недеља, 18. април 2010.

Trinaesta sličica:"Vrbovski-Verbovski"

Put Borča-Vrbovski

Jedna nedavna, skoro rutinska vožnja bicikla po okolini Beograda pretvorila se nenadano u šetnju po skorašnjoj istoriji, odjednom su oko mene zazujali meci iz vatrenog oružja, granate su padale oko mog bicikla, a postao sam i svedok herojske pogibije zaboravljenog Crvenoarmejca...

Iz Borče smo Milan St. i ja krenuli prema mestu koje se zove Mali Zbeg, sada poznato jedino po novom i velikom gradskom groblju koje je tu od skoro. Milan St., čovek koji je pokretna enciklopedija i GPS navigator u jednom čoveku (na jednoj vožnji bili smo u sred nekakve njive, okruženi kilometrima ničeg, a našli smo se tu jer je Milan taj put predložio kao prečicu, kada sam ga pitao kako zna da smo na pravom putu, rekao je „Zato što je ovo logično“, i stvarno, skratili smo put za desetak kilometara, bez ikakve mape ili GPS-a, tada sam prestao da sumnjam u njegove navigatorske sposobnosti). Želeli smo samo da malo protegnemo noge, i prolazeći pored groblja, Milan St. me upita, onako, iz čista mira:

-Znaš li zašto se ovo zove „Mali Zbeg“?

Bio sam zatečen pitanjem, toliko puta sam prolazio ovuda, nikada mi nije palo na pamet da se to pitam... Odgovorio sam mu da predpostavljam da je neko od nekoga nekada bežao ovde, pa eto, mislim, tako to...
Naravno Milan „Enciklopedija“ St. je održao malo predavanje o tome kako su nekada davno meštani sela Borče za vreme velikih poplava, kada Dunav nije bio oivičen nasipom, znači pre 1933. godine, na ovo najviše mesto u okolini dovodili stoku da se ne podavi i ostajali tu dok se voda ne povuče. Interesantna priča... Ovde je sada groblje, oko njega su nove privatne kuće koje se već naslanjaju na njegovu ogradu a u planu je i izgradnja mosta u blizini tako da će ovaj ceo kraj u dogledno vreme biti višestruko urbanizovaniji.

Vozimo dalje, nailazimo na naselje Kovilovo. Sva ova naselja su nekada bila u stvari spavaonice za radnike PKB-a, ali raspadom ovog nekada najvećeg prehrambenog kombinata utonula su u tugu i čamotinju, ovde u izobilju ima samo čistog vazduha, za sve ostalo mora se ići do grada autobusima koji voze svaki sat ili čak ređe. Pitam Milana St. da li zna kako je ovo mesto dobilo ime, mislim da ću ga uhvatiti, međutim ravnodušno mi odgovara da se ovde u završnim borbama za oslobođenje Beograda, 1944. godine srušio avion kojim je pilotirao Mihail Kovilov i u znak zahvalnosti ovom tada zaseoku dato je ime Kovilovo.

Ćutim. Ne smem ništa više da pitam.

U Padinskoj Skeli saznajem da je ovo mesto početkom XX veka naseljeno Slovacima iz sela Padina kod Pančeva, a koji su ovde dolazili skelom, i eto naziva...

Izlazimo na Zrenjaninski put, vozimo nekoliko kilometara i skrećemo u Besni Fok. Ćutim i čekam. Čujem zvuk bicikla pored mene i glas Milana St. koji mi priča:

-Ovde su se za vreme velikih poplava povezivale vode Dunava i Tamiša, i mali kanal koji ih je povezivao postajao je jedno ogromno i divlje jezero, i tako je i naselje dobilo ime, po nemačkom nazivu za kanal „Fok“.
Naravno, Milan je opet u pravu. Postoji i druga verzija, da je ovde nekada živeo nekakav Nemac koji se zvao Fok, a imao je prgavu narav kao i koncesiju na žito koje je otkupljivao od seljaka. Kada bi neki od njih kretao zapregom u prodaju, govorio bi „Idem kod onog besnog Foka“ i, hopla, eto drugog porekla naziva!

U Vrbovskom zastajemo da se odmorimo pored spomenika poginulim Crvenoarmejcima. Na granitnom spomeniku ispod petokrake, tekst:

KAPETAN-INŽ CRVENE ARMIJE VIKTOR VERBOVSKI 1910-6.10.1944.

IBRAHIM IBRAHIMOVSKI CRVENOARMEJAC POGINUO 6.7.1945.
DVA NEPOZNATA CRVENOARMEJCA POGINULI 7.10.1944.
SULJA KOCIĆ POGINUO U 57. GOD

PRENETI U OVU GROBNICU 19. JUNA 2006.

Stvar je prilično jasna. Vrbovski je dobilo ime po Vrbovskom, nekom Rusu koji je ovde poginuo...

Vraćamo se kućama. Nestrpljiv sam da sednem za računar i da na Internetu potražim više informacija o ovim mestima gde smo danas bili. Najobičnija polja i retka, siromašna naselja kroz koja smo prošli u kojima je prodavnica jedina zabava ipak nose deo neke istorije koja je zaboravljena ali zahvaljujući 21. veku i dostupnosti informacija za jedno veče nađe se priča koja bi, da nije tako, bila uskoro zaboravljena...

Internet potvrđuje većinu onoga što mi je Milan „Sveznalica“ St. danas ispričao. Ne mogu da nađem skoro nikakve informacije o pilotu Mihailu Kovilovu, kao ni o ostalim poginulim Crvenoarmejcima što mi je veoma žao ali zato na moje veliko iznenađenje na nekakvom ruskom sajtu nalazim kompletnu životnu priču kapetana inžinjerije Crvene Armije Viktora Viktorovića Verbovskog. Prevod ovog teksta glasi:

