среда, 10. фебруар 2010.

Osma sličica - "Osvajanje Banata"

Jedne tople, lepe avgustovske subote odvažna četvoročlana biciklistička ekipa u sastavu: Vlada, Miloš, Ugi i, kao najstariji i najdeblji,  Momir uputila se na krstarenje prostranstvom srednjeg Banata, ka Carskoj Bari kraj Zrenjanina kao krajnjem odredištu. Polazak su, da bi izbegli vrućinu, zakazali rano ujutru, tako da su, prema dogovoru, na startu svog puta bili već u pola jedanaest ujutru, zorom ranom, takoreći.
Vreme je idealno za vožnju, oblačno i suvo tako da je četvorka brzo odmicala Zrenjaninskim putem dok su se kilometri nizali za njima, gume su škripale, bicikli plakali od muke,  te se ubrzo pred njima ukazalo selo Čenta. Pored autobuske stanice skrenuli su levo i došli do čuvenog čenćanskog jezera. „Jezero“ je pomalo preuveličan naziv za baricu obraslu trskom i šašom koja se ukazala pred njima, a nisu znali ni po čemu je ovo jezero čuveno. Ipak, ovo je lepo mestašce za odmor, te su na tom mestu zastali tek toliko da bicikli malo predahnu i da se gume, zagrejane od sulude brzine, ohlade. Razgledali su okolinu, napunili su svoje bidone vodom - onom banatskom, belom i hlorisanom, probali su šljive krajputašice koje su danas u punom zrenju predskazujući jesen, te su produžili dalje.

Nadaleko čuveno čenčansko jezero

 
Okolina Čente-Vlada i Miloš
Posle paklene vožnje vratolomnom brzinom, družina je stigla nadomak Carske Bare, te je stala kod restorana „Trofej“. Za ovaj restoran je vezana interesantna anegdota. Pre par decenija, kada je ovaj restoran bio nov, nosio je naziv „Živa Mađarica“. U okolini se nalaze mnoge vikendice te su vikendaši svraćali na nedeljni ručak i pitali se zašto se objekat tako zove, pretpostavljali su da tu stalno sedi neka živa, autentična Mađarica, koju su iz nedelje u nedelju želeli da vide… Međutim, Mađarica po kojoj je restoran dobio ime zove se Živa, i muškarac je, tačnije vlasnik se zvao Živa, sa naglaskom na „“i“a prezivao se „Mađarica“, takođe sa naglaskom na „i“tako da naziv mesta nema veze sa životnim stanjem u kome se nalazila dotična, izmišljena i izmaštana gospođa.
Pored restorana nalazi se mali zoološki vrt u kome je glavni stanovnik medved Miša, koji je spokojno dremao u svom komfornom kavezu, koliko kavez može biti komforan. Na okačenoj tabli  je pisalo da je ovaj meda u ratu u Bosni izgubio majku zbog nagazne mine, te da je na ovo mesto donešen samo sa par kilograma težine. Odgajan je u za njega neprirodnim uslovima i nije sposoban da živi u prirodi i ova tabla je njegovo pismeno opravdanje-sada može da živi u kavezu. Družina voli da gleda kablovske TV programe, i videla je da u svetu ima puno udruženja koja ovakve primerke životinja vraća u divljinu, prethodno ih naučivši da se same snađu. Naravno, „gde je svet a gde smo mi“, tako se popularno kaže kada se želi opravdati neka naša, domaća, poznata i svima draga stvar koju ne želimo ispraviti. Ipak, dobra strana je da naš meda nije skončao od gladi u planini ili dopao u ruke Cigana, tako da se ovde može primeniti druga  izreka i opravdanje „Bolje i ovde nego…“

 
Meda drema i sanja svoju planinu 



Pored mede, u ovome vrtu postoji par lanadi, ne zna se šta je sa njihovom majkom ali pretpostavlja se je da je završila u obliku gulaša ili paprikaša koji je odavno pojeden. Postoji i kavez sa raznim domaćim i divljim pticama i sve to služi na polzu i uveselenije vaskolikog naroda izletničkog.

