недеља, 24. јануар 2010.

Šesta sličica - "Salaš u malom ritu"

Krenuo sam biciklom od svoje podstanarske izbe u Borči putem kojim retko (ili nikada) idu civilizovani ljudi. Do kraja ulice pa u polje, između mladog žita sa strane, jakog vetra u lice, plavog neba iznad mene, po prašnjavom putu, kojim, kako sam već naglasio ne idu normalni, svakodnevni ljudi, no samo umorni ratari koji se vraćaju sa njiva (shodno tome, nameće se zaključak da ovi ratari ujutru idu odmorni u istom pravcu ali u suprotnom smeru. Opet, ako bismo tezu dalje razvijali, mogli bismo zaključiti da ratari mogu i ujutru biti umorni i ići na posao ako su noć proveli, na primer, u kafani, a vraćati se odmorni ako su odustali od ratarisanja i legli pod drvo gde su spavali ceo dan. (ova digresija je ipak otišla predaleko te se vraćam na temu).
Čini mi veliko zadovoljstvo da vozim po prašnjavim vojvođanskim putevima u ovakve sunčane dane i da gledam oblačiće prašine koje je napravio prednji točak bicikla kako se migolje i beže sa strane. Još veće zadovoljstvo čini mi saznanje da je prvi veliki uspon daleko, daleko, na srbijanskoj strani, preko Pančevačkog mosta, tako da ga danas (mislim na uspon) neću videti, sve je ravno i lenjivo dokle god pogled dopire. Vozeći ovako sam i sa svojim mislima, čudim se ljudima koji ne mogu da osete ravnicu koja čuva svoje skrivene lepote. Nebo je veliko i nije sputano obrisima nekakvih surovih planinskih venaca na kojima se bele snežne kape(bljak) - sneg i hladnoća su prve po redu stvari koje ne volim - sa strane se zelene, žute ili crvene, zavisno od useva i godišnjeg doba, zasađena polja, usamljena drvca daju plodove raznih boja i ukusa...


Mlado žito (Živio nam drug Tito)



Poljski put-a nije u Poljskoj!


Polako izlazim na asfaltni put, naravno, tek pošto sam napravio nekoliko pogrešnih skretanja, otkrivši da da bih došao do Glogonjskog Rita moram ići jedan deo puta po asfaltu. Vetar je jak a dosta je toplo jer je kasno proleće, sa strane puta vidim nekoliko drvaca višnje u punoj zrelosti. Stajem i počinjem da berem i jedem voćke, gledajući okolo da neće neko da me gađa dvocevkom da bi sačuvao plodove svoga, i drvetovog, rada (kaže se „da puca na mene iz dvocevke“, ali radi napetosti dramske radnje koristim kolokvijalne izraze) Niko se ne obazire na mene, jer ovo ipak ovo nije voćnjak nego samo red drvaca koja omeđavaju nečiji posed, jedino usamljena ratarka (da ne kažem seljanka) mirno ratariše alatkom za ratarisanje.


Višnjičica rod rodila



Ratarka ratariše


Osvežen ulazim u Ovču, naselje na levoj obali Dunava, naseljeno rumunskim življem, gde žive, naravno, pretežno Rumuni koji su ovde naseljeni u 19. veku kada su zamenili Srbe koji su izumrli usled raznih ratova ili koji su se jednostavno odselili. Ovo selo važi za najstarije selo u Pančevačkom ritu i ima davnašnju istoriju. Lepa i velika crkva u centru sela mami me da je fotografišem, silazim sa bicikla, pravim slike iz raznih uglova i na taj način, nenadano i bez namere bivam uvučen u politička dešavanja u ovom selu, kao i opštinsko-gradska prepucavanja...
Taman dok sam zauzimao poziciju za savršeno dobru fotografiju, žuta crkva sa tirkizno plavim nebom iznad i zelenim lišćem na drveću koje raste u porti, prenu me glasić:

-A jel’ ste Vi iz Dunavskog venca?
-Molim, ovaj, ja, bio sam par puta na Zelenom Vencu, čekao autobus za Zemun, ali Dunavski...
-Vi mora da ste onda iz Opštine, pa slikate za njih?
-Nisam, znate, ja volim da vozim bicikl po prašnjavim putevima, pa kada pršti ona prašina ispod točka, ja onda jako uživam...
-Aha, a slikate, onako, zato što vam je lepo ovde, jel’te?
-E, jes’, baš zato, a i čuo sam da se ovde snimala ona serija, znate, sa Šicerom i sa moj bruder Pera... Salaš u malom ritu...

I tu se ženica polako otkravila, mislim nema veze sa kravama, ne daj Bože, nego onako, probila led, što bi rekli, pa sam saznao da je Ovča sada skoro dobila novi dom zdravlja, pa novu zgradu mesne zajednice, ima svašta u planu da se gradi i osniva, samo je, eto, crkva malo opustela, nema naroda unutra, a i Srbi hoće na ulazu u Ovču da grade srpsku crkvu, da imaju gde da se mole Bogu, onaj rumunski Bog ih ne razume, pa ili da uče rumunski ili da zidaju crkvu... Inače, ona radi u mesnoj zajednici, što mi je više puta naglasila, i mnogo mi je nahvalila selo. Pokudila je predsednika opštine što ih malo više ne gleda. Pomenula mi je nekoliko imena u raznim konotacijama, jedni su dobri, koji rade za selo, drugi su loši, koji rade protiv njih... Verovatno svojom pojavom izazivam nekakav poriv u ljudima da se pohvale onim što imaju, izgledam nekako, ne znam ni sam, neobrijan, znojav, sa izbledelim kačketom na glavi, prašnjavim biciklom i ofucanom pamučnom majicom kao neko ko se namerno pravi da nije ono što jeste, dok sam ja u stvari baš ono što jesam i ako ni sam ne znam šta sam.
Napravio sam ipak nekoliko fotografija ove crkve i prošetao portom u koju je zli Šicer zatvorio meštane Malog rita u nameri da sazna ko je zapalio žito, sa setom se prisećajući događaja koji su ekranizovani pre tridesetak godina, a predstavljaju vreme od pre 60 godina. Kada čovek postane ono što se zove „zreo“ i ne predstavlja mu problem da bez problema razmišlja u dekadama, postao je u stvari „mator“ i ako to ima svoje prednosti, ja ih u ovom trenutku i ne vidim.


Ovčanska crkva



Ovde je zli Šicer zatvorio nevine ljude


Pitam gospođu sekretaricu mesne zajednice u kojoj je kući snimana serija, pokazuje na kuću preko puta te hitro usmeravam objektiv mog digitalnog pratioca i ovekovečavam ovaj prizor, skoro očekujući malog Milana Maljevića-Slavka Štimca sa svojih desetak godina da proviri kroz prozor...


Gazda-Jerihova kuća



Razgovora nikada dosta, ali ipak nastavljam moju veliku avanturu tako što se upućujem ka kraju sela i prateći signal GPS uređaja nepogrešivo skrećem na puteljak koji vodi između njiva ka susednom selu, Glogonjskom ritu. Prelazim preko pružnog prelaza gde odavno nije prošao ni jedan voz, zarđale šine, saobraćajni znaci i makovi  rastu posred pruge.