„Danas se malo zna i govori o Viktoru Viktoroviću Verbovskom, narodnom heroju Jugoslavije koji je poginuo poslednjih dana Drugog svetskog rata i koji je sahranjen u gradu koji nosi njegovo ime-Vrbovski.
Viktor Verbovski je bio potomak plemićske familije iz Černigovske gubernije. Njegov otac, savetnik Državne dume (skupštine) spremao je sina ne za salonsku nego za aktivnu službu. Događaji iz oktobra 1917. godine poremetili su sve planove. Da bi postao inženjer Viktor je morao da ode iz Petrograda (sada Sankt Peterburg) gde je u poslednje vreme živela njegva porodica i napravivši sebi novu, lažnu biografiju, pretvorio se od plemića u sina kuvarice.
Krajem dvadesetih godina u malom luganskom gradu Alčevsku pojavio se mladi inženjer koji se razlikovao od svojih vršnjaka-radnika po tome što je bio dobro obrazovan, govorio je više stranih jezika, cenio je i razumeo nauku, izbegavao je prazne razgovore a voleo je da radi. Početkom tridesetih godina oženio se lepom pijanistkinjom Elenom Stavrovskom, ćerkom u gradu čuvenog lekara Vladimira Stavrovskog, čoveka sa starovremenskim shvatanjima i, takođe, potomka plemićske porodice.
Stavrovski se pre pomirio sa revolucionarnim dešavanjima nego što ih je prihvatio. Revoluciju je prihvatio isto kao što bolesnik prihvata svoju slabost. Čak i kada je nova vlast kaznila dvojicu njegove braće, jednog za učešće u belogardejskoj vojsci a drugoga za propagandu stvaralaštva Dostojevskog, nije se razljutio na ljude nego je, kao i ranije, nastavio sa svojom lekarskom praksom. Prosac njegove kćeri mu je u jednom trenutku otkrio svoj pravi identitet i on je blagoslovio ovaj brak.
Vreme je prolazilo i Verbovskima su se rodila dva sina-Jevgenij i Valerij. Ko zna kakva bi im bila sudbina da se nije opet dogdio rat…
Stavrovski je na osnovu ranijeg iskustva, kada je smatrao da su Nemci kulturna nacija koja je dala svetu tolike mislioce-humaniste, odlučno odbio da ode iz svoje kuće kada su u grad došli fašisti. U Nemačkoj je boravio sve do Prvog svetskog rata.
Viktor Verbovski je sa svojom porodicom kao i fabrikom pokušavao da se preseli na istok ali su njihovu kolonu Nemci bombardovali. Vratio se u rodni grad kada je „kulturna nacija“ već sasvim uspostavila novi, okupatorski poredak. On se uspostavljao metodama koje su bile daleko od humanih, u osnovi grubom silom. Neobuzdan gnev je obuzeo pedantnog inženjera. Otišao je pravo u nemačku komandaturu i služeći se odličnim znanjem nemačkog jezika dospeo pravo kod komandanta. Ne treba ponavljati reči koje je uputio u lice komandantu grada. Porodično predanje kaže, čak, da mu je opalio šamar. Njegov sin, Valerij, je govorio da je posle toga dobio strašne batine i da je bio uhapšen.
Po svemu sudeći potomak plemićske porodice i sin kuvarice trebao bi sada da leži u nekakvoj bezimenoj zajedničkoj grobnici u luganskoj zemlji… No, sudbina mu je namenila drugačiji put. Njegova žena je poslala hitan telegram sestri Viktora Vrbovskog koja je živela u Nemačkoj. Ispostavilo se da se ona udala za jednog od najpoznatijeg potomka plemićske porodice, tako da je već sledećeg dana iz Rajha u Alčevsk došao povratni telegram sa drugim nalozima koji su se odnosili na Viktora Verbovskog. Umesto robijaških, izdali su mu „folksdojčerska“dokumenta, a umesto metka u potiljak smestili su ga u vagon za „faterland“.
Porodica Verbovski nije želela da ide u Nemačku pa su umesto toga odlučili da odu u Jugoslaviju. Znali su da se i tamo vodi borba protiv fašizma kao i da se južni Sloveni tradicionalno dobro slažu sa severnim. Sa svojim folksdojčerskim dokumentima zaposlio se u vojnoj fabrici. Uskoro se povezao sa partizanima i skoro dve godine je slao oružje Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Na kraju rata, kada su fašisti već bežali sa Balkana, njihova kontraobaveštajna služba je otkrila da Viktor Vrbovski radi za Tita. Ni kontraobaveštajna služba Jugoslovenske narodne armija nije sedela skrštenih ruku tako da su u poslednjem trenutku njega i njegovu porodicu odveli u planine.
Ipak, nije bilo u krvi Viktora Verbovskog da se krije dok su trajale borbe. Uzeo je oružje u ruku i pristupio partizanskom odredu koji je bio lociran u okolini Beograda.
Rat je bio na kraju. Nemci su smislili poslednju kaznenu akciju-rešili su da iz zemlje odnesu sve žito, uključujući i semenski fond. Zamisao je bila strašna. Spremala se velika posleratna glad, niko u tom slučaju ne bi moga da spase Jugoslovene.
Sa nemačkom pedantnošću Nemci su obrstili i ispraznili sve ambare seljačkih i farmerskih gazdinstava, sakupljeno žito odneli su do najvećeg u zemlji elevatora (mašine za prenos žita) koji se nalazi u jednom zaseoku u bliini Beograda, na obali Dunava. I partizani su takođe shvatili zamisao neprijateljskih stratega. Smelom akcijom uspeli su da zauzmu elevator ali im nije uspelo da prevezu žito na oslobođenu teritoriju. Nemci su patrolirali po Dunavu i sa barži, krstarica i razarača tukli po elevatoru svim raspoloživim oruđima, pokušavajući da zapale žito. Zapalio se jedan od silosa. Partizani su bili u rovovima i ništa nisu mogli da učine-nemačke mine su onemogućavale svaki pokušaj gašenja.
Ko zna šte je u tim minutima pokrenulo Viktora Verbovskog? Izašao je iz rova i potrčao prema elevatoru. Drugovi su ga, koliko su mogli, pokrivali vatrom iz svojeg oružja. Pod njihovom zaštitom uspeo je da ugasi požar koji je nastajao, opremu za gašenje Nemci su držali u savršenom redu. Vatra je ugašena istovremeno kada je fašistička vatra ugasila život Viktora Verbovskog.
I to je sve. o ovom podvigu pisala je „Borba“ Pričalo se da je ruski inženjer spasao ne samo žito već i budućnost zemlje. Jugosloveni su mu dodelili zvanje Narodnog heroja Jugoslavije. Njegovim imenom nazvano je seoce koje je kasnije dobilo status grada. Viktorova žena i njegovo dete vratili su se u rodni Alčevsk gde su im prišili etiketu dezertera. Tada su Staljin i Tito postali smrtni neprijatelji što se odrazilo na sudbinu porodice heroja. Nikada im nije uspelo da odu na grob muža i oca.“


Kao i mnogo puta ranije jedan običan dan se pretvorio u neobičan, lep i malo tužan spoj istorije, proleća i biciklizma!

Nedaleko od Vrbovskog, april 2010

 Ispred spomenika

Spomenik

Spomen ploča na zgradi MZ

Ruski kvas, da li slučajno, samo u Vrbovskom!






понедељак, 05. април 2010.

Dvanaesta sličica-"Pasulj, slanina i Rumunija"

Prvi prolećni dani izmamili su me napolje. Nakon duge i hladne zime jedva sam dočekao ovo malo sunca da iznesem bicikl i napravim desetinu kilometara na čistom vazduhu. Pojeo sam za doručak malo pasulja sa slaninom od juče, zdrava i lagana hrana koja daje snagu a ne opterećuje stomak. U torbicu koju uvek nosim sa sobom stavio sam par jabuka, novčanik, novi, biometrijski pasoš (ko zna, kolika nam je zemlja čovek i ne primeti da mu treba dok mirno vozeći i gledajući svoja posla ne naleti na graničnu rampu). Našli su se tu i ključevi od vikendice komšija-Čede, mada je ona daleko, ima do tamo oko 90 kilometara, za prvu ovogodišnju vožnju to je ipak preterano rastojanje. Na samom polasku našao se tu i moj drug iz detinjstva, Saša zvani Pitagora (ne pitajte zašto). Obojica žmirkamo zbunjeni ovolikom količinom svetlosti koju nismo videli od jesenas i nekako se dogovaramo da polako krenemo ka Pančevu, tek toliko da protegnemo noge. Jurimo po putu, ne spuštamo ispod 15 kilometara na sat, tela koja su cele zime opušteno dremala ispred računara i televizora šalju krike očaja, žele da se vrate u stanje mirovanja u kojem im je bilo tako dobro proteklih meseci ali mi im ne dopuštamo. Snaga volje je jedno veliko prirodno čudo, može nadjačati snagu nejakog tela do te mere da natera mozak da čak i ne primećuje bolove u dupetu nastale od uskog biciklističkog sedišta.

