понедељак, 01. фебруар 2010.

Sedma sličica-"San zimskog jutra"

Probudio sam se jutros sa nekom nejasnom nadom da se desilo čudo te da je u januaru granulo proleće. Bunovan od sna prišao sam prozoru očekujući da čujem cvrkut ptica, da vidim zelenilo trave, nadao sam se da će mi veliki orah ispred kuće mahnuti svojim zelenim prstima istovremeno praveći hladovinu… Ništa se od ovoga nije dogodilo, pogled mi je sputavala belina snega koji se kovitlao nošen nekakvom košavom, termometar je neumoljivo pokazivao „minus ispod nule“. Jedino mesto gde je bezbedno i toplo je krevet u kome još uvek, obzirom da je rano jutro, spava moja dugogodišnja žena. Ponovo sam zadremao, sa nadom da ću se probuditi tek u aprilu, isto kao što sam to učinio sinoć i ubrzo mi se, nepozvan i ničim izazvan, prikrao san. 




BuB (bicikl u Beovozu)

Krenuo sam na put ujutru Beovozom i iskusno sam, kao stari biciklista, smestio sebe i svoje vozilo u zadnji vagon na zadnje sedište da nikome ne bih smetao a pogotovu da ne bih izazvao preveliku znatiželju konduktera koji ima vlast nada mnom sve dok sam u vozu i može me izbaciti, ako želi, i iz voza u pokretu kada ugleda bicikl gde mu mesto nije. Do Mladenovca, gde sam se uputio, čeka me 75 minuta vožnje tako da sam počeo da dremam gledajući kroz prozor i da uživam u pomisli na dan koji je ispred mene i koji će, nadam se, biti ispunjen lepim događanjima. U jednom trenutku čujem nekakvu lupnjavu u  vagonu koja mi kvari kontemplaciju razmišljanja. Provirim ispod poluspuštenih očnih kapaka i vidim - nekakav mladić je uneo bicikl, ako se ta glomazna šklopocija  tako može  nazvati, sa OGROMNIM točkovima, starinski kontraš, sav izubijan pa prefarban u  crveno, proizveden tamo negde pred nemačku okupaciju. Kada bi taj bicikl znao da priča verovatno bi svašta ispričao...
Pozdravio sam svog "kolegu", inače čoveka obučenog krajnje siromašno, u nekakvu  kombinaciju ostataka policijsko-vojne uniforme a preko svega toga nosi nekakav crveni  prsluk, "Jugopetrol". Na moje reči kolega me je pogledao na čudan način, načinio neodređen pokret telom i bez reči seo na sedište pored bicikla. Ne želi da priča sa mnom, molim, poštujem...
Posle nekog vremena u stanici Rakovica ulazi u vagon kondukter-pripadnik stare, predratne kondukterske škole,  poluobrijan, nosi brkove, već vidim-biće belaja. Čujem tamo napred u vagonu nekakvo komešanje,  čudni zvuci dopiru iz tog dela vagona, gledam i slušam. Kolega nema para za kartu, želi do Mladenovca a kondukter mu govori da postoji  kontrola karata u Ripnju i da mora napolje. Moju pažnju ne privlači ova gužva nego to što ovaj čovek jako muca, toliko strašno mucanje nisam nikada do sada čuo, kada treba da kaže nešto trese se celim telom, glava mu leti  levo-desno kao da će da otpadne sa ramena i naposletku izbaci reč, brzo kao  iz topa, posle toga nekoliko reči poteče nekako, pa onda ispočetka trešenje i cimanje  glavom u nameri da iskaže svoje jednostavne misli. Postalo mi je jasno zašto mi se nije javio kada sam ga pozdravio, njegov pogled i naklon glavom je najviše što je mogao da učini u tom trenutku jer ono što je meni običan govor njemu je strahoviti napor.
Vidim, izlazi iz vagona, iznosi svoj crveni bicikl bicikl, i kondukteru, najiskrenije  poželi "srećan put i sve najbolje"... Bokte, mislim u sebi, kakav čovek, u očima koje nemaju ni traga zlobe pročitao sam da je tako stvarno mislio! Kako sam samo mrzeo konduktera u tom trenutku, hteo sam ja da  platim kartu kolegi, ali opet, kako bi to izgledalo, možda ne bi  prihvatio... Dok sam tako bio neodlučan i nesiguran spas, a i opravdanje, doneo mi je sam voz koji je polako krenuo i ostavio moju dilemu na prašnjavom peronu te stanice... Kontrola je stvarno ušla u Ripnju,  tako da sam  malo manje mrzeo konduktera ali ne i sebe. Uskoro, moj voz je stigao do Mladenovca odakle sam planirao da počnem lepu jednodnevnu vožnju do Topole i Aranđelovca i vratim se večernjim vozom za Beograd pa sam ovu epizodu bacio u skladište sećanja.
Stisnuo sam pedale da izađem iz grada prethodno natočivši gorivo u sebe u vidu ukusnog bureka i jogurta i ubrzo sam se našao u selu Crkvine. Ovo malo, malecko selo ima svega dvestotinak stanovnika, predgrađe predgrađa, značajno je po tome što je ovde, u porti sadašnje crkve svetog Ilije od moždanog udara a za vreme lova iznenada preminuo despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara. Na ovom mestu njegov pratilac u lovu je podigao mermerni obelisk sa urezanim rečima koje podsećaju na ovaj davni događaj. Mermer je odavno potamneo, obelisk se iskrivio ali ipak, ovo mesto odiše istorijom i davnim događajima. Neobično mi je što mogu da rukama dotičem ovaj hladni mermer koji stoji na ovom mestu već skoro 600 godina i koji će stajati i kada mene uveliko ne bude bilo, ovaj komad kamena ispratio je i dočekao mnoge generacije koje su mislile da su jedine na svetu a koje sada žive samo u sećanjima.

