субота, 02. јануар 2010.

Prva sličica - "Jedan običan doček"

U 10 sati uveče najzad staje kiša. Iz šupe iznosim bicikl, zovem mog prijatelja Milana St. i po vlažnom asfaltu krećemo iz našeg prigradskog naselja na biciklistički doček Nove godine.
Sticajem čudnih okolnosti, posle 22 godine braka i dvoje dece (koja su u međuvremenu porasla) zamalo da potpuno sam dočekam ovaj praznik… Na šporetu je sarma, u rerni svinjina noga obmotana oko svinjinog suvog vrata, pa onda(k) pečena, prisutna je i novogodišnja ruska salata, i da nije prestala kiša oni bi mi bili jedino društvo u ovoj najveselijoj noći, kako se to popularno kaže. Moja žena je nedavno postala gastarbajter i radi negde u Evropskoj uniji, naš sin je na nekom drugom kontinentu, uči za pomorskog oficira, ćerka, e ona mi je geografski najbliža, udaljena od mene samo nekoliko kilometara ali obzirom na njene godine to može biti i nekoliko svetlosnih kilometara. Vratiće se ona svome tati, samo da prođe ovaj adolescentski burni razvojni period svoga života… A ja? Ja, ništa, trčim ka petoj deceniji svog života i usled svetske krize ostao sam obezposlen, te sedim kod kuće, pečem onu svinjinu nogu za ćerku i mene, umotavam sarmu, i… Pa ništa… Razmišljam. O tome šta spremati za klopu sledećeg dana. Da li uključiti veš-mašinu ili ne. O mašini za sudove da i ne govorim.
Ispod točkova bicikla prskaju vesele novogodišnje kapljice po mojim bifokalnim staklima naočara stvarajući dugine prelive boja dodajući ovoj noći još veselije tonove, istovremeno zamućujući mi vidik i povećavajući šanse da se zakucam u veselu novogodišnju banderu. Milan St. koji je osim mene još jedan usamljenik ove noći blaženo vozi ispred, iza i pored mene, veselo čavrljajući kako mu je ovo prvi doček na otvorenom, iako ima skoro 50 godina, kao i ja. Koliko još treba taj čovek da uči! Ipak, i meni je ovo prvi doček na biciklu, i ako sam mnoge kilometre vozio ovim mojim sivim ljubimcem po raznim vremenskim uslovima, vozeći veće i manje vožnje. Već duže vreme nisam imao neku značajniju tako da sada osećam nekakvo blago uzbuđenje, ne baš kao kada polazim na veliki biciklistički put ali ipak je uzbuđenje tu.
Od prvog januara saobraćajna policija počinje veliku akciju sprovođenja Zakona o bezbednosti saobraćaja tako da sa sobom nosim sva propisana sredstva koja mi ovaj Zakon nalaže da imam. Tu je zadnja crvena lampica, takozvana treptalica, prednja bela, zajedno kupljene kod Kineza za 250. dinara (za čitaoce iz inostranstva to je oko 3 evra). Obukao sam na sebe i reflektujući prsluk koji nije obavezan rekvizit ali mnogo liči na policijski tako da sam na putu upadljiv i vozila me pretiču praveći širok luk, ne dovodeći me u opasnost. Naravno, pošto je večeras novogodišnja noć, oko volana sam obmotao crvenu girlandu, a na ručku okačio crvenu kuglicu koju sam skinuo sa kućne jelke. Ne želim da dam policajcima ni najmanjeg povoda da me zaustave.
Milan i ja polako ostavljamo za sobom predgrađe iz koga u talasima dolaze zvuci turbo-narodne-pop muzike. Kroz prozore prizemnih kuća naslućuju se polupijani ljudi kako sede, ili đipaju, oko prepunih stolova sa kojih se beče rumeni pokojni prasići, jutros ispečeni, juče zaklani… Imao sam par poziva da se pridružim ovakvim zabavama ali mi je lepše da budem sam ili u ovom slučaju sa Milanom St. Pitam se da li se neka majka-svinja seća svog malog praseta izgubljenog ovoj noći, da li bi želela da zna na kom stolu, u kojoj kući je završilo kao hrana dvonogim, pijanim životinjama koji sebe zovu ljudima. Ili, u njenoj svesti, ono čega nema-ne postoji. Možda, pak neko malo prase, u uglu obora ili kako-se-već-zove mesto gde se svinje čuvaju, uporno doziva svoju majku, čija pečena noga umotana oko suvog vrata, u rerni, čeka mene da se vratim sa noćašnje vožnje, dok joj je svinjski duh na poljima svinjskog raja?
Svetlosti grada kroz kojeg prolazimo razlikuju se od predgrađa utoliko što su ovde zgrade više pa se ne vide trpeze, na ulicama je više ljudi koji su došli da se provesele pod vedrim nebom, u ovoj noći koja je topla i liči na prolećnu i koja sama po sebi izaziva lepo raspoloženje, budeći nadu da će proleće ipak uskoro stići. Evo, stigli smo i do centralnih ulica. Mnogo je ljudi, uglavnom mlađih, ali ni izdaleka nema gužve kakve je bilo prethodnih godina. Organizatori dočeka odlučili su da se ceo događaj odigra na jednom mestu, ispred Skupštine, nekada Savezne a danas, ne znam više, mnogo naziva je promenila, i Skupština a i država u kojoj živim. I kiša je učinila svoje, svojim kasnim padanjem naterala je ljude da ostanu kod svojih kuća uz već pomenutu trpezu.