Blizu Pančeva ipak moramo stati, imam strahovitu šećernu krizu, što je normalna reakcija organizma, posle dugog mirovanja nagla potrošnja energije uzrokuje da se počinju trošiti rezerve masti na šta mozak reaguje tako što pali sirenu za uzbunu, koja koči celo telo koje počinje da se trese, i izaziva želju za hranom. Snaga volje bi ovu situaciju lepo prešla ali nisam baš toliki mentalni gigant, ipak sam samo slabo ljudsko biće tako da merkam Pitagorin but, razmišljam koliko bi mi dana života dao, onako lepo pripremljen, na žaru… Pošto sumnjam da bi se moj drug dobrovoljno odrekao ovog svog ekstremiteta zarad mog dobra otresam ove misli, vraćam se u realnost, te se dosetim se da u torbici sa alatom imam rezervnu gumu koja je onako fina, mekana, skoro kao gumena bombona, ona crna, uz koju se lakše diše. Poslednjim atomima snage guram ruku u torbicu, i tada kao da me je ogrejalo Sunce, koje i jeste grejalo, ali ovo Sunce je došlo nekako iznutra, iz masnih dubina stare torbice sa alatom… Naime, odmah pored ključa za točak i lepka, omotana masnom krpom kojom brišem bicikl i ruke kada popravljam nešto tokom puta, nasmejala mi se jedna zaboravljena „Bonžita“! Zaboravo sam je u torbici pre mnogo godina, slova na kesici su već sasvim izgrebana, ono što je nekada imalo karakterističan oblik sada je pretvoreno u nekakvu izmrvljenu masu. Rok trajanja ove namirnice nije mi zadavao probleme jer nije bio čitljiv, a svesno sam zanemarivao to što je kesica napukla, i što je deo slatkiša umazan mašinskim uljem. U stvari u oluji koja je vladala mojim mozgom, ili onim što je od njega ostalo, mašinsko ulje je predstavljalo izvor prekopotrebne energije, nešto kao svinjska mast na hlebu tako da sam zaronio zube u ovaj nebeski blagoslov i požudno ga pojeo. Brzo mi se vratila snaga dovoljna da me ponese do prve otvorene trafike gde sam kupio nove i sveže količine goriva potrebnog za dostizanje cilja i za povratak kući.
Petnaestak minuta kasnije Pitagora i ja našli smo se u Pančevu, u meni je bila nova snaga koja me je terala sve dalje i dalje… Nije mi se dalo da se vraćam kući, niti da idem na buvljak, tako da se Pitagora i ja rastasmo jer sam hteo da produžim malo dalje, do sela Dolovo gde često znam otići. Na izlazu iz Pančeva dočekala me je svojim veselim slovima na reklamnom panou jedna čuvena mesara sa kvalitetnom i jeftinom robom tako da nisam mogao da je zaobiđem, hrabro sam kročio unutra i pazario skoro pola kilograma na tanke šnite rezane plećne slanine. To je ona slanina, koja ima samo mali, tanki sloj belog pri dnu a sve ostalo je ono veliko i roze i ukusno. Pored ove mesare strateški je postavljena pekara u kojoj prodaju fantastična peciva tako da sam za svaki slučaj kupio veknu hleba, i na licu mesta pojeo par proja sa sirom, tek toliko da zaplašim glad i da ne mislim na Pitagorine butove koju sada pokretali pedale daleko od mene i mog domašaja.

Osvežen sam, otežalog stomaka, sa dovoljnom količinom šećera u organizmu mogu da nastavim ka Dolovu ali došavši do raskrsnice gde treba skrenuti ka ovom mestu, odlučio sam da ipak nastavim ka Kovinu, malo sam se navikao na napor pa da iskoristim ovo vreme da razgledam okolinu, prirodu koja se upravo budi, stidljivo zelenilo koje se promalja sa golih grana, mladu travu koja niče i koja je verovatno ukusna kada se konzumira sa malo mašinskog ulja i kiselinom iz akumulatora… Na vreme shvatam da počinje još jedna šećerna kriza i mudro pojedem novu čokoladicu tako da mi posle par minuta trava opet izgleda savršeno bezukusno, kako ju je Bog i napravio.

Vozeći pored golih njiva ispod čijih površina žito čeka da proklija, da ga nekoliko meseci kasnije moćni kombajni požanju, veliki kamioni prevezu u mlinove gde će ga mašine samleti u belo brašno i spakovati u papirne kese od po 1 kilogram, koje će biti zatim prevezene u veliku prodavnicu u blizini moga stana, gde ću ga kupiti i doneti mojoj ženi da od njega napravi ukusan, hrskavi i slatki kolač koji ću u slast pojesti ispred televizora gledajući omiljenu emisiju… Opet uzimam čokoladicu, i opet prestajem da maštam o hrani i usredsređujem pažnju na prirodu oko sebe, da imam o čemu da razmišljam kada budem sedeo kod kuće. Ipak, umor se polako širi mojim telom, odlučujem da u Kovinu uhvatim autobus za Beograd, u njega ću spakovati bicikl, dosta je za prvu vožnju u ovoj sezoni!

Uplovljavam u Kovin. Sidro bacam na autobuskoj stanici koja je sablasno prazna sa svojim praznim mnogobrojnim peronima. Na tabli na kojoj je istaknut red vožnje piše da autobus koji vozi u moj rodni grad polazi tek kasno večeras. Shvatam da sam u nevolji. Mislim, imam hrane i vode, ali šta raditi u gradiću kao što je Kovin u subotu posle podne, kada ne poznaješ nikoga a u samom gradu se ništa ne dešava, ne postoji ni bioskop, ni pozorište, ni stadion, ni striptiz bar? Sedim na klupi stanice, traćim veliku količinu energije na razmišljanje (poznato je da mozak troši puno goriva za svoj rad, a moj, nenaviknut na razmišljanje, troši bar duplo više) i smislim da se uputim u komšija-Čedinu vikendicu, koja je na 45 kilometara odavde, ima krevete, struju, može čovek da se odmori posle dugog puta. Sedam na bicikl, izlazim iz grada i za divno čudo, ona količina hrane i slatkiša koju sam do sada pojeo najzad je dospela u krvotok tako da mi je neuporedivo lakše da vozim i okrećem pedale. Toj lakoći doprinosi i onaj pasulj koji sam jutros doručkovao, jer kao što spejs-šatl leti pogonjen potiskom koje proizvodi gorivo iz njegovih rezervoara, tako je i pasulj napravio gasove koji prave potisak koji mi daje dodatno ubrzanje i uveliko olakšava vožnju.
Do komšija-Čedine vikendice stigao sam brzo, uz samo nekoliko pauza za ručak, a i želeo sam da imam što manje tereta na biciklu pa sam iz tog razloga pojeo mnogo one pančevačke slanine i stvarno, sa prvim mrakom, posle više od devedeset kilometara bio sam na svom cilju koji doduše nisam planirao za danas, ali ipak, ko me pita? U toplini kreveta odmarao sam umorne noge, gledao televizijski program, pravio plan za sutra: Šta raditi?. Ubrzo sam zaspao, sanjajući nepregledna polja na kojima su rasle čokolade.
Iako nisam ranoranilac ustao sam vrlo rano, oko šest sati. Još uvek je mesec mart i nije nastupilo letnje računanje vremena tako da je dan kratak, treba ga pametno iskoristiti. Pospremam za sobom, zaključavam kuću i upućujem se ka Beloj Crkvi koja je odavde udaljena oko deset kilometara. Vozim pored čuvenih belocrkvanskih jezera gde se leti odmaraju izletnici i kupači a koja su sada tiha, nikoga nema unaokolo. Jutros mi vožnja ide odlično, boli me samo dupe, ali ne u prenesenom nego u bukvalnom značenju. Stižem na autobusku stanicu i želim da vidim kada imam autobus za Beograd, ima nekoliko polazaka, poslednji čak večeras. Imam onaj pasoš sa sobom, nov je, nisam još probao ovaj bezvizni režim a granica je odavde udaljena samo jedanaest kilometara. Hrabro se usuđujem da pođem na ovaj put pun neizvesnossti, pratim table koje mi govore gde je SR Rumunija, baš tako piše, vozim Partizanskom ulicom koja poseduje fantastičan drvored i niz starih, pomalo vremešnih ali i dalje lepih vojvođanskih gradskih kuća. Vozeći ovom ulicom koja svoj izgled nije ni malo promenila u poslednjih četrdesetak godina imam osećaj kao da sam se vratio u detinjstvo, čemu doprinosu jedan „Fića“ sa kojim se mimoilazim. Ova ulica će se promeniti uskoro kao i sve što se menja, biće porušene stare kuće da bi na njima nikle nove, od stakla i betona, a ovakva jedna stara i autentična ulica ostaće samo u sećanju starih ljudi.