Stari pružni prelaz


Ovuda su davno prolazili šinobusi ka severnom Banatu, i uopšte cela Vojvodina je imala veoma razvijenu mrežu pruga koju joj je ostavila omražena i drska Austrougarska, a tu mrežu je razorila svetla budućnost koja se nazirala pre tridesetak godina. Tada se smatralo da u 21. vek treba ući autobusima i „osobnim“ vozilima, a ne tamo nekakvim šinobusima, kao da smo, Bože me prosti, u nekakvoj zaostaloj Švajcarskoj. Dvadeset prvi vek je konačno došao, ali su pruge zarasle, zarđale i opustele, kao spomenik svetloj budućnosti koja još uvek nije došla. Verovatno, kada se društveno-politička kao i ekonomska situacija u regionu poboljša onda će u pruge dobiti svoj smisao, i tada će se neko setiti starca Moče iz Borče koji je to prognozirao, možda i spomenik dobijem, u sred Ovče. Eh, digresije…


Zarasla pruga


Do Glogonjskog Rita vetar mi bije u leđa tako da za čas stižem u ovo velelepno mesto gde je Bog rekao laku noć i dunuo u sveću. Opet ugledam prugu i veliki broj putničkih vagona, zarđalih i izgorelih. Prilazim bliže i vidim da su to vagoni iz bivših jugoslovenskih rebublika, Sarajeva, Ljubljane, Zagreba... Na mestima koja su predviđena za upis tehničkih pregleda stoje davni datumi a poslednji datiraju iz 1991. godine, zaključujem da je to sve što je ostalo od „razdruživanja“ sa ovim republikama. Jednog dana, te godine, vozovi su zorom pristigli na Železničku stanicu Beograd i istovarili su sanjive, izgužvane putnike iz susednih republika, čistačice su počistile kupee i hodnike vagona spremajući ih za večernji polazak, ali tog dana desio se rat i vagoni su stajali danima u stanici, negde duž pruge neki ljudi u čudnim uniformama nosili su nove zastave, pevali nove pesme i povremeno pucali iz oružja. Večernji vozovi opet su krenuli mnogo, mnogo kasnije a ovi vagoni su odvučeni u Glogonjski Rit da tamo sačekaju kraj rata. Narodna poslovica kaže „nekom rat a nekom brat“ a to su lepo osetili meštani koji su imali su neko vreme šta da lože, ove železničke fotelje kažu, lepo gore, prozorska stakla se mogu upotrebiti za svinjce i kokošinjce a i za neku ljudski nastambu. Ili za prevozno sredstvo, zašto da ne... Nebo je granica ljudskoj mašti, pogotovu kada je materijal besplatan.


Polazak - večeras!



Slovenačka roba



Krajnje vreme za tehnički pregled


Nastavljam vožnju, bez namere da se ponavljam ,ističem da duva vruć vetar i da sam žedan. Prolazim pored štala u kojima spokojno muču krave, čekajući večernji obrok i mužu i gledajući svoja, kravlja posla. Celo ovo naselje, ili selo, nekada je bio deo velikog društvenog kombinata „PKB“, a i sada je verovatno, samo su drugačiji svojinski odnosi -  vlasnici su se promenili, nekakvi viši interesi su nalagali da se ovaj kombinat koji je bio jedan od najvećih u Jugoslaviji, mora uništiti, tako da je ovaj kraj ostao pust i nedostupan. Preko 20 kilometara je udaljen od Beograda, povezan je asfaltnim putem i linijom gradskog saobraćaja koja ima interval od čak 50 minuta, kada autobus nije u kvaru. Na ovom mestu, kada bi me neko pitao šta radiš, slobodno bih mu mogao reći „Ništa“. Ovde se nikada i ništa ne događa, svaki dan liči na pređašnji a kakav će biti i sledeći. Zaključujem da je ovo je pravo mesto za mene. Moram se ovde preseliti, nekada, da ne radim ništa a da mi to niko ne može zameriti. U mom sadašnjem svetu, kada ne radim ništa proglašavaju me za lenjog ali u Glogonjskom ritu je raditi nešto ravno je podvigu! Raj, a na zemlji! Ugledam jednu (od dve) prodavnice, parkiram se i kupujem pivo... Poznat sam po tome što na svakoj svojoj turi popijem po jedno, neka ide život, prošle godine sam popio jedno, eto, i ove ću, pa neka bude šta bude. Uostalom, do sada sam prešao 17 kilometara za dva sata, i zaslužio sam malo pauze!
Sedim u hladu zida prodavničkog, pijem hladno pivo, ono pije mene... U hladu obližnjeg drveta sedi kolega po pivu i gleda me, polako merači da mi priđe ne bi li započeo priču. Da me uvuče u intrige i političke zavrzlame Glogonjskog rita? Ne želim! Ispijam brzo hladnu tečnost i blago ošamućen polazim predivnim pustim asfaltnim putem ka Zrenjaninskom putu, niz vetar, pored žitnih polja.


