понедељак, 05. април 2010.

Dvanaesta sličica-"Pasulj, slanina i Rumunija"

Prvi prolećni dani izmamili su me napolje. Nakon duge i hladne zime jedva sam dočekao ovo malo sunca da iznesem bicikl i napravim desetinu kilometara na čistom vazduhu. Pojeo sam za doručak malo pasulja sa slaninom od juče, zdrava i lagana hrana koja daje snagu a ne opterećuje stomak. U torbicu koju uvek nosim sa sobom stavio sam par jabuka, novčanik, novi, biometrijski pasoš (ko zna, kolika nam je zemlja čovek i ne primeti da mu treba dok mirno vozeći i gledajući svoja posla ne naleti na graničnu rampu). Našli su se tu i ključevi od vikendice komšija-Čede, mada je ona daleko, ima do tamo oko 90 kilometara, za prvu ovogodišnju vožnju to je ipak preterano rastojanje. Na samom polasku našao se tu i moj drug iz detinjstva, Saša zvani Pitagora (ne pitajte zašto). Obojica žmirkamo zbunjeni ovolikom količinom svetlosti koju nismo videli od jesenas i nekako se dogovaramo da polako krenemo ka Pančevu, tek toliko da protegnemo noge. Jurimo po putu, ne spuštamo ispod 15 kilometara na sat, tela koja su cele zime opušteno dremala ispred računara i televizora šalju krike očaja, žele da se vrate u stanje mirovanja u kojem im je bilo tako dobro proteklih meseci ali mi im ne dopuštamo. Snaga volje je jedno veliko prirodno čudo, može nadjačati snagu nejakog tela do te mere da natera mozak da čak i ne primećuje bolove u dupetu nastale od uskog biciklističkog sedišta.

Blizu Pančeva ipak moramo stati, imam strahovitu šećernu krizu, što je normalna reakcija organizma, posle dugog mirovanja nagla potrošnja energije uzrokuje da se počinju trošiti rezerve masti na šta mozak reaguje tako što pali sirenu za uzbunu, koja koči celo telo koje počinje da se trese, i izaziva želju za hranom. Snaga volje bi ovu situaciju lepo prešla ali nisam baš toliki mentalni gigant, ipak sam samo slabo ljudsko biće tako da merkam Pitagorin but, razmišljam koliko bi mi dana života dao, onako lepo pripremljen, na žaru… Pošto sumnjam da bi se moj drug dobrovoljno odrekao ovog svog ekstremiteta zarad mog dobra otresam ove misli, vraćam se u realnost, te se dosetim se da u torbici sa alatom imam rezervnu gumu koja je onako fina, mekana, skoro kao gumena bombona, ona crna, uz koju se lakše diše. Poslednjim atomima snage guram ruku u torbicu, i tada kao da me je ogrejalo Sunce, koje i jeste grejalo, ali ovo Sunce je došlo nekako iznutra, iz masnih dubina stare torbice sa alatom… Naime, odmah pored ključa za točak i lepka, omotana masnom krpom kojom brišem bicikl i ruke kada popravljam nešto tokom puta, nasmejala mi se jedna zaboravljena „Bonžita“! Zaboravo sam je u torbici pre mnogo godina, slova na kesici su već sasvim izgrebana, ono što je nekada imalo karakterističan oblik sada je pretvoreno u nekakvu izmrvljenu masu. Rok trajanja ove namirnice nije mi zadavao probleme jer nije bio čitljiv, a svesno sam zanemarivao to što je kesica napukla, i što je deo slatkiša umazan mašinskim uljem. U stvari u oluji koja je vladala mojim mozgom, ili onim što je od njega ostalo, mašinsko ulje je predstavljalo izvor prekopotrebne energije, nešto kao svinjska mast na hlebu tako da sam zaronio zube u ovaj nebeski blagoslov i požudno ga pojeo. Brzo mi se vratila snaga dovoljna da me ponese do prve otvorene trafike gde sam kupio nove i sveže količine goriva potrebnog za dostizanje cilja i za povratak kući.
Petnaestak minuta kasnije Pitagora i ja našli smo se u Pančevu, u meni je bila nova snaga koja me je terala sve dalje i dalje… Nije mi se dalo da se vraćam kući, niti da idem na buvljak, tako da se Pitagora i ja rastasmo jer sam hteo da produžim malo dalje, do sela Dolovo gde često znam otići. Na izlazu iz Pančeva dočekala me je svojim veselim slovima na reklamnom panou jedna čuvena mesara sa kvalitetnom i jeftinom robom tako da nisam mogao da je zaobiđem, hrabro sam kročio unutra i pazario skoro pola kilograma na tanke šnite rezane plećne slanine. To je ona slanina, koja ima samo mali, tanki sloj belog pri dnu a sve ostalo je ono veliko i roze i ukusno. Pored ove mesare strateški je postavljena pekara u kojoj prodaju fantastična peciva tako da sam za svaki slučaj kupio veknu hleba, i na licu mesta pojeo par proja sa sirom, tek toliko da zaplašim glad i da ne mislim na Pitagorine butove koju sada pokretali pedale daleko od mene i mog domašaja.