Partizanska ulica u Beloj Crkvi

Izlazim iz grada, vozim blagom uzbrdicom putem koji me vodi pored vinograda, jedan blagi spust i eto me na graničnoj rampi. Dugo nisam izlazio iz zemlje pa osećam blago uzbuđenje, policajac stavlja moj pasoš u nekakav skener (ala smo moodernii!) posle čega stavlja pečat da smem ići dalje, rampa se diže, napolju sam! Dolazim na rumunsku stranu, opet slična procedura, policajka me nešto pita, govorim joj „Srpski ili English“ ali me ne razume, govori samo rumunski, i ponavlja onu rečenicu. U pomoć priskače druga policajka koja govori srpski i pita me koliko ostajem, na šta odgovaram da idem samo malo, tu okolo, da vidim puteve do obližnjeg nacionalnog parka, da li su prohodni ili su još blatnjavi od prethodne zime. Propuštaju me i eto me u Evropskoj uniji, najzad bez vize, posle mnogo godina!

Rumunska uzbrdica

Rumunska nizbrdica 

Znam da ovde u blizini postoji jedan lep nacionalni park koji vredi posetiti između maja i septembra, kroz njega protiče reka Nera, postoji tu nekoliko lepih vodopada i prirodnih tunela, gustih šuma i uopšte mnogo prirodnih lepota. Danas želim samo da vidim kakvi putevi vode to tamo jer nema vremena da sve ispitam a i nisam baš planirao da stignem dovde. Jakom uzbrdicom se penjem pa spuštam do sela Nikolinc kroz koje sam prolazio biciklom pre mnogo godina i koje pamtim po tome što sam tu pričao sa jednom babom na beogradskom jeziku, kako se sama izrazila. Iz ovog sela skreće se ka nacionalnom parku „Beušnica“, put je dobar, pa se vraćam da ispitam jedan drugi, zemljani put koji skraćuje razdaljinu ali nije stalno upotrebljiv. Dolazim do njega i posle par kilometara vidim da postaje izlokan i blatnjav, mora se ići pored puta, po nekakvoj travi i gurati bicikl. U mojoj torbi zaliha one slanine je drastično smanjena, kao i količina hleba, a ne znam da li ispred mene postoji neka prodavnica, mada mi ne bi bila od koristi jer nemam rumunske pare kod sebe nego samo dinare, tako da postoji velika opasnost da na ovom divljem putu skončam od gladi i zato se vraćam nazad. Kako imam vremena odlazim do najbližeg sela koje se zove Najdaš, da tamo malo posedim. 

Naidaš-Dobrodošli

Nera

Sada ćemo da pričamooo...

Na samom ulazu zastajem da fotografišem Neru koja ovuda protiče i vidim kako mi se približava vremešni gospodin sa širokim osmehom i obraća mi se. Naravno, ništa ga nisam razumeo, mimikom mu objašnjavam da sam iz Srbije, na šta on sve glasnije i sve više priča. Da bi i on mene razumeo, i ja pričam glasno tako da se posle par minuta nadvikujemo ovde, na mostu preko Nere tako da su nas čula i susedna sela. Poznata je stvar da što glasnije pričaš to te ljudi bolje razumeju, tako da posle ovog našeg srdačnog razgovora svi su znali o čemu smo mi pričali, osim nas dvojice.

Porta, i u porti bicikl

U porti crkve, preko puta osnovne škole jedem ostatke slanine i odmaram, razmišljajući o nepremostivim razlikama između rumunskog i srpskog jezika. Evo, ispred mene, na jednoj kući, piše nešto što se čita kao „Škola primara“, nemam pojma šta bi to trebalo da znači. Danas sam video čuo ili pročitao reči poput „Vozduh, vojnik, izvor, lovac“ i stvarno nemam predstavu šta ove reči, koje je teško i izgovoriti, a ne naučiti, znače… Čudan, jezik, lepa zemlja, ali kako više nemam hrane niti sredstva za njenu kupovinu odlučujem da se nakon ovog prijatnog evropskog iskustva vratim u domovinu a da se vratim sledeći put i to sa namerom a ne ovako kao sada, potpuno nepripremljen.
Brzo sam prošao sve granične procedure, opet se našao u Beloj Crkvi, seo u autobus i uveče bio kod svoje kuće, ispred svog frižidera.
Sa ovog puta nosim jednu veliku nedoumicu: Svi pričaju da fizička aktivnost izaziva trošenje energije što opet doprinosi smanjenju telesne mase(zašto su svi sportisti lepo građeni?) ali to kod mene nije slučaj. Posle ove moje ekskurzije ugojio sam se bar dva kilograma, a toliko sam vozio i trošio se, nije mi jasno kako?


Skroz izbečen...

недеља, 04. април 2010.

Jedanaesta sličica-"Uskršnja neočekivana tura"

Danas, na Uskrs, vozio sam sa starim kolegom Milanom St. bicikl po okolini grada, i vozeći, sećao sam se jednog uskrsa od pre nekoliko godina...

***
 
Subota. Dan pred Uskrs. Danas nije radni dan. Kasno se budim, kuvam kafu, kupujem novine, čitam. Uživam u subotnjoj dokolici. Preda mnom su još tri slobodna dana, umoran sam od svakodnevnih poslovnih obaveza i ne želim danas nigde da idem, jedino želim da lenčarim ispred televizora uz subotnje novine, polako da ispijam kafe, dobro da ručam, te da odremam posle ručka. Uveče,hm… možda kupiti nekakve slatkiše i pojesti ih gledajući neki bajati film ispred televizora... Ili, samo spavati?

