on živi na ovom mestu, razdvojen od prvog zaseoka sa desetak kilometara puta sa do kolena dubokim blatom, na mestu gde nema sa kime drugim da priča osim sa svojom ženom.

Skidamo bisage sa bicikala, ostavljamo ih ispod nadstrešnice i ulazimo u kuću, „izbu“ kako se ovde zove takva vrsta kuće. Pijemo čaj, iako moje telo vapi za crnom, turskom kafom koja bi u trenutku učinila da se moje životne funkcije vrate. Tonja, Sašina supruga, i Saša, stekli su poverenje u nas videvši da nismo nekakvi vagabundi i sumnjiva lica te su nas prihvatili kao važne goste. Predlažu nam da se okupamo, i malo sredimo, pa da kasnije večeramo.

U normalnom svetu, iz koga smo ispali pre desetak i više dana, ako bi mi neko rekao da idem da se kupam smatrao bih to za uvredu, a večeras i ovde potpuno sam siguran da smo za oči i noseve predstavljali za ljudske prilike neuobičajen prizor, obzirom da smo se zadnji put kupali u Volgi, i to pre nekoliko dana.

Saša i ja stojimo „banji“ i on mi, naravno nadugačko i naširoko, objašnjava princip rada ovog ruskog kupatila. Vatra je odavno naložena, ogroman kotao pun vruće vode me željno čeka, pored kotla je nekakva posudica kojom treba da zahvatam vruću vodu i mešam sa hladnom iz druge posude, da polivam po sebi, višak vode odlazi negde između podnih dasaka, posle treba da se obrišem onim tamo peškirom… Saša i dalje priča, očekujem da se skine i da mi u praksi pokaže kako to treba uraditi, ili, možda on očekuje da se ja skinem pa da me on poliva vodom i trlja mi leđa. Ipak, konačno, ostajem sam, skidam znojavu odeću sa sebe i osećaj koji na mojoj koži izaziva topla voda i miris sapuna može se uporediti sa, pa skoro kao nekakvim dobrim seksom.





Okupan, preporođen, perem neke stvarčice, stavljam ih da se suše, malo sređujem bicikl dok se sasvim ne smrači a to se ovde dešava tek oko jedanaest sati uveče. Moji drugari takođe odlaze na kupanje i posle nekog vremena opet smo oko stola u kuhinji na kome se nalaze raznorazne đakonije, pripremljene za nas - bareni krompir, nekakve povrćke iz turšije, bareno i sveže povrće, sušene, sveže i dinstane pečurke, domaći hleb, pekmezi i džemovi, jednostavno na stolu je bilo od svega po puno, pa vi izvolite. Tonja i Saša su večerali, ali nas nude da se slobodno služimo, što i činimo. Nismo od jutros jeli, ne zato što nam je hrana  problem, imamo i hleba i konzerve u bisagama, nego zato što nismo stigli žureći da nađemo zgodno mesto za prenoćiti. Sada, eto, jedemo domaću hranu, i to za stolom, a ne na nekoj livadi ili ispred prodavnice što smo najčešće radili poslednjih dana.



Odgovaramo na pitanja, objašnjavamo im razloge našeg putovanja, najzad im je jasno zašto smo ovde, želimo da putujemo sporednim putevima po majčici Rusiji i da upoznamo sporedne ljude, one koji ne žive u gradovima a i da vidimo tu čuvenu rusku tajgu. Malo im je čudno što to radimo na biciklu ali svoje čuđenje ipak ostavljaju za sebe, svakakvih ljudi ima na ovome svetu. Mi saznajemo da su domaćini doseljenici sa ruskog dalekog istoka, iz jedne od onih „stan“ zemalja, koje su nekada pripadale velikom Sovjetskom carstvu, a sada su samostalne republike , ‘ebala ih samostalnost… Pijemo već treći čaj, ovaj put onako, po-vostoćnomu, na istočnjački način, Saša sipa dopola pa doliva, ili tako nekako. Nisam veliki ljubitelj čaja, a poznati su mi običaji vezani za njegovu pripremu i pijenje, čak i sam pijem nekoliko puta nedeljno čaj, engleski „Erl Grej“, i leti zimi a na opšte zgražanje pijem ga sa mlekom ali ovde, moje telo čezne za starom, dobrom, crnom i gorkom kaficom, koju sam kasnije popio u osami i tajnosti da ne uvredim domaćine.

Saša je strastveni pušač, i svako malo izlazi do vrata da popuši cigaretu pa se vraća da nastavi razgovor. Kako veče i priča odmiču, teme za razgovor postaju sve interesantnije i nama i njemu, Saša je sve češće na vratima i sve bliže sobi, odmakne se tek kada dobije Tonjin prekorni pogled, bez reči, ali koji sve govori (Već sam ti sto puta kazala da nema pušenja u kući, samo napolju, ako hoćeš da piješ votku, to može, ali duvan u kući, to NE!). Ipak, posle duge i teške borbe, dobio je dozvolu da nastavi pušenje u kući, ali da dim duva direktno u otvor peći i da ruku sa cigaretom drži u njenoj unutrašnjosti. Saša uzima nekakav nizak tronožac, otvara tučana vrata, pali cigaretu, uvlači dim, i gura glavu u otvor gde izdiše ovi dragocenu materiju. Povremeno, u žaru priče, zaboravi se pa krene da duva dim u sobu ali se odmah, čim ga Tonja pogleda, okrene ka peći gde izduvava ostatak.

