среда, 19. мај 2010.

Petnaesta sličica-"BRB-Brdoviti Rumunski Banat"

Dugačak i po malo dosadan opis jedne dugačke vožnje... Da ne bude posle da nisam kazao! Izvolite...

***


Mapa puta


Kada krenem na neko bicikliranje, na samom početku vožnje u glavi mi se uključi magnetofon (starinski sam čovek, da pripadam ovom vremenu uključio bi mi se MP4 player) koji počinje da beleži utiske sa vožnje. Nema veze koliko je ta vožnja dugačka, može biti samo do pijace, a može biti i interkontinentalna, taj magnetofon beleži događaje i utiske i pohranjuje ih na svoju traku čuvajući ih od zaborava. Tako bi trebalo biti. Traka je, kao i ja, stara i mnogo puta brisana i ponovo nasnimavana tako da na magnetnom sloju njene površine postoje ozbiljna oštećenja, sićušne rupice u koju su nažalost, propale i nestale mnoge uspomene sa putovanja. Ipak, poneki snimak ostane većim delo neoštećen i dovoljno kvalitetan da se može po završenom putu preneti na neki stabilniji medij, poput hard diska, koji je praktično neuništiv. Bar dok ima struje…
Krenuo sam, tako, nedavno, natovaren po propisu, na prvu višednevnu vožnju posle dužeg vremena. Bicikl nosi, osim mene, dosta stvari potrebnih za kvalitetno provedeno vreme u prirodi: šator, vreću za spavanje, primus, garderobu, seksi časopise, sabrana dela Fjodora Dostojevskog i da ne nabrajam, sve što može zatrebati biciklisti na njegovom, punom neizvesnosti, putu. Rano je jutro, sunce sija punom snagom, dan pred Prvi maj. Poručio sam lepo vreme za ova četiri dana, nadam se da će me dobavljać ispoštovati, da se poslužim zemunskim rečnikom, i da nećemo imati neprilika, u meteorološkom smislu.
Prednji točak je već počeo da indukuje moždane talase koji se smeštaju na magnetnu traku u mojoj glavi, elektroni jure, i traže prvu rečenicu budućeg putopisa. Dok ne postignu sklad i počnu da stvaraju memorijski trag koji će biti upotrebljiv, prisećam se kako sam došao do ideje za ovaj put. Zimus, kada je bio najveći sneg, sedeo sam kod kuće, Internetom sam ublažavao svoju nepresušnu potrebu za dalekim i toplim predelima, gledao sam fotografije koje su postavili raznorazni putnici, zamišljajući sebe na tim mestima. Većina ovih predela se može posetiti samo za vreme nekakvog godišnjeg odmora jer pripreme zahtevaju vreme i novac. Tražio sam, zatim, mesta koja su bliže mestu mog stanovanja. Strelica miša je klizila po okolnim izletištima koja sam već sva obišao, i koja nemaju više ništa nepoznato da mi ponude. Po mapi koja je u tri dimenzije ležala rasprostrta po ekranu monitora strelica je nehotice skliznula na sever, malko preko granice Srbije, i tamo se zaustavila. Hteo sam već da je vratim bliže Beogradu, kada sam iznenada ugledao fotografiju nekakvog prelepog vodopada, okruženim nedirnutim zelenilom. Kretao sam se po tom delu mape, otkrivajući sve nove i nove fotografije za mene dotle nepoznatog predela južne Rumunije za koji nisam znao da je tako divlje lep. Uskoro, videh da se na tom mestu nalazi i nacionalni park, a kada sam odredio rastojanje između Beograda i ovog mesta, i shvatio da od moje kuće do tamo ima tričavih 120 kilometara, odluka da na proleće posetim ovo mesto bila je konačna! Čim je granulo proleće, odredio sam datum, i pozvao nekoliko prijatelja po biciklu da idemo zajedno. Tako je i bilo, polazak je zakazan za 30. april, dan pred praznike. Snežana, Vlada i ja smo ti odvažni i neustrašivi biciklisti koji kreću u osvajanje, točkom bicikla neosvojenih, rumunskih predela, pri tome uživajući u slobodi bezviznog režima koji je nedavno stupio na snagu…
Konačno, traka se stabilizovala, točak se ravnomerno okretao i približavajući se mestu sastanka, jednoj benzinskoj pumpi na izlazu iz grada ugledao sam Vladu kako sedi pored svog bicikla. Pojavila se i prva rečenica budućeg putopisa: 

