понедељак, 15. март 2010.

Deseta sličica-"Guma"

Živim u kući koja ima kotao za centralno grejanje. To je ona naprava nalik na peć u koju se ubacuju razne stvari koje su zapaljive, i voda koja struji sistemom cevi dobija toplotu iz ložišta i prenosi je unutar kuće. Svako jutro ponavljam isti ritual, na dno ložišta stavljam nekakvu lako zapaljivu materiju ili parče gume, preko toga nešto suvih grana, zatim red uglja, upalim onu gumu i uskoro se unutrašnjost peći zažari od toplog plamena.
Iako je skoro polovina marta jutros je veoma hladno, provejava sneg, moram da izlazim u dvorište i da podložim mog limenog prijatelja, ne bih li se ugrejao u ovo zimsko jutro, koje bi po kalendaru trebalo ipak biti prolećno. Hodam po ostavi za ugalj, pipam u onom polumraku, tražim zapaljive kockice i vidim da imam samo prazno pakovanje od njih. Gledam čime bih mogao upaliti vatru, ne nalazim ništa. Pogled mi više puta prelazi preko stvari u ostavi i ne primećujem dve spoljašnje gume od bicikla koje sam skinuo pre nekoliko dana kada sam stavio nove. Hladnoća mi se polako uvlači pod ogrnutu jaknu što uzrokuje da mi mozak počne brže da radi, jer, poznato je, u kritičnim situacijama brže i racionalnije mislimo i lakše donosimo odluke koje se tiču rešavanja opasne situacije. Opet ugledam one gume i po prvi put ih vidim ne kao obuću za mog ljubimca na dva točka nego kao nešto čime mogu zapaliti onaj ugalj što me čeka u peći, i posle čega se mogu najzad vratiti u kuću sa ovog vetra i snega. Uzimam nekakve velike makaze i isecam parčiće gume, jedno parče odnosim do peći, stavljam ga na dno gomile i upaljačem ga palim. Brzo se hvata plamen, prvo mali, stidljivi, gotovo neprimetan, iz njega se diže crni končić dima koji nestaje u dubini odžaka. Vrlo brzo ovaj plamičak postaje vatrica koja gori sve jače, zagrevajući suvo drvo koje potom počinje da gori, da bi uskoro zapalilo ugalj, da bi ovaj zagrejao vodu u sistemu, koja će zagrejati prostorije u kući…
Svako jutro kao ludak stojim pored peći i uvek se iznova oduševim plamenom koji polako obuhvata naizgled beskorisno drvo i komade uglja. Znam i po pola sata da čučim pored otvora peći pod izgovorom da moram gledati da li je sve pod kontrolom. Jutros isto tako činim, čučim na snegu i vetru kao jurodivi i čekam da se plamen rasplamsa i onda opet ugledam ono parče gume kako se krivi i uvija dok ga obavija plamen. Gledam ga kao da ga vidim po prvi put i tek tada shvatam šta sam uradio, upalio sam cipele od mog bicikla, koje su verno vozile mene i njega hiljade i hiljade kilometara… Pre desetak minuta nisam ni mislio o tome ali sada, kada je rešena kriza oko paljenja peći opet počinjem da razmišljam na mirnodopski način, i počinjem da se sećam, kako je to bilo…
:::

Kupio sam u prodavnici, na čekove, novi bicikl. Pre toga imao sam nekakav polovni, koji me je dobro služio ali ipak nije mogao da izdrži napore koje je donosio moj novootkriveni biciklistički žar. Ovaj, novi, po kvalitetu a i po ceni zadovoljavao je moje kriterijume, znači mora da bude izdržljiv, da ima veliki raspon stepena prenosa, kao i mnoge druge osobine koje su bitne za bezbednu i udobnu vožnju. Vozio sam ga nekoliko meseci, vežbao odlučio da sa drugovima pođem na veliku vožnju, na more. Opremio sam ga kako dolikuje i dobro oprao, prebrisao, podmazao i uglancao.

 Polazak-da sam tada znao šta me čeka...

