среда, 06. јануар 2010.

Treća sličica - "Kada malo bolje razmislim, bicikl je kriv za sve!"

Kod nas, u našoj porodici provode svoj pseći život dva psa. Nisu to nekakvi rasni, skupoceni i moderni psi, to su dva najobičnija džukca koji su, nešto razmišljam, zbog moje ljubavi prema prirodi i biciklizmu uspeli da se uvuku u naš podstanarski dom. Trče  po stanu, svuda tresu svoje dlake, laju na prolaznike u hodniku zrade u kojoj smo živeli i čine nas neizmerno srećnim zbog svih gluposti koje rade iz dana u dan. Nedavno smo zbog njih morali da se preselimo u kuću sa dvorištem, da bi kucovi imali gde da trče, ali oni i dalje, iako imaju dovoljno prostora, najviše vole da budu kod nekog od nas, uz naše noge a uveče uvek da se uvuku nekome u krevet. Stariji pas, sada mu je tri i po godine, zove se Mala, dok je mlađi Miš, tako im piše u njihovim psećim pasošima. Biometrijskim, evropskim.

Kako je Mala došla kod nas? Bilo je to pre nekoliko godina, vozio sam svoje prve biciklističke vožnje, prvo po naselju, kasnije sam se otisnuo čak do Ade, a posle nekoliko meseci dovoljno sam porastao da krenem na prvo veće putovanje biciklom. Na bicikl, pozadi, stavio sam moje nove bisage, moj novi šator, vreću i moj novi podmetač za spavanje, jedino što je bilo staro bio je krš od bicikla koji sam tada vozio, i naravno star sam bio ja...

Ponosno sam jedrio banatskom ravnicom kroz lep ali vetrovit prolećni dan i nizao kilometre iza sebe. Nisu to bili neki strašni kilometri, i nije to bila vožnja koja bi se po nečemu isticala od mnogih sličnih koje sam vozio kasnije, ali je bila prva velika i ostala je u pamćenju, isto kao i prvi seks, nešto što se ne može nikada zaboraviti. Na pedesetak kilometara od kuće već sam bio pošteno umoran, polako sam se kretao ka severu Banata, polako sam pomišljao na mesto na kome ću po prvi put razapeti šator, i nadam se, uživati u zvucima prolećne noći. Pred kraj dana natrapao sam na nekakav salaš, ili gazdinstvo, domaćinstvo, ni danas, dosta godina od tada, ne mogu da odredim šta je to. Sa domaćinima sam posle desetak minuta prešao sa uglađenog persiranja na uglađeno nepersiranje, dobio sam lepu večeru, bio sam u lepom društvu jer osim mene na salašu je bilo još gostiju iz grada. Domaćini imaju nameru da od ovog salaša naprave netipično mesto za odmor umornih gradskih duša jer su i sami građani koji su odlučili da napuste urbani način života i da se posvete životu u prirodi, u netaknutom obliku koliko god je to moguće. Ovde zato nema električne struje, nema tekuće vode, ne postoje elektronski uređaji osim starog auto-radija koji svira lepu muziku po ceo dan a koji se napaja strujom iz starog "Juga".

Na ovom mestu sam proveo tu, svoju prvu, noć pod vedrim nebom, koje je pred jutro prestalo da bude vedro, a ujutro je bacilo i kišu, lepu, prolećnu i na svu sreću, kratkotrajnu. Tokom noći slušao sam kreketanje žaba, neki ludi petao celu noć je kukurikao po dvorištu, čak je u sred noći skočio na vrh šatora i odande pustio jedan gromoglasni "KUKURIIIKUUU"... Za mene, dete sa asfalta, sve ovo bilo je jedna potpuno nova dimenzija postojanja. Treća sam generacija moje porodice koja je odrasla u gradu, znam da su mi koreni odavde, iz ovog lepog Banata ali ti koreni su odavno samo uspomena, nemam više nigde rodbine osim u velikom gradu. Kada sam bio mali, većina mojih drugarica i drugova provodila je školski raspust na selu, a ja sam mogao da biram, volja mi kod babe i dede na Voždovac, ili kod druge babe, na Konjarnik. Ipak, ostao je negde u mojim genima neki zapis koga se moj um seća, sve ovo mi je istovremeno sasvim poznato, i potpuno nepoznato, i žabe koje krekeću, i insekti koji zuje dok ne budu pojedeni od tih istih žaba, i petao, i seoske džukele koje lunjaju okolo u nadi da će naći neku hranu i besomučno lajući...

Ujutru sam produžio dalje, oprostivši se sa domaćinima, ekspedicija se nastavila i tog dana, stigao sam (čak) do susedne Rumunije, prešao granicu i otišao u prvo veće selo gde sam u seoskoj kafani popio seosku kafu i kasnije se vratio u domovinu, i iz prvog mesta uzeo autobus i vatio se svome domu.

Kasnije, dosta sam razmišljao o ovom mestu, posle nekog vremena opet sam otišao tamo, ovog puta sa namerom, ostao sam nekoliko dana, obavestio sam prijatelje o postojanju ove oaze zdravog i mirnog života, i upoznavao sam i sam nov način življenja. Prvi put u svom životu mogao sam da gledam, mirišem i dodirujem domaće životinje koje sam do tada viđao samo iseckane i spremne za roštilj ili mlevene, u sarmi, ili sušene, kako koja... Naravno, tu je bilo i par pasa, dosta mačaka koje su se muvale oko nogu i tražile da im se da poneki zalogaj sa stola, a koje sam voleo da milujem i koje su bile besomučno simpatične. Na ovo mesto kasnije počela su da dolaze i moja deca koja su tada imala petnaestak godina, ostajala su leti po nekoliko dana i to je tako trajalo, svaki slobodan trenutak grabili smo da idemo na ovaj bajkoviti salaš.