Pitaju nas kada mislimo da stignemo do Pitera, kako Rusi zovu Sankt Peterburg, objašnjavamo im koliko smo već na putu pokušavajući da setimo koji je danas dan i datum. Saša gleda na zidni kalendar i naglas računa:

-Aha, danas je utorak, znači dvadesetčetvrti, pa da, treba vam još pet dana do tamo, znači dvadesetdeveti, to je nedelja, aha vi ste na cilju oko trećeg avgusta, to je petak.

Okrećem se ka kalendaru da potvrdim njegova predviđanja i vidim da je zidni kalendar , onaj iz tri dela, prethodni, sadašnji i sledeći mesec, kalendar iz 1986. godine, na kome stoje meseci februar, april i septembar. Ne mogu a da ga ne pitam kako na ovom bajatom kalendaru vidi tačne datume i dane u nedelji, odgovara lakonski

-Ah, mi to tako…

Pa da, verovatno mu i ne treba kalendar, nego nešto što liči na to, kao neka kristalna kugla na koju se usredsredi, i onda se uključi u njemu, Saši, integrisani bio-digitron i očas izračuna šta mu treba. Žetva, praznici, rođendani, ovulacija…




Tako smo proveli ostatak večeri, siti, napiti, zadovoljni što smo naišli na ove veoma srdačne i prijatne ljude, iako smo u završnici večeri od našeg prijatelja Saše videli uglavnom samo deo stražnjice kako viri iz otvora velike, zidane peći.

Odlazimo na spavanje u banju, u istu onu u kojoj smo se okupali. Sada su po podu i klupama prostrte mekane perine i ćebad, sve je suvo, toplo i zašuškano, ležemo sa namerom da ujutru ustanemo ranije i da požurimo do prvog asfalta koji je odavde udaljen petnaestak kilometara. To nije mnogo, ali obzirom kakvi su putevi, očekujemo da se sa tom razdaljinom borimo ceo dan. Brzo zaspimo a od ranog ustajanja ne bi ništa jer ujutru su padale teške, velike, i nada sve mokre kapi kiše po krovu kuće, po dvorištu i banji dok smo mi nastavili spavanje u suvom i toplom, pa… do jedanaest sati.




Izlazimo, bunovni, otečeni od zdravog sna, kiša je stala, očekujemo da krenemo oko jedan sat posle podne, valjda ćemo se nekako izvući iz blata do uveče. Doručkujemo svi zajedno, razgovaramo, uglavnom Saša dok mi slušamo, žvaćemo i potvrđujemo. Tonja nam pakuje suvu hranu za usput i ostavlja nas, uzjahujući konja i odlazeći ka selu po namirnice. Saša će nas pratiti deo puta da se ne izgubimo, što se pokazalo kao mudra odluka jer putevi koje pokazuje naš GPS navigator odavno ne postoje a krećemo se nekakvim jedva vidljivim stazama, preskačući velike, veće, i ogromne bare, a tu negde je i naš drugar meda koji čeka da mu dođemo u goste. Posle četiri kilometra pešačenja i nekoliko sati na nekakvoj koliko-toliko suvoj livadi rastajemo se. Saša nam pokazuje da idemo samo pravo,  ne možemo promašiti put, i stižemo do asfalta.




-Eto, dragi prijatelji, ovde se rastajemo, želim Vam svu sreću. Ja se sada vraćam, vi nastavite, i stignite na Vaš cilj zdravi i veseli. Sreli smo se, ja sam Vam pomogao, a Zemlja je okrugla, jednom ćete i vi biti u prilici da pomognete nekome i tako ćete mi vratiti dug. Doviđenja!

Saša odlazi, a mi hrlimo brzinom od 2. kilometra na sat ka asfaltu, u pratnji ogromnih obada, sećajući se Tonje i Saše, i jednog lepog prijateljstva.




***

6 коментара:

  1. SVAKA CAS'
    odlicna tura i prica.
    davaj jos neku!

    ОдговориИзбриши
  2. jes vala, bas fino...
    reko' ja bice nesto (cuj 'nesto'!? ma svasta, jasta) od ovog zovem-se-Momira :))

    Samo da se po'falim - cit'o ja vec o ovoj temi po nesto, na ciklo-rusiji :)
    ali je ovo ovde lepse ispalo :)

    aj' uzdravlje, odo' ja da podlozim (neke sajtove)

    ОдговориИзбриши
  3. Fala ti Pero, k'o bratu! :)

    Nastavljam pun elana i poleta... Dojavicu ti broj racuna da uplatis i neku kintu :)

    Pozdravlja te tvoj

    zovem se momir.

    ОдговориИзбриши
  4. Cuj - kintu!?
    Pa sta je to bre prema slavi?!
    A ti si sad slavan... dobro, mozda jos ne maximalno, al brzo ce' da budes :))

    Vazno da si pun stvaralackog goriva (elana i poleta) pa da mi onda sve to ovde sa uzivancijom citamo i sirimo dalje...
    A kinte ima svuda, i u dzepovima, kasama, menjacnicama, pa opet nista od njih, nisu slavni. Pa jel neko cuo za neku slavnu kasicu ili menjacnicu... :))

    pozdravlja te tvoj

    zovu me Pera a radim k'o lozzac

    ОдговориИзбриши

Ostavite komentar