Osvežen sam, otežalog stomaka, sa dovoljnom količinom šećera u organizmu mogu da nastavim ka Dolovu ali došavši do raskrsnice gde treba skrenuti ka ovom mestu, odlučio sam da ipak nastavim ka Kovinu, malo sam se navikao na napor pa da iskoristim ovo vreme da razgledam okolinu, prirodu koja se upravo budi, stidljivo zelenilo koje se promalja sa golih grana, mladu travu koja niče i koja je verovatno ukusna kada se konzumira sa malo mašinskog ulja i kiselinom iz akumulatora… Na vreme shvatam da počinje još jedna šećerna kriza i mudro pojedem novu čokoladicu tako da mi posle par minuta trava opet izgleda savršeno bezukusno, kako ju je Bog i napravio.

Vozeći pored golih njiva ispod čijih površina žito čeka da proklija, da ga nekoliko meseci kasnije moćni kombajni požanju, veliki kamioni prevezu u mlinove gde će ga mašine samleti u belo brašno i spakovati u papirne kese od po 1 kilogram, koje će biti zatim prevezene u veliku prodavnicu u blizini moga stana, gde ću ga kupiti i doneti mojoj ženi da od njega napravi ukusan, hrskavi i slatki kolač koji ću u slast pojesti ispred televizora gledajući omiljenu emisiju… Opet uzimam čokoladicu, i opet prestajem da maštam o hrani i usredsređujem pažnju na prirodu oko sebe, da imam o čemu da razmišljam kada budem sedeo kod kuće. Ipak, umor se polako širi mojim telom, odlučujem da u Kovinu uhvatim autobus za Beograd, u njega ću spakovati bicikl, dosta je za prvu vožnju u ovoj sezoni!