Nakon par godina konačno sam porastao. Postao sam iskusni ljubitelj i poznavalac prirode, već sam polako uočavao razliku između drvene bandere i drveta, poznata mi je i potpuno jasna razlika između domaće patke i divlje svinje i tu me niko nije mogao prevariti. Kupio sam novi bicikl, poboljšao sam svoju biciklističku i kamp  opremu i počeo sam da se otiskujem na sve dalja i dalja putovanja. Otkrivao sam nove predele koji se biciklom upoznaju na jedan potpuno nov i drugačiji način. Počeo sam i da razmišljam na drugačiji način jer sam shvatio da sam i ja deo prirode, kao što su to i biljke, životinje, i planine i potoci, kao i sve na svetu čime smo okruženi. Prestao sam, ako sam ti ikada i radio, da bacam otpatke gde ne treba, da se ponašam bahato i neodgovorno prema svom prirodnom okruženju. Ukratko, prema okolini sam počeo da se ponašam isto kao prema stanu u kome živim. Trudio sam se da svojoj deci prenesem svoje novootkrivenu viziju što mi je i uspevalo u priličnoj meri. I oni su gledali drugim očima svet oko sebe, počeli su taj svet da doživljavaju kao deo samih sebe.

Jedno leto, pre tri-četiri godine, svoj godišnji odmor rešio sam da iskoristim tako što ću desetak dana voziti bicikl do Jadrana, nekakvim okolnim budibogsnama putevima. Moja žena je to leto bila odsutna tako da sam ćerku i sina ostavio same kod kuće. Po mome odlasku, iskoristili su preostalo vreme da odu na salaš, naravno družili su se tamo sa ljudima i životinjama i posle nekoliko dana odlučili da u naš mali podstanarski, jednosoban stan dovedu jedno slatko, belo štene...

Ulazim, znojav, pocrneo i zadovoljan svojom avanturom, nameran pričati šta sam sve video i doživeo na svom putu, odlažem prašnjave stvari u kraj, ulazim u kuhinju i ispod stola, u nekakvoj plastičnoj korpu ugledam štene koje zadovoljno spava, pućkajući ustima, sanjajući svoje pseće snove... Kada se tada nisam šlogirao! Odmah sam razumeo moje sirote roditelje koji su mi branili da držim životinje u kući, govorili su mi da za njih nema mesta u našem malom stanu, odmah sam imao spremnu tiradu, kao na nekakvoj magnetofonskoj traci sam ponavljao reči koje sam čuo u detinjstvu, potpuno bez razumevanja za ono što pričam. Iz prošlosti, stajali su moji roditelji i govorili meni, malom dečkiću od desetak godina zašto ne treba držati životinje u kući, oni su govorili a ja nisam razumevao njihove reči...Sada sam sve to ponavljao jer to tako treba, nisam uključivao razum, samo su tekle reči, bez ikakve težine. Svoj govor sam zaključio tako što sam ultimativno, strogo ali pravedno, kao pravi roditelj, jedino su mi nedostajali brkovi koji podrhtavaju od ljutine, naredio da se do subote "TO" vrati odakle je uzeto.

Ipak, za vreme ovog govorenja drugi, trezveni deo moje ličnosti, gledao je ovo malo biće u plavoj korpici ispod kuhinjskog stola kako bezbrižno drema, mrda brkovima i ne obazire se na graju ovih velikih bića oko njega. Debeli stomak mu se ravnomerno dizao i spuštao, štene je nešto sanjalo, i još tada, pre nego što sam svoj govor sa dozom pravednog gneva završio, znao sam da će ovo biće postati deo naše porodice.

Posle nekoliko dana to je i postalo očigledno, štene je dobilo i ime, sada se zove Mala, ima i ogrlicu, i povodac, i igra se, traži da ide napolje i sve nas voli, bez obzira kako smo obučeni, ne smeta joj kada smo neočešljani, voli nas čak i kada okasnimo sa porcijom hrane, a najviše nas voli kada joj hranu najzad i damo!

Posle nekog vremena, bila je velika vrućina, ćerka je na ulici našla iznemoglo od žeđi štene, napojila ga i nahranila, i dovela u stan na oporavak. Kada sam ga video, ona magnetofonska traka je opet proradila, bilo je jače od mene ali sam jednostavno morao da odrecitujem tekst o nepodesnosti držanja više od jedne životinje u kući iako ni sam nisam verovao u svoje reči. Ipak, svoje roditeljsko pravo da budem dosadan sam dosledno iskoristio, tek mi smo dobili još jednog ukućanina, malo plašljivo štene sa velikim ušima, zbog čega je dobilo ima Miš.

Naša mala porodica se tako povećala za dva krznena člana, i stvarno, kada malo bolje razmislim...

...BICIKL JE KRIV ZA SVE!

Badnje veče, 2010. god.

6 коментара:

  1. cestitam pocelo je i blog syndicate-iranje... bice bolji rank i vise poseta svakako :))

    ОдговориИзбриши
  2. Da, da. Bicikl je kriv i za šta ne znaš da jeste. Šta da ti kažem, prepoznajem se tu i tamo u svemu što si primetio. A, istraga je tek u toku. Kako god, sretna ti nova!

    ОдговориИзбриши
  3. Pa kolega ovo je više nego dobro ,ako vec nemaš stalan posao razmisli da napišeš možda neku knjigu . Pa ko zna možda jednog dana padne i neka NIN-ova nagrada !

    ОдговориИзбриши
  4. ko sto rece kolega rango70
    moze i nagrada, eto jedna vec stigla, kolko se cuje, samo Z.s.M. ne objavljuje.. krije? :))

    ОдговориИзбриши

Ostavite komentar