 „Kao i uvek, na polasku se prvi pojavio Vlada, koji ovde sedi još od osam sati ujutru, i strpljivo nas čeka, i ako nema još ni pola jedanaest...“


Pripreme za polazak

Naravno, ovaj početak nije iskaz stvarnog stanja već je pre iskaz slobode izražavanja jer smo se zaista dogovorili da krenemo u osam sati a sada je tek pola deset, dan je dugačak… Nedugo zatim, pojavljuje se Snežana sa nosačem za bisage koji ležerno leprša za njom, prosipajući po putu iza sebe šrafove i šrafčiće raznih veličina i boja koje smo pokupili i vratili na svoje mesto. Sačekali smo i grupu naših drugara koji su se jutros sakupili da isprate biciklistu iz Kanade, Eda, koji je noćio u Beogradu i danas nastavlja svoje putovanje od Holandije do Crnog mora. Svi zajedno ćemo voziti do Kovina, a možda i dalje, već ćemo se nekako organizovati. Najzad, sa manje-više dva sata zakašnjenja, polazimo.

„Oko nas leprša prolećni vetrić, sunce je iznad nas, vozimo Pančevačkim putem u susret novim avanturama i uzbuđenjima…“

U stvarnosti, nenaviknute stražnjice uporno pokušavaju da nađu što bolji položaj na neudobnim biciklističkim sedištima. Ipak smo cele zime sedeli u udobnim foteljama i iako nam prija da se malo proteglimo i nadišemo vazduha isto tako smo bolno svesni svakog nabora na sedištu. Znamo da će to brzo proći i vozimo uživajući u ovom danu. Trenutno nas ima šestoro i zgodno je voziti u grupi, pogotovu meni, koji vozim na začelju, u finoj zavetrini tako da ne trošim mnogo energije. Zastajemo na nekakvoj usputnoj pumpi gde se fotografišemo.

Izlog


 Razgovaram sa Edom, saznajem da ima 69 godina, voli da putuje biciklom. Do sada ga je pratila kiša, evo prvi dan kako je lepo vreme. Noćas je spavao kod Marka u Beogradu, zadovoljan je gostoprimstvom, sviđa mu se Srbija, i tako, ovo je uobičajena konverzacija kao i sa svakim gostom. Nadam se da se Edu ipak sviđa ovde kod nas, uostalom, do sada na ovom putovanju nije vozio u društvu. Planira da ide na skelu u mestu Banatska Palanka tako da odlučujemo da ga ispratimo do tamo, i ako ćemo malo skrenuti sa današnje trase. Ipak, isplati se, Ed je dobar saputnik a mi imamo dovoljno vremena, kada stignemo u kamp u Beloj Crkvi ostaje nam još dovoljno do mraka da se udobno smestimo.

Konvoj ispred Kovina

Put

Odmor u kovinskom parku


U Kovinu, gde pravimo odmor za doručak-ručak, kako se god to zvalo, grupa se rastaje, i nastavljamo nas četvoro, ostaje nam još četrdesetak kilometara do Edovog cilja, skele. Još jedna pauza u selu Gaj gde pijemo kaficu, i ubrzo evo nas na Dunavu…

Snežana, Momir, Ed, Vlada

Nasip

Prečicom do skele
Ed na skeli...

... a mi ostadosmo!


„Na kraju našeg druženja rastajemo se sa suzama u očima, Ed drhtavim glasom izjavljuje da mu je ovaj dan bio najlepši dan na celom putu, ako ne i najlepši u životu… Dok se skela polako udaljava od obale susprežem želju da skočim u mutno Dunavo i zaplivam ne bih li još jednom zagrlio našeg novog prijatelja. Brodska sirena još jednom trubi, skela se gubi u izmaglici, i Ed odlazi sa vidika…“
Prednji točak izgleda nije dobro naštimovan, umesto normalnog putopisa indukuje nekakve srceparajuće reči, kada stanemo večeras moram ga podesiti inače ništa od putopisa. Na odmorištu pojedemo sendvič i ubrzo smo u kampu u Beloj Crkvi. Podižemo šatore, smeštamo se. Pozovemo našeg druga Mileta, ovdašnjeg biciklistu, te sa njim izađemo u kafić u centru gde provedemo ugodno veče uz pričicu i čašicu (koka-kole). Brojač kilometara na biciklu pokazuje 120 kilometara za danas, nije loše, u stvari sam iznenađen odakle tolika snaga u mom staračkom telu?