Podne se polako i neumitno bliži. U šoljici stoji kafeni talog koji predstavlja ostatak napitka koji sam do pre pola časa sa uživanjem ispijao i koji se polako suši na zracima aprilskog sunca koji se probijaju kroz prozor. Isto tako suše se i venu moji izgledi da lepo provedem ova tri neradna dana, ono što mi se jutros kada sam polako ustao iz kreveta činilo kao savršena dokolica pretvara se u užasavajuća tri dana koja ću, ako nešto hitro ne učinim, učiniti možda i gorim nego da sam ih proveo na svome radnom mestu, gde uz žurbu i gužvu dan za čas prođe, prođe toliko brzo da kada dođe vikend čini mi se da prethodni vikend nije ni završen. Radna nedelja koja traje kratko i slobodni dani koji traju još kraće, i prođe život…

Pogledao sam na sat, podne je već kritično blizu. Ne želim više da puštam ovaj predivni prolećni dan da prolazi bez mene, želim da mu pravim društvo i da zajedno dočekamo veče na nekom lepom mestu, daleko od grada, na nekoj cvetnoj livadi, na obali vode, reke ili potoka. Javljam porodici da idem da se vozim svojim biciklom u nepoznatom pravcu. Dolazim uveče, verovatno. Silazim u podrum, otresam zimsku prašinu sa svoga dvotočkaša, iznosim ga na sunce. Bicikl se raduje ovoj vožnji, njuši toplo sunčano podne, grebe svojim gumama po asfaltu i nestrpljiv je da vidi gde ću ga danas odvesti. Stavljam bisage na zadnji nosač. Unutra su neophodne stvari za jedan dan, topla majica za veče, šuškava jakna protiv kiše i vetra, donji deo trenerke, sasvim dovoljno. U dvanaest sati i osam minuta krećem na put. Put? Da, sada vozim svoj bicikl, ličim na nekog ozbiljnog biciklistu samo što još uvek nemam cilj puta. Razmišljam da odem do Avale, mesta gde sam bio već nebrojeno mnogo puta, ili do Košutnjaka, da vozim po divljim i neispitanim stazama ovog gradskog parka. Ili, možda da se usudim da vozim do Kosmaja, koji je daleko za ovaj kasni polazak, vraćao bih se po mraku, što baš ne volim... Odlučujem da krenem na severoistok sa vetrom u leđa, te vozim ka Pančevu. Vozim po širokom putu, žutom trakom, udišem isparenja prolazećih vozila. Nameravam da posetim pančevačku buvlju pijacu u nameri da vidim šta danas nude naši prijatelji sa dalekog istoka, ili su možda naše rumunske komšije iz evropske unije donele kakvu novu evropsku robu po starim cenama.

U glavnom gradu južnog Banata dočekuje me miris koji vraća uspomene na dane kada sam bio mladi tata i svojoj deci menjao pelene, a kako taj posao nisam baš voleo da obavljam ponekada se dešavalo da mi dete ostane duže nego što treba u ovoj garderobi i proces raspadanja je činio svoje, praveći mirise sličnom ovim koje sada osećam...
Ne želim da udišem amonijačna isparenja više nego što moram i zato odustajem od posete buvljoj pijaci, na raskrsnici skrećem desno prema Starčevu i Omoljici, dobro poznatim putem, kojim sam više puta prošao. Ovuda vozim bicikl svake godine za prvomajske praznike sa većim ili manjim društvom. Vozimo se tada do salaša «Zeleni Dvor», oaze alternativnog življenja na ivici Deliblatske peščare, kako su novinari nazvali ovo mesto gde je vreme stalo pre mnogo vremena. Do ovog salaša ne vode žice koje sprovode električnu struju ili telefonske impulse. Ovo imanje je mesto gde su gosti svih fela dobrodošli na sat, dva, na jedan ili više dana. Ne postoji zvanični, a ni nezvanični, cenovnik usluga koje ovo mesto pruža. Domaćini ovog salaša, Snežana i Sava, svakog dobronamernika dočekuju ispred kapije iznad koje se smeje naslikana zelena ribica, zaštitni znak i maskota «Zelenog dvora». Pre nekoliko godina, u mojem biciklističkom detinjstvu i ja sam bio putnik-namernik, na zadihanom biciklu prešao sam celih stotinu kilometara od mog stana do ovog salaša koji se nalazi tri stotine metara iza poslednje kuće u poslednjem selu belocrkvanske opštine. Iz nekakvih novina sam saznao da ovo mesto postoji, našao ga nekako i... dalje je sve istorija. Salaš «Zeleni dvor» me je zarobio, vrlo često dolazim ovde, bilo biciklom ili na neki drugi način, ostanem onoliko koliko vremena imam, ispijam kafe sa Snežom i Savom, pomažem oko poslova koji se imaju obaviti.

Odavno sam ovde prestao da budem gost, tako da sada u amonijačnim oblakom obavijenom Pančevu donosim odluku da nastavim ka Kovinu, pa da tamo, na pedesetom kilometru od Beograda vidim u kakvoj sam kondiciji, i da eventualno produžim do «Zelenog dvora». San svakog ozbiljnog bicikliste je vetar u leđa, ovaj san je meni danas ostvaren tako da lako i brzo vozim i stižem do Kovina gde pravim prvu pauzu. Sedim u usputnom kafiću, pijem crnu, domaću kafu, jedem sendvič koji sam kupio usput. Nisam se umorio, šta više, tek sam se zagrejao, i rešavam da krenem put sela Kajtasova i «Zelenog dvora». Hvatam se za mobilni telefon da se javim (od retkih tehničkih čuda koje Sneža i Sava poseduju jedno je mobilni telefon, koji uglavnom služi da se gosti najave, za svaki slučaj) ali odustajem, hoću da napravim iznenađenje. Posle dvadesetak minuta opet sam u sedlu i grabim kroz Deliblatsku peščaru, sa bočnim ili sa vetrom u leđa. Prolazim park u centru sela Gaj, gde sam pre nekoliko godina, kada sam prvi put vozio ovamo sedeo i bio na izmaku snage. U ovom parku sam vodio ugodan razgovor sa simpatičnim čikicom koji je sa mnom podelio svoje avanture iz mladosti, kada je sa svojim novim «fićom» jezdio po putevima Đerdapa i imao svakojake dogodovštine kojih se danas ne sećam, ostalo mi je u sećanju da sam tada bio prilično umoran i da se veče polako bližilo, čikica je i dalje zborio a nisam znao gde ću spavati, imao sam šator i vreću za spavanje ali ne i potrebno znanje i iskustvo. Razmišljao sam, gde staviti šator, šta ako me neki seljak sa vilama počne da vija po svome imanju, šta ako...