Pivski koleza



Bicikl i pivo



Naselje Jabučki rit ostaje pored mene, ugledam potpuno novu crkvu pored puta kako se sija u punom sjaju. U naselju Jabučki rit stanovnici su se godinama žalili kako nemaju odgovarajuće uslove za odgoj dece, kako nemaju zdravstvenu stanicu, kako u naselju imaju pacove velike kao mačke, kako su daleko od grada... Ali, evo velikog uspeha, i dalje nemaju ništa od svega toga, i dalje imaju pacove  ali zato sada imaju kome da se žale, ponosna crkva je tu tako da stanovnicima stiže pomoć sa najvišeg mesta!


Crkva u Glogonjskom Ritu


I dalje vozim niz vetar koji mi zviždi u ušima (ili je to pivo?), autobus gradskog saobraćaja ostavlja putnike koji dolaze znojavi i umorni sa svojih radnih mesta u gradu, izlazim na Zrenjaninski put i vozim nazad u svoju Borču, velegrad leve obale Dunava! 

Rođendan, januar 2010.


14 коментара:

  1. Pa srećan ti bio rođendan, zovem-se-Momire naš :)

    ОдговориИзбриши
  2. Nema ti tog Pere, moj druze zovem-se-Momire, al zato sam ja tu.
    Veceras dezuram pa imam komp na usluzi :)
    Ako se ne daj Boze nesto ne upali pa moram da gasim, mislim komp. A i vatru posle, jasno.
    Lepa ti i ova pricica, samo, nema nesto akcije bolan, samo jedno pivo... Sve to zbog jednog piva_ hm... Ajd dobro. Pa da vidimo sta ce da bude poslen jos.

    ОдговориИзбриши
  3. Zovem se Momir, bre!25. јануар 2010. 13:43

    Aj Vaso, pa pozdravi mi ondak mog druga Peru, reci mu kada dodže ima pivo od meneka!

    ОдговориИзбриши
  4. Zovem se Momir, bre!25. јануар 2010. 13:44

    Fala ti Vaso, druže moj!

    ОдговориИзбриши
  5. Hej,
    Zdravo da si od-bicikla-Momo!

    Bas si me obradovao ovom pivce(to)m!
    Jes da mu malo vreme nije, po ovu zimocu, a toplo ne ide, zna se...
    Nego, negde u toplom, uz malo mezence, moci ce da prodje i po ovoj zimi,
    da ne cekamo leto, moze da se zaboravi, pardon, mislio sam da se ne pokvari :)
    Cim naseckas nesto, ne mora ne-znam-sta (samo da nisu drvca za potpalu), ti javi, pa da popijemo to kindly-najavljeno pivce.

    A znas onu pesmu:
    "...Mi volimo pivo, i pivo voli nas..." ?

    e ja bi dodao jos:

    Mi ladimo pivo, a pivo greje nas
    U pivu je spas,
    pije se u slas'
    i za tili za cas,
    razveseli nas :))

    Odo sad da dremnem malo, pa da vidim posle jes jos sta nakuck'o ovden, sa sve greske u cukanju i interpunktiranju. :))

    A, zaboravih! Danas ne lozzim, samo radim planovi za dalje.