 
Obelisk

 
 
Crkva svetog Ilije-Crkvine




Izlazim iz porte, vozim seoskim putem pored Markovačkog jezera, zgodnog mesta  za onog ko voli da peca a gde postoji i mala plaža koja sigurno donosi lepo osveženje u vrućim letnjim danima. Istrajno vrtim pedale, vozim kroz lep šumadijski kraj, kroz blago zatalasane predele koji u ovaj lep i sunčan dan izgledaju naročito pitomo i privlačno posle tmurnih gradskih prizora. Iza jedne krivine nailazim na kafanu koja se, sasvim logično, zove „Krivina“ i u koju se može veoma lako ući kolima pod uslovom da usled alkoholisanosti, pospanosti ili nekih drugih razloga vozač zaboravi da okrene volan automobila. Verovatno je zato cela kafana malo uzdignuta iznad linije puta, pored terase na kojoj sedim i pijem kafu promiču automobili velikom brzinom dok čekam koji će se parkirati u svečanoj sali ovog reprezentativnog objekta.
Volim ove male, seoske kafane u koje rado svraćam na svojim izletima. Sve u prepodnevnim satima liče jedna na drugu, uvek u uglu drema ili vodi besmisleni razgovor sa konobaricom lokalni pijanica koji ovde traje dan i noć. U vazduhu se oseća miris nebrojenih cigareta koji se upio duboko u zidove i nameštaj, kafana je ujutru provetrena i počišćena ali joj to ne daje privlačnost već deluje izveštačeno, tek sa dolaskom noći i kada se otkriju mušemom pokriveni muzički instrumenti i kafana primi svoje večernje goste ovo postaje ono što jeste-centar zabave, za jedno veče kafanskim gostima ovo je središte univerzuma oko koga se sve okreće makar nekoliko sati ili dok traje dejstvo jeftinog alkohola, uz muziku, piće i galamu-sve ono što čini uspešno kafansko veče. Popio sam tursku kafu koja se na ovakvim mestima često služi sa ratlukom i mineralnom vodom i koja je najčešće izvanrednog ukusa, jaka i baš onakva kakva i treba da bude jedna poštena crna kafa. Cena je, naravno, više nego minimalna, jeftinija je čak i od kafe iz automata koji su počeli da se pojavljuju po gradu.
Put me vodi kroz Topolu, lepu malu varošicu istorijskog značaja, odakle se penjem na Oplenac. Na ovom brdu se nalazi mauzolej porodice Karađorđević sa lepom crkvom svetog Đorđa, koja dominira celim oplenačkim krajem. Subota je i mnogo je izletnika koji pohode ovaj kulturno-istorijski kompleks. Oblačim trenerku da ne bih golih nogu ušao u crkvu ali na moje iznenađenja nekakav Kerber u vidu tetkice stoji na vratima i ne dozvoljava ulazak u ovu crkvu bez plaćanja ulaznice. Ne vredi prepirka, ne želim vodiča da mi priča o znamenitostima ovog mesta, želim sam da pogledam mauzolej, o istoriji mesta znam dovoljno, ali Kerber je uporan, a i u meni se javlja tipična srpska osobina - inat. Neću da platim, e sada neću da uđem pa sve da me mole i još da mi plate. Na ovom mestu se oseća Srbija, ćirilica i sve one osobine koje su svojstvene Srbima ovde kao da mirišu u vazduhu, kao da su se uvukla u zemlju i drveće i sa svakim udisajem pune mi pluća i šire se mojim krvotokom. Na vrhu brda Topole postao sam brand name Srbin, kao što je i ova tetka na ulazu u mauzolej sto posto Srpkinja, tako da tu pomirenja nema, „Ne’ da platim, bre!. Naravno, ona nema nameru ni da me pusti, ni da me moli, brojim pare u novčaniku da je tužim sudu čim stignem kući, ima onako srpski da je tužim za uvredu časti, pa će ona da se naplaća advokata. I ja ću, doduše, ali će i ona, pa da vidi koga nije pustila bez karte. Nosim se mišlju i da sačekam mrak, pa da je srpski opaučim vrljikom preko leđa, tek za opomenu…