Mile Kojić i prijatelji

Auto kamp "Millennium" Bela Crkva

„U kampu ulazimo u naše vreće za spavanje, udobno se smeštamo i polako i neprimetno tonemo u san, pod sjajem zvezda, uz poj slavuja i nasmejano, dobroćudno lice punog meseca koji nas poput dobrog čarobnjaka čuva dok sanjamo…“

U kampu, dok prilazimo našim šatorima, vidimo neuobičajenu gužvu i galamu. Setim se da je sutra praznik, roštilji i pivo, uranak i sve ostalo što čini jedan Prvi maj uspešnim  praznikom. U komšiluku kampa uranak je već počeo, čuju se veseli povici ljudi i žena, i muzika, koja je sa odmicanjem noći sve glasnija… Oko tri sata noću, čuju se zvuci automobila koji se parkiraju nedaleko od nas, neka sitna deca počinju da trče okolo, podiže se šator, vreva je tolika da pomišljam da je tri sata posle podne. Ne, ipak je rano jutro, izlazim iz šatora, sedim ispred, oči mi se sklapaju, oko mene komešanje, rika, urlanje, zveckanje boca…

Idemo na Mars


200 na sat

Uz zvuke devedesetih za koje sam mislio da sam ih zauvek zaboravio dočekam jutro. Snežana i Vlada ustaju sa ogromnim podočnjacima koji se vuku za njima. Sedamo na naše bicikle, podočnjaci nam se zapliću u žice točkova, krivudamo putem, 200 na sat idemo na Mars. U Beloj Crkvi kupujemo potrepštine koje su nam potrebne za dvodnevni boravak u prirodi, i polako vozimo ka granici. 

Uzbrdo



Današnji dan je lep i pogodan za vožnju, nekako ipak uspevamo da se rasanimo, lako savladamo uzbrdicu koja vodi ka Rumuniji, granicu pređemo bez problema, naši novi pasoši lepo rade. Najzad, blizu smo cilja, tek danas počinje prava avantura. Odmah po prelasku rampe idemo finim zemljanim putem koji je prečica i skraćuje nam put dobrih desetak kilometara. Nalazimo se u brdovitom Banatu, koji se geografski prostire odavde Dunavom sve do grada Oršova i koji je u stvari ogranak rumunskih zapadnih Karpata, tako da je ovaj Banat sasvim drugačiji od slike koju stvorimo kada pomislimo na njega. Ovde nema beskonačnih ravnica, tlo je manje ili više ustalasano, a mestimično ćemo se penjati na preko 300 metara nadmorske visine. Ne izgleda mnogo, ali ima mnogo ovakvih uspona tako da će se na kraju ovog našeg izleta nakupiti priličan broj uzbrdnih metara.

Prvi rumunski utisak
Drugi rumunski utisak
Treći rumunski utisak


Ulazimo u područje Nacionalnog parka „Beušnica“, oznake su nove i sasvim dobre, lako se snalazimo kuda ići. Još zimus, kod kuće, video sam preko Interneta mesto na kome je zgodno postaviti šator tako da pratimo stazu kojom trebamo ići do tamo. Prolazimo dolinom reke Nere, predelom za koji nismo znali da postoji, koji je tako blizu Beograda, na jedan sat vožnje kolima.

Ulaz u područje NP

Uža zona parka


Reka Nera je planinska reka koja izvire u istočnom, rumunskom Banatu i protiče kroz predele u kojima ne postoji industrija, čak su i naseljena mesta retka tako da je potpuno čista i bistra. Dobro označene planinarske i pešačke staze ne daju nam da se izgubimo, svaki čas zastajemo da fotografišemo šumu kroz koju prolazimo, i iz koje povremeno proviruju visoke gole stene.