Gde nam je mama?

 
Od mene nećete videti supu!


Na ovom mestu družina je napravila još jednu malu pauzu, napravljeno nekoliko fotografija i kako je miris hrane nenadano počeo da izaziva halucinacije u Momirovoj glavi, brzo su produžili dalje, ka ulazu u rezervat prirode „Carska Bara“
Biciklima su prošli pored table na kojoj se nalazi šematski prikaz rezervata te produžiše u pravcu vidikovca, koji je na kraju šetne staze. Videli su zanimljiv brodić za prevoz turista koji je izgledao kao da je sastavljen od priručnog materijala koji se zatekao, a ipak je bio na svoj način lep. Hodali su šumskim putem pored starog Begeja. Iza jednog srušenog drveta ostavili su bicikle i produžili pešice kroz hladovinu nedirnute šume. Miloš nije želeo da nastavi, a nisu ga ni molili jer je taman dobrodošao kao dobrovoljac da čuva bicikle tako da je ostao na ovom mestu da pusti korenje dok je neustrašiva trojka nastavila put. Probijajući se kroz gustiš, po nogama su ih milovale koprive kojih je, srećom, bilo u izobilju, a svi su imali biciklističke helanke ili kratke pantalone tako da su se svaki čas prilikom dodira sa ovim dragim bićima uzvici oduševljenja razlegali šumom.

 
Šumska staza


Stari Begej

Posle tridesetak minuta hoda izbili su na vidikovac koji je postavljen na najvišem mestu rezervata, tako da se nalazi, da ne preteramo, na 2,5 metara nadmorske visine što je i najveća visinska tačka koju će danas osvojiti. Odavde se vidi pola Banata, na jugozapadu se prostire Titel i titelski breg, desno od njih, na jugoistoku vide se tornjevi Ečke, a još dalje Zrenjanin u kome se za dve nedelje održavaju dani piva gde će naši biciklisti rado poći.  Ispred njih je bara, obrasla crvenim vodenim biljem na koje sleću ptice, oko bare je ševar. Komaraca, na njihovo iznenađenje, nema. Sede na toplim daskama vidikovca, Momiru se priviđa rindflajš, sarma, pečenje i torta... Nije mu se dalo jutros da spremi i ponese sendvič tako da preživljava uz pomoć izmrvljene „Bonžite“ koja mu je slučajno pre desetak dana ostala u torbici bicikla.
Iz šume odjednom dolazi vesela grupa namirisanih turista koji su do ovog mesta stigli brodićem, te prilazi vidikovcu. Momir zauzima poziciju, i vreba priliku da nekome otme sendvič i pojede ga u zaklonu šume, međutim, turisti redom dolaze praznih ruku… Vodič počinje interesantnu priču o ovom rezervatu, tako da su sada svi naučili kako svako jezero, procesom sukcesije, nastoji da postane bara, bara teži da postane tresetište, tresetište vlažna livada i kao kraj procesa, nastaje livada. Proces sukcesije je nezaustavljiv i čuvari rezervata nastoje da ga uspore, čišćenjem odvodnih kanala. Saznali su i da je ovaj prostor jedinstven po tome što u njemu živi osam vrsta čaplji, više stotina vrsta ptica, i nekoliko desetina vrsta životinja, od kojih je najznačajnija vidra, koja traži isključivo nezagađena mesta za svoje stanište. Takođe, u vodi Carske Bare, ima dosta vrsta ribe, ima čak i linjaka koji je kao vrsta u izumiranju, a koji kao i vidra, treba potpuno čistu vodu.
Saslušavši ovu poučnu priču, trojka kreće nazad kroz šumu, ostavivši turiste da još razgledaju prirodu pre nego što se vrate u svoj brodić, pa u svoje automobile sa svojim auspusima, možda svrate još negde na roštilj...