    Aj pa cao zoves-se-Momiru!

    E, da!
    A kako se zove biciklo?
    Moj camac ima ime (pitaj me ako te zanima), mora da i to medjunozno-dvokotacno-sokocalo ima?

    ОдговориИзбриши
  6. E moj druze, posteni Momire,
    ko ti je taj Vasogasac mladi,
    sto tu pise sa kompa drzavnog
    sitna pisma, umesto da radi..

    Ko sto kaze ova pesma stara,
    ne znam ja tog tvojega drugara,
    druga Vasu, kako se predstavi.
    Kako onda on da me pozdravi?!

    Filip -Zepter- Tresnjic
    (to sam prepiso od njega)

    ОдговориИзбриши
  7. Zovem se Momir, bre!26. јануар 2010. 11:01

    Druže Pero Ložače,

    Narodni pesnik u svojoj pesmi kaže:

    "...Jedan točak, ime mu je Jezda,
    Drugi točak, ime mu je Munja..."

    Te tako i ja, baš kao inaj iz pjesme, Munja svogt dvotg točkaša nazvah. Przime mu je Munja, a ime Siva, zajedno Siva Munja, bar nešto kod mene da bidne brzo!

    Pozdravlja te tvoj,

    ZSMomir (Zovem Se Momir)

    PS Pozdrav' mi puno Vasu!

    ОдговориИзбриши
  8. Zovem se Momir, bre!26. јануар 2010. 11:02

    Mram nvu tsturu kpiti ova m tgut slova!

    ОдговориИзбриши
  9. Fala ZSM sto me upozna sa baciklom, milo nam je, a moj (camac) se zove Privatni Rekreacioni Centar, skracenica P.R.C.

    A ne rece nista vise za ono pivce, da nisi vec zaboravio...? :)

    I jopet ti - Vasa, pa Vasa... Kaki bre Vasa, nit ga znam nit mi treba, koj ce mi...
    A ti tamo Vaso, nemo se vredjas, nemam ja nista sprocu tebe, al tako moram sa ovi' ZSM, mnogo zapeo za tebe... te pozdravi Vaso Peru, te Pero pozdravi Vasu... sto ne nadje neko zensko da pozdravim, ima valjda i tih bica ovden... :)

    ОдговориИзбриши
  10. Evo, evo ide i kafica, pivo jok, upravo sam ispekao jednu, kaficu i pricičicu, će je šiljnem u javnos za neki dan, samo da se ukrti!

    ОдговориИзбриши
  11. Lepo i interesantno svaka cast !
    Samo istraj u tome i dalje...

    evo jedan kolega (po biciklu) nije lose pogledati :-)

    http://smart.gurumarketer.com/ianherculson.htm

    Do sledeceg vidjena, vetar u ledja...

    ОдговориИзбриши
  12. Pozdrav,

    mogu reći da sam pročitao većinu vaših divnih putopisa, a ovaj sam i odvozao sa bratom, tako da je ovaj blog bio i više nego koristan. Kad sam pročitao za kuću u kojoj je živeo Gazda-Jerih, jednostavno sam morao da je nađem i uslikam - http://www.panoramio.com/photo/36921723 :)

    Eto, ja navrati' čisto da ostavim komentar, da se zahvalim na na uloženom trudu, na lepom predstavljanju ovog kraja (doduše, to i ja radim, samo sa fotkama) i da bude još lepih putopisa. Sve najbolje i srećno na budućim vožnjama. :)

    ОдговориИзбриши
  13. izvini, al nesto mi ipak nije jasno, vezano za seriju salas u malom ritu. sicer je bio u prvom delu serije, a jerihova kuca je u drugom, odnosno u jakobsfeldu. posto se radi o dva razlicita sela, kako je jerihova kuca prekoputa crkve? mozda sam malo konfuzan, al valjda me razumes...

    ОдговориИзбриши

Ostavite komentar