уторак, 19. јануар 2010.

Peta sličica - "Narodna pesma"


Ovu narodnu pesmu zabeležio sam prilikom vožnje po planini Miroč, negde u proleće 2007 godine. Interesantno je što pesma govori o biciklistima koji su pohodili ovu planinu, a koji se zovu isto kao Marko i ja, i čak su vozili istim putem, i doživeli skoro istovetne doživljaje kao mi. Naravno, pesma je plod mašte narodnog pesnika, jer Marko i ja nismo videli ni vile ni ostala natprirodna bića, kao što su ih videli junaci u ovoj pesmi

Na kraju je data kratka analiza pesme, tek da rastumači nejasnoće koji mogu nastati usled arhaičnog načina izražavanja.

Izvolite.





Bicikliranje Kostića Momira i Grubora Marka



Točkove okretaše dve pobre,
Dve pobre, dva biciklista jaka,
Po visokoj, po Miroč planini.
Jedan beše Kostiću Momire
A drugi snažni Grubore Marko.
Miroču priđoše od bijela
Negotina grada, u subotu,
U subotu pred praznike rada.
Negotinu, bijelome gradu
Iz Beograda, velika grada,
Starijem "Fudeks" autobusom
Bicikle kićene prinesoše.
Dočeka ih biciklistaVlasta,
Te zajedno Miroču krenuše.
Naporedo jezde dobre točke.
Jedan točak, ime mu je Jezda,
Drugi točak, ime mu je Munja
A treći – ime mu je neznano.
Trojku gleda Ravijojla vila,
Trojku gleda, voziti im ne da.
Vide ona biciklista jaki'
Gde točkove po Miroču voze.
Ovakije' ne vide nikada:
Na glavama im šlemovi sivi,
Na rukama rukavice štitne.
Nose sobom svoje sive dvore,
Nose sobom i postelje svoje.
Imaju i primus plavi, mali,
To za kafu a i supu vruću.
Šalje kišu Ravijojla vila
Prolećnu, kišu ali veliku.
Iskvasi sebe Grubore Marko,
Iskvasi se Momiru Kostiće,
Mokar i od Negotina Vlasta.
Mokri voze, sve pesme pevaju,
Te tako i Sunca dočekaše,
Ne može im Ravijojla vila,
pakosti nikakve počiniti!
Osušiše zlaćane `aljine
Te namastiru Vratni priđoše.
Blizu namastira su prerasti,
Iznad reke kameni lukovi
Što nam priroda ovde načini.
Na kapiji, a na namastirskoj,
Ode Vlasta Negotinu gradu,
Dok Marko i Momire krenuše
Starome Miroču na vrhove,
Na vrhove, nebu pod oblake.
Gleda Ravijojla, gleda vila,
Oterala biciklistu Vlastu.
Al
besedi Kostiću Momire:
Dobri pobro, moj Grubore Marko,
Inokosni ostasmo ti i ja,
Sami moramo Miroču poći!
Opet po planini točke voze
Sada sami, Momire i Marko.
Sami voze, pomrčina pada.
Šalje studen Ravijojla vila.
Zastadoše dva junaka jaka,
Na livadi pored puta ravnoj.
Pripremaše šatore zelene,
I postelje prenosive meke.
Na primusu plavom toplu supu
I kafu jaku, crnu, skuvaše
Te umorna tela zagrejaše.
U šatore, u postelje legli,
Ni vila, a ni noćna stud ’ladna
Miran san prekinuti ne mogu.
Zorom ranom dvore spakovaše,
Po danu sunčanome Miroču
Selu malome a na planini
Svoje zakotrljaše točkove.
U selu prodavnicu nađoše,
Ispred, za stolom doručkovaše,
Na bunaru vode natočiše.
Na junake gleda Ravijojla,
Na pute ih pogrešne navede,
Pobre pravog puta ne videše.
Izvede junake iz planine,
Ka mutnom Dunavu ih odvede.
Vratiti se pobre u planinu,
junaci a namerni bejahu,
Al’ uspon strmi al
uspon jaki,
Pred junake branu svoju turi,
Te besedi Kostiću Momire:
"A moj brate, moj dobri pobro,
Ajmo magistralom sve do Rama
Konje gvozdene svoje terati,
Kod Rama mutno Dunavo skelom
Od staroga skeledžije preći...“
Odgovara mu Grubore Marko:
"’Ajde pobro,
ajde dobri druže,
Dosta je mene ove planine,
I ovi seoski' prodavnica,
Pojesti želim štagod kuvano
U me'ani dobroj, pored puta,
I popiti pehar rujnog vina!»
Pođoše pobre svojijem putem,
Srećna osta vila Ravijojla,
Ne dade junacima planinu!