Zgodno za penjanje


Prateći Neru, konačno posle podne stižemo do livade koja je cilj našeg puta, smeštenoj pored napuštenog planinarskog doma. Livada je ravna i velika, na njoj su već smešteni mnogobrojni šatori i automobili. Prilazimo, obraćamo se momku koji čuva stvari, pitamo ga da li se smemo ovde smestiti, odgovara da možemo, ovo su šatori grupe koja je ovde došla na splavarenje (stvarno, dok smo dolazili ovamo, naslutili smo gledajući kroz gusto granje kako je rekom promaklo par splavova). Aha, očekujemo mirnu noć, za razliku od prošle, ovo ovde su devojke i momci sportisti, oni će spavati, konačno ćemo se odmoriti…
Pada veče, u kampu se sakupljaju naše kolege kamperi, obukli smo džempere, zevamo, šatori su spremni za drugu noć u prirodi…

Kamp


Pod hladnim zvezdama, umorni od puta stojimo ispred naših šatora, koji u hladnoj planinskoj noći deluju na nas kao toplo i mekano utočište u kome ćemo provesti udobnu i tihu noć. Naši novi rumunski  prijatelji iz kampa ne daju nam da idemo spavati, žele se uz tihu muziku gitare družiti sa nama, umornim biciklistima, žele da podele osećanje prijateljstva između naša dva naroda, kao i skromnu večeru, družimo se u ovoj  planinskoj noći, uz topli plamen logorske vatre čije varnice idu visoko u nebo simbolizujući naše osećanje radosti koje kao i varnice neskriveno iskri posvuda…“

Pevač koga smo slušali pred spavanje

Pored našeg šatora postavila je četiri-pet šatora grupa devojaka i mladića koji su došli da ovde praznuju Prvi maj. U sredini su napravili ognjište na kome polako pripremaju žar za neki roštilj, tiho razgovaraju. Na drugom kraju kampa pali se druga vatra, gde splavari, koji su se u međuvremenu vratili, spremaju svoju večeru.  U jednom trenutku naše komšije iz automobila vade dva velika, crna plakara koja postavljaju na krov. Čudim se tim plakarima i neobičnom mestu na koje su postavljeni, radoznalo posmatram šta će se desiti, sve dok velikim vazdušnim udarom ne budem oboren na zemlju… Shvatam da iz plakara dopire nekakav zvuk sličan poletanju aviona i slične jačine. Trenutak kasnije, uz zvuke Death-metala koji se prostirao dolinom i koji je onemogućavao bilo kakvu komunikaciju osim gestikulaciju rukama, probijam se do Snežane i Vlade, koji, skamenjeni od užasa, stoje onako kako su se zatekli, ne verujući u to šta im se događa, iznova proživljavajući proteklu noć, ženu zelenu i idemo na Mars, ovog puta u obliku death-metala. Agonija traje možda pola sata, taman toliko da dođemo na pomisao da se kolektivno bacimo u ledenu Neru i time okončamo svoje muke, kada vidimo da je našim metalskim drugarima u pohode došao krupan momak koji im se obraća povišenim glasom, pominjući „Parkul national“, „Politia“, „Ekologia“ i slično, dajući nam da naslutimo da ih opominje zbog ove galame. Muzika, odnosno nemoguće treštanje iz zvučnika konačno prestaje a momak koji je uputio opomenu uljudno nam se obraća na engleskom, čime smo započeli stvarno ugodan razgovor.
Neko vreme nam je pričao o prirodnim lepotama Rumunije, o ovom Parku za koji do pre desetak godina niko nije znao, tako da je zbog toga zadržao svoju prirodnost i lepotu ali koji polako postaje veoma posećen, što i dovodi ljude koji imaju različite obrasce ponašanja, verovatno misleći na naše komšije… Konačno smo krenuli na spavanje od koga je bilo, pa skoro ništa… Naši prijatelji detmetalci su, revoltirani zabranom puštanja muzike, iz sve snage galamili oko vatre, istovremeno unoseći veliku količinu viskija u sebe, što su više pili bivali su sve glasniji, što su bili glasniji više su pili… Nisam razumeo šta su pričali, jedino sam naučio rumunsku uzrečicu koju sam te noći mnogo puta čuo-„pula mja“!