Danas, ovaj parkić stoji na svome mestu samo se ovde više ne zaustavljam, a i tamnoputog čikice nema, tako da posle nekog vremena stižem na domak salaša, taman da osetim nekakvo «cang» i da vidim da mi je pukla žica na zadnjem točku. Na svu sreću, točak nije napravio «osmicu», ostao je u ravni tako da izvlačim oštećenu žicu i nastavljam da vozim poslednje kilometre. Na brdu iznad kuće konačno vadim mobilni telefon i zovem Snežanu, želim da napravim iznenađenje i da se najavim za jedan minut na kafu. Dobijam Snežanu, i doživljavam iznenađenje - Snežana i Sava su u Vršcu, na nekakvom porodičnom okupljanju, dolaze noćas! Ipak, u kuću se može ući kroz prozor kroz koji se provlači srna Lana, koja je jedina pitoma srna u Banatu, a i šire. Doveli su je na salaš kada joj je majka stradala u nekakvoj lovačkoj akciji i ovde je porasla, smatra Snežanu za svoju majku. Preskačem ogradu, uvlačim se kroz prozor, i eto me kod svoje druge kuće. Sneža mi je kazala da u rerni starog «smederevca» ima nešto hrane, ima i kolača, tako da sedam i ručam, kasnije kuvam i pijem kafu. U međuvremenu dobijam poruku od mog druga Zorana u kojoj me pita da li želim sutra da se vozimo biciklima do «Zelenog dvora». E, moj, druže beogradski, već sam ovde, odgovaram mu, dođi i ti pa ćemo se zajedno vratiti, kada već nismo vozili dovde zajedno. Posle nekog vremena javlja se i naša drugarica Sanja iz Pančeva, zvala je domaćine i saznala da nisu kod kuće ali ja sam tu pa ću je dočekati. Već je pao mrak, čujem zvuk automobilskog motora. Kroz prozor, pa skokom preko ograde izlazim da kao domaćin dočekam gošću, koju uvodim u kuću na isti način ali obrnutim smerom, ovaj put skok preko ograde, pa kroz Lanin prozor. Zna se kako se ulazi u domaćinsku kuću!


  Ovde levo, pa samo pravo!

Srna Lana

Palim vatru u peći, drva ima, toplo je, sedimo i čavrljamo o svemu i svačemu, vreme prolazi na na ovom salašu svojstven način, ni polako ni brzo, jednostavno protiče, usporavajući sve oko sebe, tačnije, vreme kao da zaobilazi ovaj salaš koji predstavlja adu oko koje teče sve što se dešava u spoljnom svetu tek dodirujući njene obale ali bez većeg uticaja na živi svet ovog mesta.

Blizu ponoći, zvuk motora starog «Juga» govori nam da su domaćini stigli, već se spremam da ih uvedem preko ograde pa kroz prozor ali se setim da verovatno imaju ključ. Sa njima je u društvu i visoka, izrazito plava osoba muškoga pola sa kojom se upoznajem.

-Hallo, my name is Tobias!

Stranac, očigledno. Nemamo vremena da saznamo odakle su nabavili ovog simpatičnog čoveka jer se na brzinu dogovaramo da idemo u selo Grebenac, nekoliko kilometara odavde na ponoćnu uskršnju liturgiju. Ulazimo u kola i nešto pred ponoć stižemo da dočekamo litiju koja izlazi iz crkve. Selo Grebenac je naseljeno najvećim delom rumunskim stanovništvom, koje je pravoslavne vere te slavi verske praznike po Julijanskom kalendaru a običaji vezani za ovaj najradosniji hrišćanski praznik se pomalo razlikuju od srpskih pravoslavnih običaja. Nisam vernik pa nisam siguran šta treba da radim u crkvi i oko crkve, te se pridružujem Tobiju, kome je ovo veliki doživljaj, kao i meni, uostalom. Crkva je svečano okićena, jarko osvetljena. Oko oltara su postavljeni manji i veći vezeni i čipkani jastuci, pevaju se prigodne pesme. Služba se obavlja na govornom rumunskom jeziku, neke delove i taktove nekih crkvenih pesama prepoznajem jer se koriste i u srpskoj pravoslavnoj crkvi. Do ponoći se drvenim čekićima lupa po drvenoj tabli koja je postavljena u porti crkve i koja se kod Srba zove «klepalo». U klepalo se lupa između Velikog petak i Uskrsa, u znak žalosti zbog Isusovog raspinjanja na krst. U ovo klepalo meštani Grebenca naizmenično lupaju u raznoraznim ritmovima, i staro i mlado se okušava u lupanju tako da sam i sam u jednom trenutku uzeo čekiće u ruke, ali koliko god izgledalo jednostavno pratiti nekakav ritam čekići beže iz nenaviknute ruke tako da sam brzo odustao. U ponoć se oglašavaju crkvena zvona najavljujući Vaskrs Hristov, iz crkve izlazi pop i njegova svita, iznose se crkvene zastave, crkveni orkestar svirajući svoje instrumente kreće odmah za njima i stvara se kolona u kojoj su meštani celog sela. Ova kolona kruži oko sela dok su sa strane puta kojim prolaze upaljene velike vatre, učesnici nose u rukama sveće a u prozorima kuća su upaljena raznorazna svetla. Po završenoj šetnji litija se vraća u crkvu, hor nastavlja pesmu do ranih jutarnjih sati a mi u oko 1:30 sati dobijamo poziv od prijatelja iz ovog mesta da idemo kod njega na kafu. Prihvatamo, odlazimo. Sedimo u kujni, pričamo, na stolu hladna zakuska od mesa divljači, posluženje, rakijica. U jednom trenutku Nenad, naš domaćin, pita me da li želim da mi pokaže Internet prezentaciju sela Grebenac, kaže da selo ima bežični Internet velike brzine. Odlazimo u noviji deo kuće, sedamo za računar, gledamo sajt, kasnije mu pokazujem svoju stranicu na Mreži i sve dobija potpuno nadrealan izgled, spoj najnovije tehnologije, bežičnog interneta u Grebencu i salaš bez struje nekoliko kilometara dalje, sa grupom potpuno različitih likova za stolom u maloj, toploj seoskoj kujni koji jedu šnicle od divlje svinje a došli su sa ili biciklom iz Nemačke (Tobijas) ili istim prevozom iz Beograda (ja) ili iz Pančeva kolima (Sanja) ili...

Tobi i Momir u trpezariji

Kolači... 


U ranim jutarnjim satima vraćamo se na salaš i konačno odlazimo na spavanje u male bungalove napravljene od mirisnog otpada borovih trupaca dok nam uspavanku čini kreket žaba i zvuk prolećnih cvrčaka.

Budim se dosta kasno. Razumljivo, nisam ovde ni došao da bih se rano budio. Domaćini su već odavno na nogama, ulazim u kuću sanjiv, dremljiv i potpuno odmoran. Ovaj salaš na ljude iz grada deluje kao masaža na umorno telo sportiste ili fizičkog radnika posle koje se telo opusti i oseti priliv unutrašnje energije. Posle jedne noći provedene ovde, um građanina se pročišćava i oslobađa toksina u vidu negativnih misli, oslobađa se žurbe, Eustahijeve tube nenaviknute na nedirnutu tišinu mesta gde se ne čuje ništa osim zvukova prirode počinju da zuje u ritmu tišine. Snežana mi je skuvala kafu (čitalac će primetiti da se na ovom mestu pije dosta crne, domaće kafe iz velikih šolja i ova kafa nije napitak već ritual koji se ponavlja sa svakim gostom koji dođe). Posle kafe-doručak. Kod kuće često ne doručkujem, ili jedem nekakva peciva umesto zdrave hrane. Danas, na velikom drvenom stolu imamo za doručak sarmu i pržene kobasice. U gradu ovo bi bio obilan ručak, a ukoliko bi mi neko predložio da doručkujem ovu količinu holesterola, masti i ugljenih hidrata zamolio bih ga da mi se ne obraća dok ne poseti psihologa da nađe uzrok njegovih problema koji datiraji verovatno iz ranog detinjstva... Međutim ovde se nalazimo u drugoj dimenziji postojanja gde je sve moguće (nadam se da ću ovde jednog dana postati mlad i lep) te doručkujemo sarmu sa prilogom od kobasica, i pomalo hleba, bela. Nakon banatskog doručka pristupamo ozbiljnom poslu-lenčarenju. Naravno ne baš kompletno lenčarenje ali ono što smo toga dana radili teško bi moglo da se nazove radom. Malo smo pomagali Sneži oko sudova, kuhinje i slično, Savi oko cepanja drva, zajednički smo skuvali ručak...