Stižu turisti

Carska Bara

 
Turistički brodić

Vraćajući se, došli su do Miloša, kome je brada izrasla do struka, i koji je mahnito zvao telefonom Vladu, da pita gde su, zabrinuo se, dok je Vlada svoj telefon ostavio u torbici bicikla koji je bio neposredno do Miloša... Izljubiše se na ovome mestu, suze radosnice su svime tekle, četvorka je opet bila na okupu! Nekako uljudiše Miloša, obrijaše ga, tako da su bili spremni da produže do Ečke. U međuvremenu Uglješa je odnekud materijalizovao ooogroman sendvič, koji je polako i sa uživanjem žvakao i Momiru nikako nije uspelo da ga prevari i da mu ga otme... Borba je bila teška i trajala je do poslednjeg zalogaja, te kada se završila konačno produžiše.
Od ovog mesta do Ečke ima samo pet kilometara, tako da su momci ovaj deo puta prešli bez imalo napora, plašeći se jedino policije sa radarima jer je ograničenje brzine na ovom delu puta 80km/h.
Ečka, tipično banatsko mestašce, lepo, čisto, sa potkresanom travom oko kuća koje su ušorene i iz kojih dopire miris subotnjeg ravničarskog ručka. Produžiše do hotela „Kaštel“, koji je nekadašnji dvorac sa pratećim objektima a sada samo hotel, sa baštom u parku, prijatno mesto za popiti kafu, a verovatno se zbog blizine Zrenjanina koristi u švalerske namene ali o tome se nisu baš raspitivali. U blizini dvorca nalazi se razrušena građevina u obliku kule, koju su Vlada i Ugi ispitali tako što su kroz šiblje i trnje ušli unutra a čiju namenu nisu saznali, čak ni starost joj se ne može odrediti, može biti noviji objekat izgrađen tako da podseća na stara vremena, a može biti i deo dvorca, znači starosti stotinak godina, ko to zna…
Posle razgledanja produžiše do centra sela gde se upravo otvarala radnja u kojoj prave sendviče, na Momirovu veliku radost. Kada je pitao da li može da kupi jedan, lep, debeo, mirisan… sendvičarica je odgovorila da može za desetak minuta, samo dok pripremi namirnice... Vlada, Ugi i Miloš su kupili grickalice u obližnjoj prodavnici za to vreme a Momir, kada je malo kasnije dobio svoj topli, veliki, mekani sendvič sa svim i svačim, nežno ga je milovao pogledom, prelazio je preko njegovih zelenila od krastavaca, crvenila od paradajza, sve do zlatnih žutila majoneza...

 
Družina Crvene Lubenice

Osveženi, siti, krenuše nazad, prema Čenti, gde pojedoše lubenicu na zidiću pored puta, otvorivši je pozajmljenim nožem, malo odmoriše bicikle, te ne obazirući se na znakove ograničenja za tili čas stigoše svaki svojoj kući!

10. februar, sneg i košava.

понедељак, 01. фебруар 2010.

Sedma sličica-"San zimskog jutra"

Probudio sam se jutros sa nekom nejasnom nadom da se desilo čudo te da je u januaru granulo proleće. Bunovan od sna prišao sam prozoru očekujući da čujem cvrkut ptica, da vidim zelenilo trave, nadao sam se da će mi veliki orah ispred kuće mahnuti svojim zelenim prstima istovremeno praveći hladovinu… Ništa se od ovoga nije dogodilo, pogled mi je sputavala belina snega koji se kovitlao nošen nekakvom košavom, termometar je neumoljivo pokazivao „minus ispod nule“. Jedino mesto gde je bezbedno i toplo je krevet u kome još uvek, obzirom da je rano jutro, spava moja dugogodišnja žena. Ponovo sam zadremao, sa nadom da ću se probuditi tek u aprilu, isto kao što sam to učinio sinoć i ubrzo mi se, nepozvan i ničim izazvan, prikrao san. 