Crkva-mauzolej na Oplencu

 
Detalj crkve




Kako se spuštam niz Oplenac i opet se bližim Topoli uticaj srpskog vazduha slabi tako da jednu po jednu ideju izbacujem iz glave, ostala mi je samo nejasna misao da bi trebalo jednog dana da pokrenem blog u kome ću detaljno izneti slučaj tetke sa Oplenca u negativnoj konotaciji…

 
Šumadija

 
Šumadijo, Šumadijo, ko bi tebe ostaviJo!



Ravnomerno vozim prema Aranđelovcu koji je istorijski poznat po Knjazu Milošu, koji se dobro pije posle masne hrane i koji dobro osvežava kada je vruće. Osećam mehuriće na nepcima dok na ulasku u grad vidim putokaz ka pećini Risovača, mestu koje je otkriveno prilikom vađenja kamena a koje je sada kulturno dobro. Prvih dvestotinak metara ove pećine je svojevrstan izložbeni prostor u kome je predstavljeno kako je izgledao život neandertalaca koji su naseljavali ovo mesto  pre dvesta hiljada godina. Ljubazna devojka-vodič objašnjava sve po redu, da su ovde nađeni fosili medveda, mamuta,nosoroga,bizona, pećinskog lava, leoparda, hijene, jelena, da je ovde stalno temperatura 13 stepeni te da je zato bila zgodno mesto da neandertalski mama i tata gaje male neandertalčiće koji su ovde bili zaštićeni od zime i zverinja.

 
Ispred pećine

 
 
Neandertalska domaćica kuva ručak




Napolju, posle pećine oči me bole od sunca koje greje, opet je sve zeleno i toplo, te nastavljam sa moja dva točka ka mestu koje se zove Orašac, poznato po tome što je u njemu donesena odluka o pokretanju ustanka, i u čijoj blizine se nalazi Marićevića jaruga, gde je Prvi srpski ustanak i podignut 1804. godine. Skrećem sa magistralnog puta ka ovom mestu i vidim da se memorijalni kompleks koji je podignut ovde kao spomen na te dane stvarno nalazi u nekakvoj jaruzi do koje se moram spustiti novosagrađenim  stepenicama. Siroti ustanici pre dvesta godina su stvarno bili u bedaku, kada su morali ovoliko duboko da zalaze da ih dahije ne provale da nešto muljaju… Ne znam pod kojim sam uticajem sada, ali mi se žargon mog sina upleo u misli, i počeo sam da govorim slengom koji ne pripada ovom mestu, možda je to znak da se trebam uputiti opet ka Mladenovcu, da ne propustim večernji voz?

 
1804

 
 