Posle divne noći, odmornih i osveženih tela pakujemo opremu i šatore, spremajući se za još jedan dan koji ćemo provesti u ovoj predivnoj zemlji koja nas je dočekala neočekivanim gostoprimstvom…“

Ustajemo umorniji nego kada smo legli. Galama je trajala do samog svanuća, kada smo uspeli da sastavimo par sati sna. Vidim tragove sinoćne pijanke, razbacane boce, ostatke hrane i ostalo smeće. Vlada i ja se spremamo na mali pešački izlet stazom koja vodi pored Nere, nekoliko kilometara uzvodno. Pratimo putokaze, prolazimo izvor sa koga pijemo vodu, prolazimo pored nekoliko šljunkovitih sprudova i plažica. Staza kojom se krećemo je ravna i prijatna za pešačenje ali ima vrlo malo ljudi koje srećemo dok se krećemo ovuda. Reka je i dalje čista, nema otpadaka niti bačenih plastičnih flaša, šuma je puna mladog zelenila, predstavlja nam veliko zadovoljstvo dok koračamo ovuda. Dolazimo do stene kroz koju je, ne znam da li veštački ili prirodno, prosečena uska staza koja se na jednom mestu toliko sužava da se moramo držati rukama za sajle koje su postavljene sa strane što daje blagu notu ekstremnog ovom našem izletu. Napravimo nekoliko fotografija i vraćamo se nazad u kamp, taman da vidimo naše noćašnje prijatelje kako spremaju svoj deo kampa, i na moje iznenađenje, svoje otpatke pedantno stavljaju u kese i odlažu sa strane. Čudan kontrast sinoćnjem ponašanju ali u skladu sa ovim parkom u kome ima vrlo malo zvaničnih mesta za odlaganje otpada ali koga ipak skoro da i nema, ili ga ima u zanemarljivim količinama.

Plažica
Stena
Nera
Ekstremista!



Odlazimo odavde, noseći svoje stvari, usput doručkujemo ispod jedne ugodne nadstrešnice. Prateći putokaze, tražimo ostatke tvrđave „Ilidija“, koju na kraju ne nalazimo, ali zato vidimo lep i kultivisan kamp sa tekućom vodom, treba ga koristiti kada sledeći put budemo išli ovde u višednevnu posetu.

Vodopad
Put

Napuštamo užu zonu Parka, tražimo sela Saska Romana i Saska Motana, koja su prema kartama predstavljena ka neka vrsta centa turizma i gde se nalaze, prema slikama sa Interneta sudeći, zgodni mali pansioni za odmor. Prilikom prelaska granice promenili smo u rumunski novac nešto para, tek da imamo za sitnice, pa valja nam taj novac i potrošiti. Točkovi se i dalje vrte, naročito moj prednji, indukcioni, i nastavlja da stvara putopis…

„Dirnuti mnogim predivnim utiscima i novim poznanstvima napuštamo park i idemo u jedan od centara turizma regiona, u selo Saska Montana. Pustim putem, brzo prelazimo desetak kilometara, i na ulasku u selo bivamo zasenjeni skromnom raskoši ovog pitoresknog mesta. Po širokim ulicama šetaju meštani i turisti, u centru sela mnogobrojne prodavnice koje nas mame šarenilom robe koju nude na svojim rafovima. Naročito nas je dirnuo prizor fontane sa pijaćom vodom, koja je prskala svoje kapljice svuda po nama, hladeći nam tela po ovom vrućem danu. Pratimo tablu koja nam kazuje gde se nalazi turist-biro brzo stižemo do susednog, većeg sela, Saska Romana, gde nas svojom veličanstvenošću kao i širokim ljubaznim osmehom dočekuje službenica, i na perfektnom srpskom jeziku nas upućuje gde povoljo kupiti suvenire, gde dobro jesti i konačno, koji od mnogobrojnih hotela odabrati za miran noćni odmor…“

Po dosta dobrom asfaltnom putu dolazimo do sela Saska Montana.

Ime govori sve

Selo

Prodavnica, ali ne radi!

Opet kroz selo...