BuB (bicikl u Beovozu)

Krenuo sam na put ujutru Beovozom i iskusno sam, kao stari biciklista, smestio sebe i svoje vozilo u zadnji vagon na zadnje sedište da nikome ne bih smetao a pogotovu da ne bih izazvao preveliku znatiželju konduktera koji ima vlast nada mnom sve dok sam u vozu i može me izbaciti, ako želi, i iz voza u pokretu kada ugleda bicikl gde mu mesto nije. Do Mladenovca, gde sam se uputio, čeka me 75 minuta vožnje tako da sam počeo da dremam gledajući kroz prozor i da uživam u pomisli na dan koji je ispred mene i koji će, nadam se, biti ispunjen lepim događanjima. U jednom trenutku čujem nekakvu lupnjavu u  vagonu koja mi kvari kontemplaciju razmišljanja. Provirim ispod poluspuštenih očnih kapaka i vidim - nekakav mladić je uneo bicikl, ako se ta glomazna šklopocija  tako može  nazvati, sa OGROMNIM točkovima, starinski kontraš, sav izubijan pa prefarban u  crveno, proizveden tamo negde pred nemačku okupaciju. Kada bi taj bicikl znao da priča verovatno bi svašta ispričao...
Pozdravio sam svog "kolegu", inače čoveka obučenog krajnje siromašno, u nekakvu  kombinaciju ostataka policijsko-vojne uniforme a preko svega toga nosi nekakav crveni  prsluk, "Jugopetrol". Na moje reči kolega me je pogledao na čudan način, načinio neodređen pokret telom i bez reči seo na sedište pored bicikla. Ne želi da priča sa mnom, molim, poštujem...
Posle nekog vremena u stanici Rakovica ulazi u vagon kondukter-pripadnik stare, predratne kondukterske škole,  poluobrijan, nosi brkove, već vidim-biće belaja. Čujem tamo napred u vagonu nekakvo komešanje,  čudni zvuci dopiru iz tog dela vagona, gledam i slušam. Kolega nema para za kartu, želi do Mladenovca a kondukter mu govori da postoji  kontrola karata u Ripnju i da mora napolje. Moju pažnju ne privlači ova gužva nego to što ovaj čovek jako muca, toliko strašno mucanje nisam nikada do sada čuo, kada treba da kaže nešto trese se celim telom, glava mu leti  levo-desno kao da će da otpadne sa ramena i naposletku izbaci reč, brzo kao  iz topa, posle toga nekoliko reči poteče nekako, pa onda ispočetka trešenje i cimanje  glavom u nameri da iskaže svoje jednostavne misli. Postalo mi je jasno zašto mi se nije javio kada sam ga pozdravio, njegov pogled i naklon glavom je najviše što je mogao da učini u tom trenutku jer ono što je meni običan govor njemu je strahoviti napor.
Vidim, izlazi iz vagona, iznosi svoj crveni bicikl bicikl, i kondukteru, najiskrenije  poželi "srećan put i sve najbolje"... Bokte, mislim u sebi, kakav čovek, u očima koje nemaju ni traga zlobe pročitao sam da je tako stvarno mislio! Kako sam samo mrzeo konduktera u tom trenutku, hteo sam ja da  platim kartu kolegi, ali opet, kako bi to izgledalo, možda ne bi  prihvatio... Dok sam tako bio neodlučan i nesiguran spas, a i opravdanje, doneo mi je sam voz koji je polako krenuo i ostavio moju dilemu na prašnjavom peronu te stanice... Kontrola je stvarno ušla u Ripnju,  tako da sam  malo manje mrzeo konduktera ali ne i sebe. Uskoro, moj voz je stigao do Mladenovca odakle sam planirao da počnem lepu jednodnevnu vožnju do Topole i Aranđelovca i vratim se večernjim vozom za Beograd pa sam ovu epizodu bacio u skladište sećanja.
Stisnuo sam pedale da izađem iz grada prethodno natočivši gorivo u sebe u vidu ukusnog bureka i jogurta i ubrzo sam se našao u selu Crkvine. Ovo malo, malecko selo ima svega dvestotinak stanovnika, predgrađe predgrađa, značajno je po tome što je ovde, u porti sadašnje crkve svetog Ilije od moždanog udara a za vreme lova iznenada preminuo despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara. Na ovom mestu njegov pratilac u lovu je podigao mermerni obelisk sa urezanim rečima koje podsećaju na ovaj davni događaj. Mermer je odavno potamneo, obelisk se iskrivio ali ipak, ovo mesto odiše istorijom i davnim događajima. Neobično mi je što mogu da rukama dotičem ovaj hladni mermer koji stoji na ovom mestu već skoro 600 godina i koji će stajati i kada mene uveliko ne bude bilo, ovaj komad kamena ispratio je i dočekao mnoge generacije koje su mislile da su jedine na svetu a koje sada žive samo u sećanjima.