Prvog dana puta sve je bilo kako se samo poželeti može, sunce, blag vetrić, dobro društvo, tiho zujanje mehanizma i nekakvo tiho, tiho „ššššššš“… Posle nekog vremena shvatio sam da sve teže okrećem pedale, da se sve više umaram i da je ono tiho „ššššš“ sve glasnije, sve dok ne vidim da mi je guma probušena. Pun sam elana, skidam točak, umesto probušene stavljam novu, vraćam sve na svoje mesto i brzo nastavljam. Sutradan, posle podne, i dalje sam pun energije, vozim i uživam, slušam ptice, slušam kako vetar šapuće, slušam kako nešto tiho, tiho šušti i prati me na mom putu. Već pripremljen, vidim da opet vozim na prilično izduvanoj gumi, smejem se i samouvereno vadim drugu od dve cele unutrašnje gume koje sam poneo i menjam. Razmišljam kako nisam dugo imao gumi-defekt, eto sada sam imao dva tako da, računam, miran sam više stotina kilometara. Sutradan, već je naša družina fino zašla u planinske krajeve, posle podne opet sam promenio gumu, ovaj put sam zakrpio jednu od one dve, i dobro pregledao spoljašnju, da nema nekog trna ili nečega što može uzrokovati ova bušenja. Nisam ništa našao, i sumnjičavo sam vozio sve do sutra, kada sam promenio još dva puta gume, jednom prednju jednom zadnju. Pred Nišem, a nisam menjao gumu ima tome 24 sata, moj drug Miloš je prozujao pored mene, dobacivši mi da bi trebalo da napumpam gumu, nešto mi je „legla“. Već sam bio iskusan, znao sam u kom grmu leži guma, pardon, zec, promenio sam je i trajala mi je pa skoro do Kopaonika, uz samo par promena. Pomislio sam već da su vradžbine u pitanju, neka kletva ili slična magija, noću, u šatoru, sanjao sam kako oko mene lete u nekakvom suludom plesu probušene gume i šište proizvodeći zlokobne zvuke.

Uspomena iz Krupaje-zamena gume na igralištu


 Pozdrav sa Homolja-zamena gume na planini



 Suvenir iz Soko Banje-probušena guma



 
Omiljeno mesto za razonodu i zabavu
Konačno na prilazu mestu koje se zove Blace, rešio sam da u prodavnici kupim nove, ne interesuje me ni dimenzija ni vrsta, ima da na bicikl stavim novu obuću, makar traktorsku, kamionsku, ne zanima me. Biciklistički konvoj se zaustavlja u ovom mestu, u lepo sređenom centru, pitamo ima li negde prodavnica za gume, upućuju nas, ulazim sa nadom u ovaj hram da se pomolim bogu koji stoji iza tezge a danas je uzeo oblik tetke sa naočarima, pitam je da li ima pneumatike odgovarajućih dimenzija za moj bicikl, kaže da ima još jedan par, i dobijam predivne, nove, crne, devičanske, asfaltom nedotaknute gume! Ne pitam koliko košta, uzimam, plaćam, i na samom trgu u mestu Blace, u parku skidam prokletinje koje su mi toliko bola zadale i bacam ih i kantu, praćen začuđenim pogledima meštana, čak se odnekud pojavila i ekipa lokalne TV stanice, snimali su ovaj događaj čak i ne znajući da zapravo snimaju istoriju… 




Nova guma!

Krećemo dalje na naš put, i do kraja puta na svoju ogromnu radost nisam skidao točka sa bicikla. Okusio sam te godine Jadransko more, vratio sam se kući, napravio sam još nekoliko kratkih vožnji u okolini Beograda, i do kraja sezone nisam ni jednom čuo ono zlokobno šištanje.

 Sa novim gumama na cilju!


Bicikl je zimu proveo u podrumu, na suvom i sigurnom mestu, u proleće sam malo napumpao moje gume iz mesta Blace i krenuo u nove avanture. Stotinama kilometara sam sa svoje pozicije gledao u prednji točak koji se ravnomerno vrteo, već sam mu poznavao skoro svaku šaru i nepravilnost, već sam po učestalosti pojavljivanja jednog istog ožiljka na gumi mogao bez pogleda na kilometar-sat da ocenim kojom se brzinom krećem. Upoznao sam nove ljude, iz sveta biciklizma a i šire, odvele su me ove gume na vrh planine, vozio sam u letnje dane po Banatu, a i jesenske kiše su padale a ja sam istrajno vrteo pedale vozeći ka svom cilju, a to je da vozim bez cilja.
Došlo je vreme da se krene na prvu veliku inostranu vožnju, valjalo je voziti po Rusiji, proverio sam ove moje točkove, nisu imali znakove istrošenosti tako da su me srećno i bez problema prevezli od Moskve do Sankt Peterburga, ove obične biciklističke gume na sebi su osetile mlaku vodu reke Volge, vozile su između čuvenih ruskih breza, kroz tajgu, preko moskovskog i lenjingardskog asfalta su išle kao podmazane.
Opet je došla zima, ovaj put sam rešio da vozim do kasno, vozio sam se kad kod sam imao vremena, i konačno, pre nekog vremena opet sam čuo zvuk koji me je pre nekoliko godina proganjao čak i u snovima. Šuštanje me je upozorilo da je vreme promeniti gumu, i kada sam je skinuo, shvatio sam da je vreme, ovaj put opravdano, promeniti je a stare, blacanske, gume penzionisati. Tako sam i uradio, ostavio ih u garaži, za zlu ne trebalo.
:::