Svaka sličnost sa drugom Staljinom je slučajna!


Na svom lošem engleskom jeziku pričao sam sa Tobijem, našim novim nemačkim prijateljem. Saznao sam da je iz grada Dortmunda, ima 38. godina, ima ženu, nema dece. Po obrazovanju je mašinski inženjer i SAM je dao otkaz u firmi, kupio bicikl i opremu i krenuo na put koji namerava da završi u Australiji. Na ovom putu želi da otkrije sebe i svoje mesto na ovom svetu. Oprema mu je ukupno teška 25. kilograma. Za onoga ko ne razume šta to znači pomenuću da ista količina opreme za cikoturizam koju sebi može da priušti prosečan srpski biciklista sa prosečnom platom teži 50. kilograma, a ova razlika u težini na štetu cene ide i do 10. puta. Sam bicikl isto tako izgleda lepo i jako, onaj ko se razume u bicikle kaže da je na njemu vrhunskaoprema. Eh, što nisam Nemac pa da sve batalim i da sednem na bicikl godinu-dve, da tražim smisao svog bitisanja na ovom svetu…


Tobias und seine ultrdžidži-midži Hajtek Fahrrad

Jednog trenutka Tobi mi je predložio da mi pomogne oko zamene žice na točku, te okrenusmo moj bicikl naglavce, moj zadatak je da dodajem alat (u to se najbolje razumem, sve dok ne pomešam nazive alata) dok je on nešto petljao, svirao «ping – ping» prstom po žicama i objašnjavajući mi da se po zvuku može oceniti zategnutost žica koje bi trebalo da budu jednako zategnute a posle se točak lepo centrira - i to je to!
Dok smo se tako družili, niz brdo prema kući se spusti novi biciklista, moj drug Zoran koji je upravo pristao u ovu luku sa svojim dvotočkovnim prijateljem, tako da smo sada mi biciklisti u većini. Malo kolegijalnih, esnafskih razgovora, namestismo biciklu žicu a u tom je i ručak gotov te opet sedosmo za veliki Snežin astal. Supa, piletina, govedina, kolači... Strahota za liniju, uživanje za čula!

Do večeri smo popili još neku kafu, popili nekoliko čašica razgovora (bogami nas je i uhvatilo, hoće to ko nije naviknut na razgovor, ali ne na prazan razgovor bez sadržaja i koji ne označava ono što se misli) i kako je pao mrak, brzo smo se povukli u svoje odaje, a poneko je i otišao u Pančevo svojoj kući.

Jutro smo dočekali još odmorniji nego prethodnog jutra. Pred nama se prostirao svetao, sunčan dan kakav se retko viđa. Nebo je sasvim plavo, bez ijednog oblaka na njemu, vazduh proziran, ne kvari ga niti jedan oblak. Još uvek nema insekata u vazduhu, nema vrućine, a nije ni hladno. Mnogo je različitih nijansi zelene boje poreklom sa napupelih i olistalih grana, maslačci i livadsko cveće svemu daju notu žutog i ljubičastog. Po ovakvom danu šteta je sedeti kod kuće, šteta je uopšte i sedeti bilo gde osim napolju. A još je lepše kretati se, biti na suncu, biti u pokretu, ne misliti ni o kakvim ružnim stvarima, jednostavno treba uživati u ovom danu koji dolazi kao poklon sa neba, danu koji se ne može naručiti niti prognozirati. Kasno smo ustali, a moramo poći na groblje te doručak ostavljamo za kasnije. Na groblje idemo jer je u selu, Grebencu, odakle je naš prijatelj Nenad, običaj da se na Vaskršnji ponedeljak odlazi na groblje u posetu mrtvima. Ovaj običaj kod Rumuna, kako nam je Snežana objasnila nije tužan, već je događaj koji donosi raspoloženje. Na grobove milih predaka se iznose raznorazne đakonije, hrana, piće, šarena jaja... Meštani su praznično odeveni, vode se veseli razgovori. Stojimo na grobu Nenadove supruge koja je stradala u saobraćajnoj nesreći pre tri godine, takođe je i celo selo je na groblju i svi su oko grobova. Seoski pop ide sa crkvenim horom od groba do groba i blagosilja ih, na nekakav čudan način osećamo da su mrtvi samo privremeno otišli od nas, ili, tačnije da su tu negde sa nama, na istom mestu, da nas posmatraju ali da nismo u istoj ravni postojanja. Na ovaj Vaskršnji ponedeljak smo u tački koja je najbliža i jednom i drugom svetu, zid između sveta živih i sveta mrtvih danas je tanak kao japanski zid od papira. Pri dolasku, upitao sam Snežanu kakav je običaj, da li treba nešto da izjavimo na groblju, ili nešto da ponesemo, damo, šta li, odgovorila mi je da je dovoljno da smo tu i da odamo poštovanje.