Banat

Brdoviti Banat


 Prelazimo most preko Nere, ulazimo u seoce, ne vidimo nigde nikoga. Sve kuće su zatvorene, vlada neka sijesta ili slično. Boce sa vodom su nam prazne, očekivali smo da ćemo naići na neku prodavnicu ili bar bunar sa pijaćom vodom, alo od toga nije bilo ništa. Zbunjeni, ugledamo tablu koja pokazuje da se u susednom selu nalazi turist-biro, tako da se upućujemo tamo, ovog puta uvereni da nas samo nekoliko kilometara deli od ugodne prodavnice u kojoj stoji frižider sa osvežavajućim napicima. Do ovog sela vodi prilično jaka uzbrdica koju savladavamo vođeni željom za odmorom u hladu. i stvarno, u centru sela stoji bela zgrada, nova, lepa, na njoj piše „Turist-biro“, piše i „Souvenirs“, odmah pored je i cedulja sa radnim vremenom, na kojoj piše da danas i sutra Biro ne radi! Obilazimo selo, tražimo „Magazin“, ne vidimo ništa takvo. Tražimo trag života, da negde bar natočimo vodu, ako ništa drugo, špartamo selom i tek posle dugog traženja vidimo dve simpatične bake gde sede u hladu drveta ispod kuće. Prilazim im i pokazujem prazne boce, pričam „Apa“ (voda). Jedna bakica me razume (tako je to kada je čovek poliglota) i odvodi me u unutrašnjost kuće, da na česmi natočim. Koristim priliku da na brzinu razgledam unutrašnjost kuće, i uveravam se da sam, bez obzira na okolna brda i dolina, ipak u Banatu: Velika kapija koja vodi u dvorište, ispod nadstrešnice nekakav stari orman sa još starijim radio-aparatom i nekakvim sitnicama na policama i sa šustiklom o cvećem u saksijama. Nešto slično sam viđao u kućama naših Rumuna, u srpskom Banatu. Raspitujem se, na svom savršenom rumunskom jeziku, ima li prodavnica (magazin) i bakica mi kaže da ima i još dodaje… nešto. Verovatno koristi narečje rumunskog jezika koje nisam uspeo da savladam. Zahvaljujem se, i idemo nazad do Turist-biroa, gde odmaramo, i upućujemo se polako put granice, mislimo noćas da spavamo u Srbiji, po mogućstvu na nekom mirnom i tihom mestu, daleko od svake buke…
U novčanicima imamo leje koje još nismo iskoristili a kako je daleko do mraka, odlučujemo se na još jednu mikro-avanturu: idemo okolnim putem, asfaltom, do sela ukome sam već bio pre nekoliko godina i za koje sa velikom sigurnošću tvrdim da ima kafanicu koja danas radi, ili bar prodavnicu sa osvežavajućim pićima. Stvarno, u selu Rakaždija, selu koje izgleda kao svako selo ravnog Banata, nalazimo vrlo prijateljsku kafanicu u kojoj popijemo hladne sokove, sladoled, odmorimo se neko vreme.

Konačno, civilizacija!


Osveženi, i nošeni željom za mirnim prenoćištem, prelazimo granicu, stižemo u Belu Crkvu gde večeramo, potom se upućujemo do kanala Dunav-Tisa-Dunav, gde na tihom mestu dižemo šatore i konačno provodimo mirnu noć!

Najzad mirna noć!


Još malo pa kući!



Sutradan, vozimo do Beograda putem kojim smo mnogo puta do tada prošli, stižemo posle podne, taman da se odmorimo za novu radnu nedelju koja je pred nama.

„Kod Pančevačkog mosta naša mala družina se rastaje, ali svi znamo da je taj rastanak samo privremen. Protekla četiri dana čvrsto su povezala naše prijateljstvo, i mi znamo da ćemo opet zajedno voziti naše bicikle i dok Sunce zalazi na horizontu vetar suši suze na našim licima dok se opraštamo jedni od drugih, zaklinjući se jedni drugima da ćemo se opet sresti nekada, u novoj avanturi…!“


Fotografije:

"Grandpa cycles the River Danube" Copyright © 2010 By Ed Schum . All rights reserved.

субота, 15. мај 2010.

Četrnaesta sličica: "Onako, bez veze..."

Ova priča nema veze ni sa čime. Pala je kiša, negde je pukao grom i pokvario mi je televizor. Kablovski Internet je takođe u prekidu, od električnih aparata radi samo šporet, frižider i kompjuter. Iz frižidera sam izvadio neku hranu, na šporetu skuvao kafu, a na kompjuteru otkucao šta mi se desilo prethodnog dana.



