недеља, 07. март 2010.

Deveta sličica - "Platani"

            U poslednje vreme ne idem često u grad. Silom prilika sedim u Borči, najčešće ispred računara, na Internetu gledam daleke predele, sunčana mora (da, baš tako, u mojoj svesti more je povezano sa Suncem), ili gledam neke malo bliže krajeve, ali koji su ipak iza granične crte. Preko crte-zato što ne volim više ovo što je ostalo od moje zemlje. Ako je nešto i ostalo, naravno. Kada ipak, silom prilika, izanđalom žutom  devedesetpeticom, koja postoji zahvaljujući „nesebičnoj donaciji naroda i vlade Japana“ odem do takozvanog centra grada, uvek vidim nešto novo, stakleno, visoko, hladno i sivo. Pre desetak dana pokušao sam da prošetam Knez-Mihajlovom. Stigao sam samo do knjižare „Geca Kon“ , jednog od retkih lokala u ovoj ulici (greh je ovu instituciju nazivati lokalom), ispred koje su stajali radnici ove knjižare i držali natpis „štrajk“. Ne pratim vesti, od televizija gledam inostrane naučne programe a sve to zarad duhovnog zdravlja, ne bih li ga očuvao koliko je to moguće ali mi nekako ne uspeva. Elem, na plakatu zalepljenom za izlog, piše:

„Geca Kon=100 generacija sa knjigom, a šta sa budućim naraštajem?“

            Saznajem da je ova knjižara na atraktivnom mestu nedavno tajkunizovana od strane vlasnika knjižare „Mamut“. Naravno, „Mamut“ je knjižara isto kao što sam  ja Lepa Lukić, to je obična fensi, moderna prodavnica raznoraznih elektronskih i ostalih sokoćala, pardon, gedžeta, gde se može naći i po koja skupa knjiga atraktivnog pisca koja se može brzo prodati, kao i kapitalna dela „Feng šui u Vašoj kući“, postoje i nezaobilazne knjige koju svako srpsko domaćinstvo mora da ima, poput „Srpskog pravoslavnog kuvara“. Naravno postoje i knjige na engleskom i ostalim jezicima, postoje i dobre ribice u tesnoj odeći koje su uvek tu da pomognu ako vam nešto treba, celu smenu provedu na nogama sa priheftanim neiskrenim osmesima i sve to za dvadeset-dvadeset pet hiljada dinara mesečno, šest dana nedeljno.
            Knjižara „Geca Kon“, nazvana je tako po čoveku koji je posedovao izdavačko preduzeće koje je posle drugog svetskog rada i nacionalizacije dobilo ime „Prosveta“, i koji je dao veliki doprinos razvoju knjižarstva kod nas. Osnovana je 1901. godine i sa nepromenjenom namenom stoji na svom mestu i danas, sa sve onim malim stočićem ispred i nekoliko ljudi kojima je još stalo do ove knjižare, koji osećaju mirise antikvarnih knjiga, koji znaju kakav je osećaj po policama i pultovima prevrtati knjige, neometani od strane prodavaca, koji razumeju šta knjiga znači. Ovi ljudi znaju da će, kada ovo mesto postane kockarnica, butik, ili neki velelepni svetao objekat, pokojni Geca Kon, koji je sa porodicom ubijen 1941. godine u jednoj od mnogih racija na Jevreje, biti ubijen po drugi put, ovaj put za uvek.
            Potpisujem peticiju ali nemam snage da stojim na ovom mestu i da učestvujem u unapred izgubljenoj bitki. Idem dalje, odlazim do poslovnice mobilne telefonije da kupim karticu koja mi je potrebna, a koja se prodaje tamo gde je nekada bilo… na vrh jezika mi je… Zaboravio sam. Znam samo da ovo ovde nije bilo prošle godine.
            Svojim poslom, baš kao za inat, idem do Bulevara. Negde sam pokupio informaciju da će tamo početi seča platana, ali nekako, nisam mogao u to da poverujem. Dolazim do „Depoa“ i vidim prve panjeve. Stari platani, koji su sakrivali hiljade gačaka, i ispod kojih sam mnogo puta prolazio dok sam stanovao malo niže, u Dimitrija Tucovića, nestali su. Stao sam i gledao ono što je ostalo od njih, crveno meso drveta stajalo je razbacano po asfaltu, izrovano nekom moćnom mašinom i razbacano svuda okolo. Kada je za vreme bombardovanja srušen Avalski toranj, te noći sam iz sve snage mrzeo i Nato agresora i naše političare koji su mogli da dozvole da se taj znamen Beograda sruši. Sada, na mom Bulevaru, nisam znao, niti sada znam koga da mrzim. Sluđen sam, ne dopire mi do mozga da se jedan od najvećih drvoreda na Balkanu (dobro, možda i nije jedan od najvećih, ali za mene jeste) tek tako, nečijom odlukom, poseče.
Imam jednog brata od tetke, koji je još kada sam bio mali, pa kada nešto pogrešim, imao običaj da kaže „Niko ne može da te tako zajebe kao što možeš sam sebe da zajebeš“. Danas, ispred ovih panjeva, osećam se zajebano do koske, i osećam da su zajebani i oni koji su odluku da se ova stabla poseku doneli, i zajebani su Beograđani, samo, retki su oni koji shvataju da su zajebani. Koračam polako, uzbrdo, prema Đermu, vidim tu i tamo kako po neko stane i gleda ono što je ostalo od platana, tražeći, kao što sam i ja tražio, bolest truljenja zbog koje su ova veličanstvena stabla posečena, ali bolesti nema nigde, osim u glavama gradskih rukovodilaca, koji su dozvolili da do ovog masakra dođe. Kartonaši, trgovci raznom robom stoje na svojim mestima, ni jedna racija ni inspekcije ni policije nikada nije uspela da ih pomeri sa svojih mesta gde godinama stoje i podrivaju ekonomiju zemlje Srbije, ali sada su zbunjeni, razgolićeni bez platana koji su im leti pružali hlad a zimi spas od padavina. Možda će se sada ipak pomeriti?
Stigao sam do poslastičarnice „Bolonja“, to je ona mala, simpatična poslastičarnica preko puta Đeram pijace. U detinjstvu, kada dobijem dobru ocenu, roditelji su znali da me odvedu ovde na kolače. Odavde se sada, kada nema drveća, vidi moja nekadašnja osnovna škola, nekada se zvala „Moša Pijade“, kasnije „1300 kaplara“ a još kasnije ingenioznom odlukom nekadašnjeg ministra obrazovanja ova škola je ukinuta i spojena sa drugom školom. Iza, sada puca vidik na Zvezdaru, razmišljam, zašto se ne bi i taj park posekao, on je i tako veštačka tvorevina, nastala relativno skoro a nalazi se na atraktivnom mestu, dušu dalo za zidanje skupih objekata. U stvari, kada napregnem sećanje, i sada postoje neka govorkanja da će se deo ove šume seći, radi nekakvog zidanja…
Ne znam više ni zašto sam pošao uzbrdo, da li da osetim uspomene iz detinjstva, da li da osetim mazohističko zadovoljstvo nestajanja dela mog života. Svestan sam da se detinjstvo ne može vratiti, da progres ide napred, svega sam toga svestan, ali ipak, zašto je bilo potrebno seći ovo drveće, zašto nestaje „Geca Kon“, gde je ona apoteka na Slaviji, gde je bioskop „Slavija“, koji je bio smešten u Sali Mira, a sve zajedno je sazidao gospodin Makenzi, bogati Englez po kome je ceo kraj dobio naziv „Englezovac“. Kafana „Tri lista duvana“ takođe je srušena da bi na njenom mestu godinama zvrjao montažni parking. Na mestu legendarnog „Grgeča“ danas je banka, na uglu Ruzveltove i Cvijićeve nekada je postojao dečiji park sa biciklima koji su bili nekakvom lučnom cevi povezani sa centralnom konzolom tako da su se vozili u krug, i tu sam napravio prve biciklističke vožnje… Postoji mnogo mesta u mom rodnom gradu koja bi neko ko je pri zdravoj pameti okrečio, doterao i proglasio nacionalnim dobrom a koja su dugogodišnjim nemarom srušena ili unakažena nestručnim preuređenjima.
Vraćam se, idem prema autobusu koji će me odvesti kući. Pešačim i osećam se kao da hodam po ruševinama. Nisam pametan…