Uplovljavam u Kovin. Sidro bacam na autobuskoj stanici koja je sablasno prazna sa svojim praznim mnogobrojnim peronima. Na tabli na kojoj je istaknut red vožnje piše da autobus koji vozi u moj rodni grad polazi tek kasno večeras. Shvatam da sam u nevolji. Mislim, imam hrane i vode, ali šta raditi u gradiću kao što je Kovin u subotu posle podne, kada ne poznaješ nikoga a u samom gradu se ništa ne dešava, ne postoji ni bioskop, ni pozorište, ni stadion, ni striptiz bar? Sedim na klupi stanice, traćim veliku količinu energije na razmišljanje (poznato je da mozak troši puno goriva za svoj rad, a moj, nenaviknut na razmišljanje, troši bar duplo više) i smislim da se uputim u komšija-Čedinu vikendicu, koja je na 45 kilometara odavde, ima krevete, struju, može čovek da se odmori posle dugog puta. Sedam na bicikl, izlazim iz grada i za divno čudo, ona količina hrane i slatkiša koju sam do sada pojeo najzad je dospela u krvotok tako da mi je neuporedivo lakše da vozim i okrećem pedale. Toj lakoći doprinosi i onaj pasulj koji sam jutros doručkovao, jer kao što spejs-šatl leti pogonjen potiskom koje proizvodi gorivo iz njegovih rezervoara, tako je i pasulj napravio gasove koji prave potisak koji mi daje dodatno ubrzanje i uveliko olakšava vožnju.
Do komšija-Čedine vikendice stigao sam brzo, uz samo nekoliko pauza za ručak, a i želeo sam da imam što manje tereta na biciklu pa sam iz tog razloga pojeo mnogo one pančevačke slanine i stvarno, sa prvim mrakom, posle više od devedeset kilometara bio sam na svom cilju koji doduše nisam planirao za danas, ali ipak, ko me pita? U toplini kreveta odmarao sam umorne noge, gledao televizijski program, pravio plan za sutra: Šta raditi?. Ubrzo sam zaspao, sanjajući nepregledna polja na kojima su rasle čokolade.
Iako nisam ranoranilac ustao sam vrlo rano, oko šest sati. Još uvek je mesec mart i nije nastupilo letnje računanje vremena tako da je dan kratak, treba ga pametno iskoristiti. Pospremam za sobom, zaključavam kuću i upućujem se ka Beloj Crkvi koja je odavde udaljena oko deset kilometara. Vozim pored čuvenih belocrkvanskih jezera gde se leti odmaraju izletnici i kupači a koja su sada tiha, nikoga nema unaokolo. Jutros mi vožnja ide odlično, boli me samo dupe, ali ne u prenesenom nego u bukvalnom značenju. Stižem na autobusku stanicu i želim da vidim kada imam autobus za Beograd, ima nekoliko polazaka, poslednji čak večeras. Imam onaj pasoš sa sobom, nov je, nisam još probao ovaj bezvizni režim a granica je odavde udaljena samo jedanaest kilometara. Hrabro se usuđujem da pođem na ovaj put pun neizvesnossti, pratim table koje mi govore gde je SR Rumunija, baš tako piše, vozim Partizanskom ulicom koja poseduje fantastičan drvored i niz starih, pomalo vremešnih ali i dalje lepih vojvođanskih gradskih kuća. Vozeći ovom ulicom koja svoj izgled nije ni malo promenila u poslednjih četrdesetak godina imam osećaj kao da sam se vratio u detinjstvo, čemu doprinosu jedan „Fića“ sa kojim se mimoilazim. Ova ulica će se promeniti uskoro kao i sve što se menja, biće porušene stare kuće da bi na njima nikle nove, od stakla i betona, a ovakva jedna stara i autentična ulica ostaće samo u sećanju starih ljudi.

Partizanska ulica u Beloj Crkvi

Izlazim iz grada, vozim blagom uzbrdicom putem koji me vodi pored vinograda, jedan blagi spust i eto me na graničnoj rampi. Dugo nisam izlazio iz zemlje pa osećam blago uzbuđenje, policajac stavlja moj pasoš u nekakav skener (ala smo moodernii!) posle čega stavlja pečat da smem ići dalje, rampa se diže, napolju sam! Dolazim na rumunsku stranu, opet slična procedura, policajka me nešto pita, govorim joj „Srpski ili English“ ali me ne razume, govori samo rumunski, i ponavlja onu rečenicu. U pomoć priskače druga policajka koja govori srpski i pita me koliko ostajem, na šta odgovaram da idem samo malo, tu okolo, da vidim puteve do obližnjeg nacionalnog parka, da li su prohodni ili su još blatnjavi od prethodne zime. Propuštaju me i eto me u Evropskoj uniji, najzad bez vize, posle mnogo godina!