Momira bicikl u Marićevića jaruzi



Opet sam na železničkoj stanici, sretnem jutrošnje  konduktere. Pozdravljamo se kao stari znanci, opet ubacujem bicikl u zadnji vagon, do polaska voza ima još 45 minuta. Na moje iznenađenje pojavljuje se kolega sa crvenim biciklom, ulazi u vagon, smešta se pored mene. Jedem nekakve jabuke koje sam kupio, ne ponudim ga, gledam, slatko žvaćem i raspitujem se, zaista me interesuje  sudbina ovog čoveka. Čemu ova vožnja bicikla, sigurno to nije neka razbibriga nego nešto drugo, verovatno ozbiljnije. Pitam kako je stigao uopšte do Mladenovca, znam da je izašao mnogo ranije jutros kada ga je brkati kondukter izbacio iz voza. Vremena za priču ima dovoljno, hvatam reči koje kolega teškom mukom otkida iz sebe, koje kao da  su srasle sa njim pa mu je bolno da ih odvoji od tela. Priča, ako se to trzanje može nazvati pričom, kako je uhvatio drugi voz iz koga ga nisu izbacili pa se tako dokotrljao do ovde. A inače, kaže,  ima prikolicu od ovog bicikla ali mu se neka osovina slomila u  Rakovici, pa je krenuo u Mladenovac da uzme drugu, a usput mu se  iskrivila viljuška na biciklu pa nije mogao da ga vozi, morao je da  hvata voz, jer tu možda ne plati kartu, jer novca nema a kako je i bilo. U Mladenovcu  je popravio viljušku, uzeo osovinu i neku rezervnu gumu za prikolicu,  i sada ide da je popravi, pa će sutra nazad. Pitam ga šta vozi, kaže  nekakvu robu za prodaju. A gde je sada roba, dok je on u vozu, pitam, kaže da je više nema,  morao je da je ostavi u prikolici i do sada su mu sve ukrali, ali eto bar  da popravi prikolicu pa će lako.
 Najzad shvatam da je, momak je bez prebijene pare,  očigledno gladan, ostao bez jedinog što je imao, a to je „roba“, ko  zna kakva, verovatno kontejnerska, naravno ne iz brodskih kontejnera već iz običnih, domaćih uličnih kontejnera, njemu jedina imovina. Sedi i  čeka konduktera, ako ga izbaci sešće na bicikl pa će polako da vozi do  Rakovice, šezdesetak kilometara. Sedi mirno, pomiren sa sudbinom,  nikome ne želi zlo, ako ga izbace, ići će polako, pa kada stigne.  Sramota me je što sam malopre pred njim jeo one jabuke, nisam ga ni  ponudio, vadim dve čokoladice, nudim mu, mirno ih prihvata, „Hvala“, „Molim“, ista reakcija kao kada je jutros izbačen iz voza, sve što mu se  dogodi, i dobro i loše prima mirno i dostojanstveno...  Kondukter, mlađi, dolazi i vidi kolegu i njegov bicikl, pušta ga da se  vozi dokle želi, ja sam već spremio pare da platim kolegi kartu... Još  malo pričamo, ako se to može nazvati pričom, to očekivanje da se iz  njegovog tela porodi reč, pred Rakovicom mu dajem nešto para, da ima za  stogramasalamaičetvrtleba, izlazi napolje sa sve crvenim biciklom,  počinje biznis iz početka...    Na njega ću misliti kada budem mislio da meni ne ide dobro u životu. Voz polako stiže u stanicu…

 
Nisam stigao da fotografišem kolegu-grafički prikaz situacije



Budim se, pored mene je moja dugogodišnja žena, sve je tiho, nadam se da je sada april, prilazim prozoru, razočarano vidim mnogo snega, golih grana drveća, vetar koji brije neoprezne prolaznike, sećam se Topole, Oplenca, Knjaza Miloša...
Da li sam to sanjao ili me ova avantura tek čeka kada dođe sunčani april?

1. februar, još 48 dana do proleća

5 коментара:

  1. Opa!
    Pa bre z-s-M, jel ti to namerno tako? Pocnes kao neobavezno, a onda sve bolje i bolje...
    Ovo ti je burazere najozbiljnije delo! Zaistinski.

    Jasno mi je vec - ima da te uskoro trazimo po nekim velikim novinama... (nekad je najveca bila stara Borba, a sad - sve neke malecke, ne moz ni djevrek da uvijes u nji, nekmoli burek, mas'an... Koj ga zna, mozda im skupa artija, a mozda zbog guzve na kioscima ne mogu sve novine da stanu, pa ih zato smanjuju... jos malo pa ce novine da budu ko dopisnice),
    A, da! Da nastavim zapocetu recenicu (fabulu radnje, sto rece Radovan III), posle ove digresije(tine) od 4 reda. Elem, nastavak:
    ...ili bar u Neshenel Dziogafi (National Geography), ako budnemo nesto namerni da procitamo od z-s-M, jelte...

    Samo nesto jos:
    I nemo bre drugi put da cicijasis s te jabuke, jeble te jabuke, sto ne dade coveku, bas mi onako zao bilo, siroma co'ek, a ti mljackas u slast... Dzaba sto si posle teo da mu kupis kartu. Al ako si mu dao neku paru, ondak ok.