U samom centru grada, naravno, najviše ljudi i prodavaca novogodišnjih potrepština ko što su: petarde, Deda Mrazove kapice sa svetlećim zvezdicama, petarde, svetleće šnale, petarde, vatrometi, kuvana rakija, petarde, kuvano vino, i kuvana dunja i da ne zaboravim, petarde. Ne znam šta je kuvana dunja, možda kompot, možda neki specijalitet? Ili platiš, pa ti u ruku, umotanu u novine spuste kuvanu voćku, onako vruću, pa ti jedi. Primećujem lica ovih prodavaca. Lica profesionalnih uličnih trgovaca, kojima je Nova godina samo jedan u nizu dana i prilika da zarade malo više nego obično. Vidim i ljude koji samo večeras prodaju sitnice, u nadi da će za jednu noć zaraditi koliko bi inače za mesec dana. Ispred jednog svetlog izloga primećujem dedicu sa vunenom kapom i klempavim ušima koje proviruju ispod nje, ima svetle plave i blage oči tako da sumnjam da je on u stvari vilenjak iz bajke koji se pokazuje samo onima koji žele da ga vide… Prodaje lepe figurice od trave i pruća koje je doneo iz svog vilenjačkog kraljevstva. Zastajem za trenutak, želeći da kupim jednu od tih ali se odmah udaljavam od ove prelepe tezge da ne bih bio bačen na zemlju sa oblaka na kome sam se našao, u slučaju da vilenjak progovori drugačijim akcentom, akcentom u kome će se naslutiti da je došao ovde ne na vilenjačkim krilima nego na izbegličkom traktoru.
Preostaje desetak minuta do kulminacije ove večeri, na svojim mestima smo, sa bine popularni pevač, nekada turbo orijentacije, danas ne znam koje, peva pesme iz repertoara „Bijelog dugmeta“ jer verovatno nema svoje prigodne. U stvari ima, ali za kafanu na Ibarskoj magistrali, a prošla su vremena kada se takve pesme mogu pevati na gradskom dočeku Nove godine. Ili bar tako izgleda…
Vatromet. Svuda oko nas ljubljenje i čestitanje, pirotehnika na sve strane, čak su i vatrogasci i hitna pomoć uključili svoje sirene. I ako sam duže vreme sam, nisam očajan tako da se Milan St. i ja ne ljubimo, samo pružamo ruku jedan drugom, želim mu da ove godine preveze petnaest hiljada kilometara biciklom umesto bednih deset hiljada koliko je vozio u dvehiljadedevetoj. On meni želi da kupim novi bicikl, hm, lepa želja, i ako ni ovaj stari nije loš, gde me je sve prevezao, a i ja sam njega nosio po mestima na kojima je on posustao. Pevač na bini praši iz sve snage, vatromet se stišava, mobilnim telefonom, kojim je iznenađujuće moguće telefonirati u ovo vreme zovem svoju bolju, tačnije jedinu dobru polovinu u dalekoj Evropi i čestitam joj Novu godinu, razmenjujemo formalne ljubaznosti, dobro se razumemo bez mnogo reči. Kod našeg sina Nova godina je stigla još pre nekoliko sati tako da smo se već čestitali preko satelita, na njegovom okeanu već je jutro. Jedino ćerka ne čuje zvono, sada je negde na nekoliko stotina metara od mene ali na njenom koncertu je neopisiva buka, neka je, čestitaćemo se ujutru.
Vraćamo se polako okolnim ulicama u naše predgrađe… Opet, niske zgrade smenjuju visoke, mešaju se i izjednačuju zvuci muzike, petardi, pesme i automobilskih sirena. Kolovozom voze retki automobili i mnogo taksista koji će noćas imati posla, euforija polako prelazi u običnost jedne neobične noći.
Pred kućom Milan St. i ja se rastajemo, ulazim unutra, ostavljam bicikl u šupu, dočekuju me ćerkina dva psa, oba čistokrvni mešanci, čestitam im praznik, vadim onu svinjsku nogu iz rerne, večeram…

8 коментара:

  1. Ja nisam jela svinjsku nogu. Uzela sam parče, nije mi se svidela, pa su se psi radovali. I njima je Nova godina! :)

    ОдговориИзбриши
  2. Mozda bi bilo bolje "svaka SA bicikla"... :))
    Svejdeno, drago mi je da se pojavio jedan (izgleda bice) zanimljiv blog...
    Cestitke autoru (ne samo za Novu godinu), samo napred

    ОдговориИзбриши
  3. he, he,
    "...svoju bolju, tačnije jedinu dobru polovinu..."
    ;)
    dobar ovaj Momir, a?
    Mislim, bas ume...
    Citacemo ovde izgleda jos zanimljivih tekstova :)

    ОдговориИзбриши
  4. Svaka cast trebalo bi da pises knjigu. Loli te tvoja surka ( ona kuvana dunja..me nekako bacila u razmisljanje)

    ОдговориИзбриши

Ostavite komentar