Rumunska uzbrdica

Rumunska nizbrdica 

Znam da ovde u blizini postoji jedan lep nacionalni park koji vredi posetiti između maja i septembra, kroz njega protiče reka Nera, postoji tu nekoliko lepih vodopada i prirodnih tunela, gustih šuma i uopšte mnogo prirodnih lepota. Danas želim samo da vidim kakvi putevi vode to tamo jer nema vremena da sve ispitam a i nisam baš planirao da stignem dovde. Jakom uzbrdicom se penjem pa spuštam do sela Nikolinc kroz koje sam prolazio biciklom pre mnogo godina i koje pamtim po tome što sam tu pričao sa jednom babom na beogradskom jeziku, kako se sama izrazila. Iz ovog sela skreće se ka nacionalnom parku „Beušnica“, put je dobar, pa se vraćam da ispitam jedan drugi, zemljani put koji skraćuje razdaljinu ali nije stalno upotrebljiv. Dolazim do njega i posle par kilometara vidim da postaje izlokan i blatnjav, mora se ići pored puta, po nekakvoj travi i gurati bicikl. U mojoj torbi zaliha one slanine je drastično smanjena, kao i količina hleba, a ne znam da li ispred mene postoji neka prodavnica, mada mi ne bi bila od koristi jer nemam rumunske pare kod sebe nego samo dinare, tako da postoji velika opasnost da na ovom divljem putu skončam od gladi i zato se vraćam nazad. Kako imam vremena odlazim do najbližeg sela koje se zove Najdaš, da tamo malo posedim. 

Naidaš-Dobrodošli

Nera

Sada ćemo da pričamooo...

Na samom ulazu zastajem da fotografišem Neru koja ovuda protiče i vidim kako mi se približava vremešni gospodin sa širokim osmehom i obraća mi se. Naravno, ništa ga nisam razumeo, mimikom mu objašnjavam da sam iz Srbije, na šta on sve glasnije i sve više priča. Da bi i on mene razumeo, i ja pričam glasno tako da se posle par minuta nadvikujemo ovde, na mostu preko Nere tako da su nas čula i susedna sela. Poznata je stvar da što glasnije pričaš to te ljudi bolje razumeju, tako da posle ovog našeg srdačnog razgovora svi su znali o čemu smo mi pričali, osim nas dvojice.

Porta, i u porti bicikl

U porti crkve, preko puta osnovne škole jedem ostatke slanine i odmaram, razmišljajući o nepremostivim razlikama između rumunskog i srpskog jezika. Evo, ispred mene, na jednoj kući, piše nešto što se čita kao „Škola primara“, nemam pojma šta bi to trebalo da znači. Danas sam video čuo ili pročitao reči poput „Vozduh, vojnik, izvor, lovac“ i stvarno nemam predstavu šta ove reči, koje je teško i izgovoriti, a ne naučiti, znače… Čudan, jezik, lepa zemlja, ali kako više nemam hrane niti sredstva za njenu kupovinu odlučujem da se nakon ovog prijatnog evropskog iskustva vratim u domovinu a da se vratim sledeći put i to sa namerom a ne ovako kao sada, potpuno nepripremljen.
Brzo sam prošao sve granične procedure, opet se našao u Beloj Crkvi, seo u autobus i uveče bio kod svoje kuće, ispred svog frižidera.
Sa ovog puta nosim jednu veliku nedoumicu: Svi pričaju da fizička aktivnost izaziva trošenje energije što opet doprinosi smanjenju telesne mase(zašto su svi sportisti lepo građeni?) ali to kod mene nije slučaj. Posle ove moje ekskurzije ugojio sam se bar dva kilograma, a toliko sam vozio i trošio se, nije mi jasno kako?


Skroz izbečen...

1 коментар:

  1. E, Momire dopala mi se pricica! Samo da dodam da isti problem sa odnosom hrana - trosenje imam. Sigurno je caka u sledesem: da si poneo 1 kg sargarepe umesto slaninice (mmmm, i ja je volim) malko bi se vise potrosio. Nije da pametujem, al jeste da nisam karakter sto se ishrane tice!

    Pozz Dejana

    ОдговориИзбриши

Ostavite komentar