 
Obelisk

 
 
Crkva svetog Ilije-Crkvine




Izlazim iz porte, vozim seoskim putem pored Markovačkog jezera, zgodnog mesta  za onog ko voli da peca a gde postoji i mala plaža koja sigurno donosi lepo osveženje u vrućim letnjim danima. Istrajno vrtim pedale, vozim kroz lep šumadijski kraj, kroz blago zatalasane predele koji u ovaj lep i sunčan dan izgledaju naročito pitomo i privlačno posle tmurnih gradskih prizora. Iza jedne krivine nailazim na kafanu koja se, sasvim logično, zove „Krivina“ i u koju se može veoma lako ući kolima pod uslovom da usled alkoholisanosti, pospanosti ili nekih drugih razloga vozač zaboravi da okrene volan automobila. Verovatno je zato cela kafana malo uzdignuta iznad linije puta, pored terase na kojoj sedim i pijem kafu promiču automobili velikom brzinom dok čekam koji će se parkirati u svečanoj sali ovog reprezentativnog objekta.
Volim ove male, seoske kafane u koje rado svraćam na svojim izletima. Sve u prepodnevnim satima liče jedna na drugu, uvek u uglu drema ili vodi besmisleni razgovor sa konobaricom lokalni pijanica koji ovde traje dan i noć. U vazduhu se oseća miris nebrojenih cigareta koji se upio duboko u zidove i nameštaj, kafana je ujutru provetrena i počišćena ali joj to ne daje privlačnost već deluje izveštačeno, tek sa dolaskom noći i kada se otkriju mušemom pokriveni muzički instrumenti i kafana primi svoje večernje goste ovo postaje ono što jeste-centar zabave, za jedno veče kafanskim gostima ovo je središte univerzuma oko koga se sve okreće makar nekoliko sati ili dok traje dejstvo jeftinog alkohola, uz muziku, piće i galamu-sve ono što čini uspešno kafansko veče. Popio sam tursku kafu koja se na ovakvim mestima često služi sa ratlukom i mineralnom vodom i koja je najčešće izvanrednog ukusa, jaka i baš onakva kakva i treba da bude jedna poštena crna kafa. Cena je, naravno, više nego minimalna, jeftinija je čak i od kafe iz automata koji su počeli da se pojavljuju po gradu.
Put me vodi kroz Topolu, lepu malu varošicu istorijskog značaja, odakle se penjem na Oplenac. Na ovom brdu se nalazi mauzolej porodice Karađorđević sa lepom crkvom svetog Đorđa, koja dominira celim oplenačkim krajem. Subota je i mnogo je izletnika koji pohode ovaj kulturno-istorijski kompleks. Oblačim trenerku da ne bih golih nogu ušao u crkvu ali na moje iznenađenja nekakav Kerber u vidu tetkice stoji na vratima i ne dozvoljava ulazak u ovu crkvu bez plaćanja ulaznice. Ne vredi prepirka, ne želim vodiča da mi priča o znamenitostima ovog mesta, želim sam da pogledam mauzolej, o istoriji mesta znam dovoljno, ali Kerber je uporan, a i u meni se javlja tipična srpska osobina - inat. Neću da platim, e sada neću da uđem pa sve da me mole i još da mi plate. Na ovom mestu se oseća Srbija, ćirilica i sve one osobine koje su svojstvene Srbima ovde kao da mirišu u vazduhu, kao da su se uvukla u zemlju i drveće i sa svakim udisajem pune mi pluća i šire se mojim krvotokom. Na vrhu brda Topole postao sam brand name Srbin, kao što je i ova tetka na ulazu u mauzolej sto posto Srpkinja, tako da tu pomirenja nema, „Ne’ da platim, bre!. Naravno, ona nema nameru ni da me pusti, ni da me moli, brojim pare u novčaniku da je tužim sudu čim stignem kući, ima onako srpski da je tužim za uvredu časti, pa će ona da se naplaća advokata. I ja ću, doduše, ali će i ona, pa da vidi koga nije pustila bez karte. Nosim se mišlju i da sačekam mrak, pa da je srpski opaučim vrljikom preko leđa, tek za opomenu…