Nakon obreda pozdravljamo se sa Snežanom, Savom, Nenadom i ostalim te se vraćamo biciklima u Kajtasovo da se spremimo za put. Zoran i ja smo naumili da se vraćamo biciklima putem kojim smo došli, znači kroz banatsku ravnicu koja je lepa na svoj način ali kojom smo prošli mnogo puta do sada. Tobi želi da Dunav pređe skelom između Banatske Palanke i Rama a mi odlučujemo, za doručkom, da ga ispratimo preko, na srbijansku stranu, a dalje ćemo videti gde ćemo. Doručkujemo, zaključavamo kuću, ostavljamo ključ na čiviluku ispred vrata i sedamo na bicikle. Vozimo kratko vreme putem, posle skrećemo na nasip duž kanala Dunav-Tisa-Dunav i vozimo njime. U stopu nas prati lepota dana, ne napušta nas ni za trenutak. Prizoru se pridružilo i plavetnilo kanala, trava pored njega. Krećemo se prema Dunavu, ne znamo kada vozi skela, ni da li vozi, ni da li je možda vozila i završila svoje za danas. Baš ne želimo da se opterećujemo nevažnim sitnicama, kao da je bitno baš sada preći Dunav, pa nismo u ratu. Do duše, sutra je radni dan, valja nam nekako se dokoturati do Beograda bar do jutra ali podne je tek prošlo, čemu sada izmišljati probleme, uživamo u lepoti trenutka. Stižemo u Banatsku Palanku, pitamo nekoga za skelu, saznajemo da polazi za petnaestak minuta. Da smo planirali, ne bismo ovako dobro ugodili vreme, ili tajming, kako se to moderno kaže. Smeštamo bicikle na skelu, sunčamo se, vodimo ugodne razgovore. Skela polazi u 13. sati po balkanskom vremenu, znači sa dvadesetak minuta zakašnjenja, ali ovaj put opravdano. Pored pristaništa nalazi se kafanica sa lepim pogledom na Dunavsko more, sija sunce, banatsko podne lenjo puzi po seoskim sokacima, praznik je i kome je još do polaska na vreme? Da sam ja nešto lađar što vozi ovi lađu naredio bih da danas niko nema nigde da ide, svi ima da sede tamo gde (na banatskom jeziku «di») su se zatekli, ima da jeju i piju dok ima a posle da odmaru, potom večera, pa fruštuk, pa na put. Tako bih ja uradio. Međutim, ne pitam se ništa, stari deda što vozi ovaj ploveći objekat pali motore i krećemo ka Ramu. Na sred Dunava je kao da smo na nekom morskom zalivu, sa svih strana se vide obale i ne može neiskusno oko da odredi šta je leva a šta desna obala, šta napred a šta nazad. Prepušteni smo znanju starog rečnog vuka i ne sumnjamo da ćemo stići tamo kuda smo pošli. Plaćam dve karte i dajem novčanicu od 5. evra, Tobias se čudi kako to plaćam u evrima, karta košta dvesta dinara. Pogledam ga, i promrmljam nešto, kako objasniti Nemcu iz Dortmunda koji je krenuo svojim supersoničnim biciklom na put oko sveta našu privredno-političko-ekonomsku situaciju? Trebalo bi i meni neko da objasni to isto, pa bih onda ovo znanje mogao da prenesem dalje. Pristajemo u Ramu, preuzimam ulogu stručnog vodiča i na brzinu objašnjavam našem nemačkom prijatelju kratak istorijat utvrđenja koje dominira predelom, zatim pogledamo na kartu i sva trojica se složimo da ne krenemo poznatim, asfaltnim putem već zemljanim putem pored same obale Dunava. Put kojim vozimo ucrtan je na biciklističkoj karti ovih predela kao alternativni pravac i vodi nas ka Srebrnom jezeru stazom koja je mestimično peskovita, mestimično zemljana ali celim putem neverovatno prijatna za vožnju i u savršenom skladu sa meteorološkim prilikama. Sklad između staze, plavog neba, plavog, ali zaista plavog Dunava, nežnog zelenila naše i tamnog zelenila rumunske obale, sve to ispresecano mirisima biljaka, gledano kroz prozirni vazduh, ceo doživljaj bih se usudio da uporedim sa tortom koja se zove «Ruska salata», moje omiljene, zbog iste ovakve neverovatne mešavine boja i mirisa a koja se postiže uz pomoć sastojaka od kojih je svaki sam po sebi lep (ukusan) ali izmešan u pravom odnosu sa ostalim sastojcima dobijamo simfoniju boja, mirisa i ukusa…

Na putu


Vreme je bilo naš saveznik 

Zoran se žali na neidentifikovano leteće kamenje


Na skeli


Izlazimo na asfalt u selu Zatonje te vozimo dalje ne naročito zanimljivim asfaltnim putem. Veliko nam je olakšanje što je Zoranu sada neuporedivo lakše da vozi tako da ne moramo da slušamo njegove žalbe na loš teren i kamenčiće koji sami iskaču pod točkove njegovog bicikla želeći da mu otežaju putovanje. Ceo prizor neverovatno podseća na Dalmaciju, građevinski materijal od koga su sagrađene kuće velikim delom je od kamena, a postoji i puno četinarskog drveća sa svojim karakterističnim mirisom. Prolazimo pored nekoliko lepih, peskovitih plaža u kojima se baškari Dunav obojen plavim nebom. Ovo mesto se mora ucrtati u pamćenje kao mesto gde se može kampovati nekoliko dana. Obalom prolazimo selo Vinci, blizu je i grad Golubac, odakle po Zoranovim pretpostavkama ima velika autobuska stanica i autobus za Beograd. Preko Dunava, na rumunskoj strani, vidim dve velike stambene zgrade sa nekoliko spratova, jasno se vide prozori na njima, da imam dvogled mogao bih da vidim ljude kako sede za stolovima u svojim sobama i ručaju, odmaraju ili, možda, čitaju. Razmišljam kako li to izgleda ustati ujutru u jednom takvom stanu, umiti se zatim sa jednog prozora pogledati susednu državu, videti šta ima novo u njoj, zatim sići na ulicu i šetati i raditi u svojoj državi. Uveče, dobrim dvogledom opet mogu se posmatrati zbivanja na ulicama susedstva...

Na izlazu is sela ugledamo sa sporednog kako se na glavni put uključuje tri biciklista, i to dva oskudno odevena prelepa ženska biciklista i jedan, verovatno muški, nisam ga mogao primetiti pored ove dve dame. Bicikli su im natovareni bisagama, imaju punu opremu, mašu svojim nogicama (naročito devojke) okrećući pedale. Usporavam, Tobi gleda, izgleda da nije imao nameru da ostvari kontakt sa njima. Pitam na srpskom mladića odakle su, ne razume me te se prebacujem na engleski, kaže da su Nemci i da idu iz Rumunije i sada se voze po ovoj našoj zemlji Srbiji. Hvalim se kako i mi imamo jednog pravog Nemca, upoznajem ih i njih dvojica počinju priču, a svašta su nešto pričali na nemačkom jeziku, jedino sam razumeo da su naši novi saputnici iz Berlina. Zoran i ja požurismo da stignemo devojke koje su odmakle napred, naravno ne iz nekakvih niskih nego isključivo iz kolegijalnih pobuda, da im pomognemo ako treba. 

 Iznenadni saputnici


Vozimo tako uporedo neko vreme, odmaramo oči na prirodnim lepotama Nemačke i tako ulazimo u grad Golubac. Nailazimo pravo na autobusku stanicu, pitam za autobus, kreće za sat i po vremena. Tajming nam je i dalje neverovatan! Grupno polazimo do golubačke tvrđave, brbljamo sa našim ljupkim saputnicama, i fotografišem se sa njima na zidinama ovog starog utvrđenja, objašnjavam im da je to slika koju ću pokazati svojoj ženi i deci, da vide kako im se tata mučio dok su oni odmarali kod kuće. Silazimo sa zidina, opraštamo se sa našim novim prijateljima, sa svima se rukujemo a Tobi, na naše iznenađenje, kreće da se ljubi, i to onako srpski, tri puta u obraz. Toliko o nemačkoj hladnoći. Ranije smo izmenili imejl adrese, tako da ćemo biti u kontaktu, grupa od četiri nemačka biciklista ide, ko zna gde, poželim Tobiju sa na ovome putu nađe sebe i svoj put a Zoran i ja se vraćamo ka autobuskoj stanici, pojedemo po jedan «Vlaški ćevap»od 200 grama, 140 dinara, kafa dok čekate besplatna, preporučujem. Ćevapdžinica odmah preko pute autobuske stanice. Ubacujemo bicikle u autobus, pada mrak, gotova je naša Uskršnja neočekivana tura.

Prirodne lepote se ne mogu zanemariti!


Dok autobus klizi po niškom putu vozeći nas svojim kućama mislim o prethodna tri dana, sabiram utiske i razmišljam: šta bi se dogodilo da sam u subotu, pre dva dana, umesto što sam sišao u podrum po bicikl skuvao sebi još jednu kafu???