ANALIZA



Narodni pesnik u ovoj pesmi, napisanoj u klasičnoj formi-desetercu, govori o tome kako su dva druga odlučila da za Prvomajske praznike krenu u avanturu po planini Miroč, a kasnije da vožnju nastave po Đerdapskoj klisuri. Oglasili su se na biciklističkom Internet forumu u nameri da nađu saputnike  ali niko nije želeo da pođe sa njima. Marko i Momir, su, turu započeli u Negotinu a planirali da je završe u selu Ram, na Dunavu. Dalje, u pesmi se pominje zamorno i po malo dosadno putovanje starim autobusom po uzanim i krivudavim magistralama istočne Srbije. U jednom trenutku zazvonio je Momirov mobilni telefon, javio mu se čovek koji se predstavio kao Vlasta iz Negotina i koji je preko Interneta saznao da se organizuje vožnja po njegovim krajevima, te da želi da vozi sa ova dva junaka. Dočekao ih je na autobuskoj stanici, pokazao im gde može da se pojede dobra a jeftina pljeskavica i gde mogu da kupe namirnice, te su ubrzo krenuli Miroču u pohode. Odjednom je pala dosta jaka, kratkotrajna kiša koja je junake dobro nakvasila, međutim ubrzo je sinulo Sunce te ih je osušilo tako da su nastavili svoju vožnju ka manastiru Vratni, gde su ubrzo i stigli. Manastir je iz XIV veka, pretpostavlja se da je manastirsku crkvu, posvećenu Vaznesenju Gospodnjem podigao pop Nikodim, prijatelj kneza Lazara godine 1399. Tamo su posetili spomenik prirode koje narod zove prerasti a čine ga veličanstveni kameni mostovi koje je napravila rečica Vratna koja se probijala kroz kraški teren i izdubila pećinu, koja se u jednom trenutku urušila ostavivši samo ova tri luka, visine 34, 26 i 20. metara. Na kapiji manastira Vlasta je morao da se vrati u Negotin tako da Marko i Momir nastaviše sami putem kojima nisu do sada nikada išli. U pesmi narodni pesnik nevolje koje su ih snalazile slikovito pripisuje vili Ravijojli koja je davno nekada drugovala sa Kraljevićem Markom, koji ju je uvek nadjačavao, poručujući na taj način da su i ova dva junaka, dva biciklista, iako neiskusni u planinskoj vožnji ipak jači od svih problema, poput Marka Kraljevića, a nekada davno. Na taj način pesnik predočava i skori dolazak noći u planini kada likovi iz pesme vade svoj šator, kuvaju supu, uvlače se u vreće i mirno spavaju, nezaplašeni noćnim planinskim zvucima i zaštićeni od noćne studeni. Sledećeg dana pesnik prati avanturu dvojice biciklista u kojoj su oni krenuli do sela Miroč, gde su doručkovali, zatim ka Petrovom selu, gde nisu uspeli da stignu jer su propustili jedno značajno skretanje, što se na kraju pokazalo dobrim rešenjem jer naši junaci nemaju GPS uređaj, samo stare topografske karte tako da je postojala mogućnost da se izgube u planini. Tako su putešestvije završili u Brzoj Palanci, što nije bilo planirano, ali je omogućilo da voze svoje bicikle celom obalom Dunava, sve do Rama. Naravno, Marko i Momir ne mogu biti krivi za ovo pogrešno skretanje jer ih je na to navela vila Ravijojla, koja je sakrila od njihovih pogleda pravu raskrsnicu puteva, iako im je nehotice na taj način učinila uslugu. Ovu avanturu pesnik okončava tako sto su svi zadovoljni, i vila Ravijojla i Momir i Marko, vila zato što im se revanširala ne dajući im da voze po planini već ih brutalno izbacivši u Brzu Palanku, a Momir i Marko zato sto će naići na mehanu u kojoj jedeš koliko hoćeš za 120. dinara, i gde su pojeli pasulj i paprikaš, te požurili, i stigli uveče do skele koja ih je prevezla u bezbednost!

Fotografije: 


Vlasta i Marko



Marko



Starac Močo od stotinu ljeta



Proleće na Miroču

 

Prema Vratni

 

Mali koleza

 

Veće staraca

 

Livade


Put

 

Selo

 

Ka vrhu

 

Odmor


Ovde se peče ćumur za roštilj

 





Pada mrak


Kamp

 

Ovako iznutra izgleda uredan šator



Doručak ispred prodavnice

 


  Ispred Kladova


Mutno Dunavo

 

...