Crkva-mauzolej na Oplencu

 
Detalj crkve




Kako se spuštam niz Oplenac i opet se bližim Topoli uticaj srpskog vazduha slabi tako da jednu po jednu ideju izbacujem iz glave, ostala mi je samo nejasna misao da bi trebalo jednog dana da pokrenem blog u kome ću detaljno izneti slučaj tetke sa Oplenca u negativnoj konotaciji…

 
Šumadija

 
Šumadijo, Šumadijo, ko bi tebe ostaviJo!



Ravnomerno vozim prema Aranđelovcu koji je istorijski poznat po Knjazu Milošu, koji se dobro pije posle masne hrane i koji dobro osvežava kada je vruće. Osećam mehuriće na nepcima dok na ulasku u grad vidim putokaz ka pećini Risovača, mestu koje je otkriveno prilikom vađenja kamena a koje je sada kulturno dobro. Prvih dvestotinak metara ove pećine je svojevrstan izložbeni prostor u kome je predstavljeno kako je izgledao život neandertalaca koji su naseljavali ovo mesto  pre dvesta hiljada godina. Ljubazna devojka-vodič objašnjava sve po redu, da su ovde nađeni fosili medveda, mamuta,nosoroga,bizona, pećinskog lava, leoparda, hijene, jelena, da je ovde stalno temperatura 13 stepeni te da je zato bila zgodno mesto da neandertalski mama i tata gaje male neandertalčiće koji su ovde bili zaštićeni od zime i zverinja.

 
Ispred pećine

 
 
Neandertalska domaćica kuva ručak




Napolju, posle pećine oči me bole od sunca koje greje, opet je sve zeleno i toplo, te nastavljam sa moja dva točka ka mestu koje se zove Orašac, poznato po tome što je u njemu donesena odluka o pokretanju ustanka, i u čijoj blizine se nalazi Marićevića jaruga, gde je Prvi srpski ustanak i podignut 1804. godine. Skrećem sa magistralnog puta ka ovom mestu i vidim da se memorijalni kompleks koji je podignut ovde kao spomen na te dane stvarno nalazi u nekakvoj jaruzi do koje se moram spustiti novosagrađenim  stepenicama. Siroti ustanici pre dvesta godina su stvarno bili u bedaku, kada su morali ovoliko duboko da zalaze da ih dahije ne provale da nešto muljaju… Ne znam pod kojim sam uticajem sada, ali mi se žargon mog sina upleo u misli, i počeo sam da govorim slengom koji ne pripada ovom mestu, možda je to znak da se trebam uputiti opet ka Mladenovcu, da ne propustim večernji voz?