    Ajd odo malo da se grudvam s drugaricom, pa malo i na sankanje, dok ima... (ustvari, zvala me samo na sankanje, a grudvanje ja isplaniro sam)

    ОдговориИзбриши
  2. Bravo na naseg Momira! Eto, i mi citaoci bloga naseg zovem-se-Momira za trku imamo, jos kako.
    100% sam saglasan (ovo sam negde cito da se ne kaze "slazem se", jer se slazu drva, recimo, ili stvari u orman), sa mojim prethodnikom, onim tamo Perom, u pogldeu svega sto te nahvali coek, pa da se ja sad ne ponavljam (i ovo kazu nije pravilno, al oprostice mi uceniji ljudi; jer, tacno, kako sad da se "ja ponavljam" kad se nisam ni pojavio do sad?)...

    Nego, ne falis se od bicikla Momo,
    za ordenje sto si zadobio?
    Nego tamo u potaji stoji,
    jedva sam ga junak primetio

    Al u mene soko okolovo,
    izvezbano cak i dim da vidi,
    a nekmoli svijetlo ordenje
    pa i kad ga u prikajak metnes

    E sad moram da zurim, neka vezba, uzbuna je, sta li.
    A ti brate od bicikla Momo, spremaj prase ili nesto slicno
    pa da s tvojim citacima proslavis to kako dolikuje jednom blogeru takvoga formata i kova.

    Vita Jela zelen bor, cekam brzi
    voz (ako ne bude odgovor)

    S vatrogasnim pozdravom,
    shmrk, shmrk!
    ili, po starom:
    shmrk na chizmu, toplota narodu

    ОдговориИзбриши
  3. Zovem se Momir, bre!04. фебруар 2010. 13:56

    Hvala Vaso Vatrogasče, hvala Pero Ložače, hvala majko, oče, hvala tetka...

    Nijesam moga ranije se javit jer sam zauzet bijo poslovima raznijem koji para donesti ne mogadoše, te jope mogu nekoliko dana spendovadi za crnom tastaturom računara moga.

    Dirnut sam vašijem pohvalama i hvalospevima, evo na sivom štampaču laserskome mome a što na polici iznad kompjutera stojaše pohvale u primeraka mnogim naštampah. Na sva četiri zida sobe pohvale stavih, kuhinju ne zaobiđoh, okolne bandere nakitih, a primerak jedan u novčanik, a umesto povlastice i slike venčane stavih.

    Kada me u autobusu kontrolor riđi kontrolisati kani, pohvale Vaše pod nos ću turiti mu, te mi karte tražiti neće.

    Samo sa pohvalama nastavite, prijatelji dragi moji, a ja poverenja Vaše opravdati želim, te ću pisanije nastaviti svoje, sve duže i dosadnije sve.

    Veliko Vam hvala!

    Z. S. Momir

    ОдговориИзбриши
  4. Opa! Promenio si ruho blogu svome z-s-Momire...
    Bravo. Bas mi nekako lepo izgleda sad.
    Cim malo olepsa vreme, mora da krecim stan, pa jel ako da mi malo pomognes, vidim da ti lepo ide... i boje mi se svidjaju. Jesi malo zatracko bojom gore pri vrhu, al sve u svemu solidno... ma kaki more solidno - odlicno.
    Vazi se, a?
    Ajd odo, oce i ovi drugi moji iz smene malo na komp (otkrili od mene) pa ja sad moram da igram malo domine, mice ili shaha
    Uzdravlje!

    ОдговориИзбриши
  5. Zovem se Momir, bre!10. фебруар 2010. 16:31

    Ajde Vaso, ajde kućo, samo ti ajde... Ja već mislijo to dobijo otkaza na radnome mestu državnome pa te nema na mome blogu, Bloga mi!

    Samo da dođe proleće pa će krečimo, kada da izađem iz ovu gužvu što sam u nju upo pa vremena za pisanija razna nemam, samo moram neke pare zarađivat, niko dinara da mi da za svo ovo pisanje blogovsko, Bloga im poljubim njinog!

    A da su neke pare, šta je danas par iljada evara mijesečno, ništa takoreći, meni su ništa, jer i neimam, da i imam bilo bi mi ohoho...

    Aje Vaso, moj Vaske, pozdravi mi puno Peru, bloga mu njegovog!

    Z.S. Momir

    ОдговориИзбриши

Ostavite komentar