Vatra se u peći već lepo razgorela, ona stara guma iz mesta Blace je poslednji put poslužila svojoj nameni, ovaj put njen poslednji zadatak je bio da zagreje prostoriju u kojoj ću sedeti i pisati svoje sećanje na jednu sasvim običnu biciklističku gumu!

недеља, 07. март 2010.

Deveta sličica - "Platani"

            U poslednje vreme ne idem često u grad. Silom prilika sedim u Borči, najčešće ispred računara, na Internetu gledam daleke predele, sunčana mora (da, baš tako, u mojoj svesti more je povezano sa Suncem), ili gledam neke malo bliže krajeve, ali koji su ipak iza granične crte. Preko crte-zato što ne volim više ovo što je ostalo od moje zemlje. Ako je nešto i ostalo, naravno. Kada ipak, silom prilika, izanđalom žutom  devedesetpeticom, koja postoji zahvaljujući „nesebičnoj donaciji naroda i vlade Japana“ odem do takozvanog centra grada, uvek vidim nešto novo, stakleno, visoko, hladno i sivo. Pre desetak dana pokušao sam da prošetam Knez-Mihajlovom. Stigao sam samo do knjižare „Geca Kon“ , jednog od retkih lokala u ovoj ulici (greh je ovu instituciju nazivati lokalom), ispred koje su stajali radnici ove knjižare i držali natpis „štrajk“. Ne pratim vesti, od televizija gledam inostrane naučne programe a sve to zarad duhovnog zdravlja, ne bih li ga očuvao koliko je to moguće ali mi nekako ne uspeva. Elem, na plakatu zalepljenom za izlog, piše:

„Geca Kon=100 generacija sa knjigom, a šta sa budućim naraštajem?“

            Saznajem da je ova knjižara na atraktivnom mestu nedavno tajkunizovana od strane vlasnika knjižare „Mamut“. Naravno, „Mamut“ je knjižara isto kao što sam  ja Lepa Lukić, to je obična fensi, moderna prodavnica raznoraznih elektronskih i ostalih sokoćala, pardon, gedžeta, gde se može naći i po koja skupa knjiga atraktivnog pisca koja se može brzo prodati, kao i kapitalna dela „Feng šui u Vašoj kući“, postoje i nezaobilazne knjige koju svako srpsko domaćinstvo mora da ima, poput „Srpskog pravoslavnog kuvara“. Naravno postoje i knjige na engleskom i ostalim jezicima, postoje i dobre ribice u tesnoj odeći koje su uvek tu da pomognu ako vam nešto treba, celu smenu provedu na nogama sa priheftanim neiskrenim osmesima i sve to za dvadeset-dvadeset pet hiljada dinara mesečno, šest dana nedeljno.
            Knjižara „Geca Kon“, nazvana je tako po čoveku koji je posedovao izdavačko preduzeće koje je posle drugog svetskog rada i nacionalizacije dobilo ime „Prosveta“, i koji je dao veliki doprinos razvoju knjižarstva kod nas. Osnovana je 1901. godine i sa nepromenjenom namenom stoji na svom mestu i danas, sa sve onim malim stočićem ispred i nekoliko ljudi kojima je još stalo do ove knjižare, koji osećaju mirise antikvarnih knjiga, koji znaju kakav je osećaj po policama i pultovima prevrtati knjige, neometani od strane prodavaca, koji razumeju šta knjiga znači. Ovi ljudi znaju da će, kada ovo mesto postane kockarnica, butik, ili neki velelepni svetao objekat, pokojni Geca Kon, koji je sa porodicom ubijen 1941. godine u jednoj od mnogih racija na Jevreje, biti ubijen po drugi put, ovaj put za uvek.
            Potpisujem peticiju ali nemam snage da stojim na ovom mestu i da učestvujem u unapred izgubljenoj bitki. Idem dalje, odlazim do poslovnice mobilne telefonije da kupim karticu koja mi je potrebna, a koja se prodaje tamo gde je nekada bilo… na vrh jezika mi je… Zaboravio sam. Znam samo da ovo ovde nije bilo prošle godine.
            Svojim poslom, baš kao za inat, idem do Bulevara. Negde sam pokupio informaciju da će tamo početi seča platana, ali nekako, nisam mogao u to da poverujem. Dolazim do „Depoa“ i vidim prve panjeve. Stari platani, koji su sakrivali hiljade gačaka, i ispod kojih sam mnogo puta prolazio dok sam stanovao malo niže, u Dimitrija Tucovića, nestali su. Stao sam i gledao ono što je ostalo od njih, crveno meso drveta stajalo je razbacano po asfaltu, izrovano nekom moćnom mašinom i razbacano svuda okolo. Kada je za vreme bombardovanja srušen Avalski toranj, te noći sam iz sve snage mrzeo i Nato agresora i naše političare koji su mogli da dozvole da se taj znamen Beograda sruši. Sada, na mom Bulevaru, nisam znao, niti sada znam koga da mrzim. Sluđen sam, ne dopire mi do mozga da se jedan od najvećih drvoreda na Balkanu (dobro, možda i nije jedan od najvećih, ali za mene jeste) tek tako, nečijom odlukom, poseče.
Imam jednog brata od tetke, koji je još kada sam bio mali, pa kada nešto pogrešim, imao običaj da kaže „Niko ne može da te tako zajebe kao što možeš sam sebe da zajebeš“. Danas, ispred ovih panjeva, osećam se zajebano do koske, i osećam da su zajebani i oni koji su odluku da se ova stabla poseku doneli, i zajebani su Beograđani, samo, retki su oni koji shvataju da su zajebani. Koračam polako, uzbrdo, prema Đermu, vidim tu i tamo kako po neko stane i gleda ono što je ostalo od platana, tražeći, kao što sam i ja tražio, bolest truljenja zbog koje su ova veličanstvena stabla posečena, ali bolesti nema nigde, osim u glavama gradskih rukovodilaca, koji su dozvolili da do ovog masakra dođe. Kartonaši, trgovci raznom robom stoje na svojim mestima, ni jedna racija ni inspekcije ni policije nikada nije uspela da ih pomeri sa svojih mesta gde godinama stoje i podrivaju ekonomiju zemlje Srbije, ali sada su zbunjeni, razgolićeni bez platana koji su im leti pružali hlad a zimi spas od padavina. Možda će se sada ipak pomeriti?
Stigao sam do poslastičarnice „Bolonja“, to je ona mala, simpatična poslastičarnica preko puta Đeram pijace. U detinjstvu, kada dobijem dobru ocenu, roditelji su znali da me odvedu ovde na kolače. Odavde se sada, kada nema drveća, vidi moja nekadašnja osnovna škola, nekada se zvala „Moša Pijade“, kasnije „1300 kaplara“ a još kasnije ingenioznom odlukom nekadašnjeg ministra obrazovanja ova škola je ukinuta i spojena sa drugom školom. Iza, sada puca vidik na Zvezdaru, razmišljam, zašto se ne bi i taj park posekao, on je i tako veštačka tvorevina, nastala relativno skoro a nalazi se na atraktivnom mestu, dušu dalo za zidanje skupih objekata. U stvari, kada napregnem sećanje, i sada postoje neka govorkanja da će se deo ove šume seći, radi nekakvog zidanja…
Ne znam više ni zašto sam pošao uzbrdo, da li da osetim uspomene iz detinjstva, da li da osetim mazohističko zadovoljstvo nestajanja dela mog života. Svestan sam da se detinjstvo ne može vratiti, da progres ide napred, svega sam toga svestan, ali ipak, zašto je bilo potrebno seći ovo drveće, zašto nestaje „Geca Kon“, gde je ona apoteka na Slaviji, gde je bioskop „Slavija“, koji je bio smešten u Sali Mira, a sve zajedno je sazidao gospodin Makenzi, bogati Englez po kome je ceo kraj dobio naziv „Englezovac“. Kafana „Tri lista duvana“ takođe je srušena da bi na njenom mestu godinama zvrjao montažni parking. Na mestu legendarnog „Grgeča“ danas je banka, na uglu Ruzveltove i Cvijićeve nekada je postojao dečiji park sa biciklima koji su bili nekakvom lučnom cevi povezani sa centralnom konzolom tako da su se vozili u krug, i tu sam napravio prve biciklističke vožnje… Postoji mnogo mesta u mom rodnom gradu koja bi neko ko je pri zdravoj pameti okrečio, doterao i proglasio nacionalnim dobrom a koja su dugogodišnjim nemarom srušena ili unakažena nestručnim preuređenjima.
Vraćam se, idem prema autobusu koji će me odvesti kući. Pešačim i osećam se kao da hodam po ruševinama. Nisam pametan…