 
1804

 
 
Momira bicikl u Marićevića jaruzi



Opet sam na železničkoj stanici, sretnem jutrošnje  konduktere. Pozdravljamo se kao stari znanci, opet ubacujem bicikl u zadnji vagon, do polaska voza ima još 45 minuta. Na moje iznenađenje pojavljuje se kolega sa crvenim biciklom, ulazi u vagon, smešta se pored mene. Jedem nekakve jabuke koje sam kupio, ne ponudim ga, gledam, slatko žvaćem i raspitujem se, zaista me interesuje  sudbina ovog čoveka. Čemu ova vožnja bicikla, sigurno to nije neka razbibriga nego nešto drugo, verovatno ozbiljnije. Pitam kako je stigao uopšte do Mladenovca, znam da je izašao mnogo ranije jutros kada ga je brkati kondukter izbacio iz voza. Vremena za priču ima dovoljno, hvatam reči koje kolega teškom mukom otkida iz sebe, koje kao da  su srasle sa njim pa mu je bolno da ih odvoji od tela. Priča, ako se to trzanje može nazvati pričom, kako je uhvatio drugi voz iz koga ga nisu izbacili pa se tako dokotrljao do ovde. A inače, kaže,  ima prikolicu od ovog bicikla ali mu se neka osovina slomila u  Rakovici, pa je krenuo u Mladenovac da uzme drugu, a usput mu se  iskrivila viljuška na biciklu pa nije mogao da ga vozi, morao je da  hvata voz, jer tu možda ne plati kartu, jer novca nema a kako je i bilo. U Mladenovcu  je popravio viljušku, uzeo osovinu i neku rezervnu gumu za prikolicu,  i sada ide da je popravi, pa će sutra nazad. Pitam ga šta vozi, kaže  nekakvu robu za prodaju. A gde je sada roba, dok je on u vozu, pitam, kaže da je više nema,  morao je da je ostavi u prikolici i do sada su mu sve ukrali, ali eto bar  da popravi prikolicu pa će lako.
 Najzad shvatam da je, momak je bez prebijene pare,  očigledno gladan, ostao bez jedinog što je imao, a to je „roba“, ko  zna kakva, verovatno kontejnerska, naravno ne iz brodskih kontejnera već iz običnih, domaćih uličnih kontejnera, njemu jedina imovina. Sedi i  čeka konduktera, ako ga izbaci sešće na bicikl pa će polako da vozi do  Rakovice, šezdesetak kilometara. Sedi mirno, pomiren sa sudbinom,  nikome ne želi zlo, ako ga izbace, ići će polako, pa kada stigne.  Sramota me je što sam malopre pred njim jeo one jabuke, nisam ga ni  ponudio, vadim dve čokoladice, nudim mu, mirno ih prihvata, „Hvala“, „Molim“, ista reakcija kao kada je jutros izbačen iz voza, sve što mu se  dogodi, i dobro i loše prima mirno i dostojanstveno...  Kondukter, mlađi, dolazi i vidi kolegu i njegov bicikl, pušta ga da se  vozi dokle želi, ja sam već spremio pare da platim kolegi kartu... Još  malo pričamo, ako se to može nazvati pričom, to očekivanje da se iz  njegovog tela porodi reč, pred Rakovicom mu dajem nešto para, da ima za  stogramasalamaičetvrtleba, izlazi napolje sa sve crvenim biciklom,  počinje biznis iz početka...    Na njega ću misliti kada budem mislio da meni ne ide dobro u životu. Voz polako stiže u stanicu…

 
Nisam stigao da fotografišem kolegu-grafički prikaz situacije



Budim se, pored mene je moja dugogodišnja žena, sve je tiho, nadam se da je sada april, prilazim prozoru, razočarano vidim mnogo snega, golih grana drveća, vetar koji brije neoprezne prolaznike, sećam se Topole, Oplenca, Knjaza Miloša...
Da li sam to sanjao ili me ova avantura tek čeka kada dođe sunčani april?

1. februar, još 48 dana do proleća