8 коментара:

  1. Bravo! Sjajan tekst, mozda najbolji, ne samo od svih na ovom blogu, nego od mnogih koji sam procitao na ovu i srodne teme!

    ОдговориИзбриши
  2. Bez imalo rezrve, apsoluutno sam saglasan sa kolegom!
    Bravo!

    ОдговориИзбриши
  3. shurdaa.blogspot.com09. март 2010. 00:36

    Fala vam, dragi Pero i dragi Vaso, ali, moram da priznam da bi bilo bolje da je tekst losiji a stvarnost lepsa. Nazalost stvari izgleda da stoje sasvim obratno, sto me ne vesli ni malo...

    ОдговориИзбриши
  4. Hm... kolko ja znam ovo ovde -ovaj blog i to sto ti sto pises- jeste stvarno, ne pricinjava mi se... Znaci i blog je stvaran i ti, a bogami i dogadjaji o kojima pises. Stvartnost je sve to :) Zato se malo oveseli ZsM :))

    ОдговориИзбриши
  5. Zovem se Momir, bre!15. март 2010. 00:54

    E, moj Pero Lozace...
    Evo, izblogovao sam novu pričicu, pa je možeš pročitati, malo je veselija za razliku od mene, koji sam tužan i nesrećan jer se jedan prijatelj moj i moja žena nešto urotili sproću mene, te me sve ćeraju raditi nešto, a ja bih se samo voziti i pisati hteo...
    Ajd pa uživaj, kada već ne mogu ja...

    ОдговориИзбриши
  6. Pa vozi se bre moj ZsM-e, ako tako moze, sto da ne...
    Ija bi', kad bi' mog'o (dobro, mozda bez pisanija)... al, cvrc... Little tomorrow, sto bi rekli (bar za mene) :(

    ОдговориИзбриши
  7. Vidim da se ovde pominje prica i o poslu.
    Nedavno sam naleteo na jedan koji je definitivno naj, pa razmisljam da promenim, ovo gasenje vatre mi ne prija vise, ubi me dim.
    Pa reko - da podelim vest, mozda se tebi svidi.
    Klikni da uvecas sliku, pa vidi i sam.

    Smrk pa chizmu, ko proda narodu!

    ОдговориИзбриши
  8. Senzibilna bajkistkinja26. март 2010. 19:30

    Citam ovde o biciklizmu, i ja to volem da upraznjavam, mada iz nesto druksih razloga nego vi muski. A zasto vi volete biciklove, mozda ce slika mojega kulba da objasni
    Zdravi bili i veliki mi porasli
    Aneta

    ОдговориИзбриши

Ostavite komentar