...

 

...



Lepenski Vir


Lepenski Vir

 

Golubac

 

Golubac


Napušten granični pelaz ka Evropi




Forsiranje Dunava-povratak kući

7 коментара:

  1. Сјајно, не могу да се одлучим да л' је боља песма ил' анализа...:-)

    ОдговориИзбриши
  2. Lep opis (u analizi)
    A pesma...?
    Hm... daklem... (nakasljavanje).. pa... kako da kazem...
    Em, sto NIJE (dobar) deseterac, nego sto je pisao ne neki narodni pesnik, nago valjda neki (narodni?) nevesti stihoklepac-pripravnik :)
    al 'ajd... svega ima na ovome svijetu pa neka i toga :P

    ОдговориИзбриши
  3. @Vasa vatrogasac

    E, bre, sta si ti zapeo za taj deseterac!??
    Bre, pa ni u sportu sedmerac nije uvek tacno 7 metara, o jedanaestercu -penalu, koji se izvodi sa 9 metara- da i ne govorim.
    Covece, mozda u lokalitetu tog pesnika ne broje do deset, nego imaju oktalni sistem, heksadecimalni ili, cak bih rekao, binarni... ;)
    A mozda je pisao i neki od Tarabica naslednika ili rodjaka,
    vidis da je video Momira i Marka, sve tacno, i to ko zna kad ranije, kad jos nije bilo ni blogova ni brojanja po deset slogova, sto je tebi bas zasmetalo... e, bas 'jaka strudla'.

    Ajd pa zdravo, odo' da podlozim neki sajtovi
    (mora od neceg i da se zivi)

    ОдговориИзбриши
  4. Zovem se Momir, bre!21. јануар 2010. 14:47

    Ma svašta ima po ovi sajtovi, i po ova brda i doline...
    Kuj zna kuj je ovo piso, i kada i kako, ali ja zapiso, kako sam čuo na onu planinu, pa sada, ako ne valja, šta da radim, nesam ja kriv...

    Pero, prijatelju, ako ložiš sajtovi možda i mene bude potrebit jedan da mi se pomaga da se ispeče, pa eto, pošalji poruku na private ako oš.

    Naravno, reč je o ORA, (Omladinska Radna Akcija, znači za djaba) pa eto.

    Sve ve pozdravlja Zovem se Momir

    ОдговориИзбриши
  5. E, moj Zovem-se-Momir-e,
    (za) malo smo prerasli taj omladinski uzrast, tako da nista od ORA, Orava-Morava i slicni uzbudljivi dogadjaji :)
    A piso bi ti ja na private al ne znam gdi ti je to, da private...
    Ovde vidim samo opcije za Follow i Images. Pa onda, aj da ti bar posaljem neki image za tebe i tvoji akcijasi.
    Ne znam dal ces moci da i' nekako vidis pogoleme, a bilo bi ubavo.
    Snaci ces se ti, znam ja, cini se da si majstor za ovi kompovi, tako izgleda :)
    I nemo' da bude 'picollo domani' tj. 'little tomorrow' odnosno 'kleine morgen' he, he

    ОдговориИзбриши
  6. E!! Sad sam se setijo - dupli klik na malecku slicku, i oma se pokaze pogolema :)
    Eto vidis, i ja ponesto naucijo.

    Aj sad stvarno odo da podlozim jos neki sajtic da tutnji internetom, pa da i ja na Miru malo (od)hrcem, ko covek, tj. ko ti, dok ja ovde skrabam.

    ОдговориИзбриши
  7. e brate pero gdi uslika one lepotinje sto jasu, zum ti se pozlatio.
    eto, to me seti one pesme, ne znam ko je svirase, nesto kao "kad bi bijo (ili "eh sto nisam"), mala moja, sic od tvog bicikla" ili tako nekako... Ma vi iz redakcije cete to bolje znati. A sto se men tice, ja najvolijem Nesu iz Galije i ono "Digni ruke" (vidi sliku)

    pozdrav kolezi peri, zoves se momiru bre i ostalim mnogobrojnim citaocima, narocito citateljicama, i rodbini, jes (umalo da zaboravim, pa da me psuju posle sto i ne pominjem po kompjuterima, dok sam dezuran pa mogu, jer kuci ne drzimo ta sokocala)

    ОдговориИзбриши

Ostavite komentar