Nekako mi je juče bilo... dosadno. Nemam para, imam jedino vremena na pretek. Celo pre podne sam se razvlačio po i oko kuće, pio kafu, izmišljao neke besne gliste, tek da ubijem vreme. A vreme u meteorološkom smislu bejaše lepo, sa još lepšom najavom, tek predveče mogu se očekivati neke padavine. Oko dvanaest sati pozovem mog druga Pitagoru na biciklističku vožnju. Ni sam nisam verovao da će prihvatiti da se vozi sa mnom ali to će biti jedno lepo opravdanje da i sam ne sednem na bicikl i posle da imam koga okriviti zbog propalog dana.

-Alo, 'esi to ti?
-Jok, ja sam moja pokojna baba!
-Znam da si uvek veseo i raspoložen, baš me čudi tvoj sarkazam...
-Šta ima da te čudi. Šta sad opet 'oćeš?
-Jebote, samo te zovem da vidim kako si...
-Da, znam, garant 'oćeš da ti opet pozajmim pare ili da se vozimo negde, trećeg nema...
-Pa, mislim, ako imaš par stotina na zajam, mislim, može, što da ne, ali nije to u pitanju, mislio sam neku vožnjicu, ovo-ono...
-A kaće mi vratiš?
-Vožnju?
-Pare!
-Ma lako ćemo za vraćanje, pa naši smo, znamo se ceo život...
-Zato i pitam, kaćeš mi vratiš?
-Pa evo, znaš ti mene, ono, treba sa Biroa da mi stigne ona naknada za nezaposlene, prič'o sam ti, svaki mesec dobijam po dvanaes' hiljada, pa eto, tamo, do dvadesetog, dvadesetpetog...
-Aje, može, dođi!

Neobično sam srećan što sam uspeo opet da pozajmim pare, a čak se nisam ni nadao pozajmici. Svaki mesec mi je sve teže da sastavim prvi i trideseti, u stvari ne znam ni sam šta sastavljam, jer plate odavno nemam, uradim poneki poslić na crno, pre neki dan sam jedan dan pomagao nekim električarima da razvlače nekakve žice po zidu, lepo sam radio i zaradio ali kratko je trajala moja sreća, samo jedan dan. Pozajmim gde stignem, vratim kako kome mogu, sam sebi ličim na Čkalju iz "Kamiondžija", uzmem od Sime da vratim Peri...


Sedam na bicikl, idem kod mog druga, uzimam pare i zovem ga da se provozamo.


-A 'de ćemo idemo?
-Pa, tu negde, mis'im, do Ade, danas je utorak, nema gužve na stazi, ne moramo da se sudaramo sa bebama u kolicima, a možda na plaži ima nekih devojaka da malo gledamo, kada već ne radimo ništa drugo, isto kao Žika i njegov prijatelj u "Žikinoj dinastiji", ako se sećaš.
-'De si naš'o da mi spominješ tu idiotsku seriju!
-Nije serija nego film, ali nema veze...
-Šta god da je, glupo je!

Kod mog prijatelja me uvek iznova oduševljava njegova vesela narav i optimistički duh koji ne mogu biti ničim poremećeni.

-Aje bre da se vozimo, dosadno mi je da idem sam, što si bre takav?
-Može, ali samo tu negde, blizu, Ada mi je daleko.
-Ali, ribice na plaži, prolećno sunce, vodica, ajde bre konju jedan sav si se upihtijao od sedenja  živni bre malo!
-Ma jok, bre, ne mogu, idi zovi Milana, on uvek 'oće, da je bar žensko bila bi milina, ali uvek je tako, onaj koji 'oće ili je suviše mator ili je istog pola.
-Ala smo duhooviti...
-Šta da ti radim, jebiga... Evo ti pare, idem ja unutra, mogu da nazebem napolju, dva meseca nisam izlazio, ne mogu ja to tako odjednom.
-Dobro, kajaćeš se ti...

Zovem Milana St. i on naravno hoće. Ali je, naravno, istog pola. Nikada svetu ugoditi. Ipak, društvo je društvo, krećemo do Ade, vozimo Zrenjaninskim putem, imamo dobar tempo, ali ne što žurimo ili jurimo, nego jednostavno, kao da smo na motorima a nismo. Jedino, ne mogu da pratim njegov tempo, čas uspori, čas ubrza dok ja volim da vozim ravnomerno. On, pak, voli da vozi prvi, tako da u tom taktičkom odmeravanju snaga i ne primetimo da smo već na stazi,. Prošli smo Dvajespeti maj, vozimo pored pristaništa, pala je neka kiša koja nas je dobro pokvasila ali je brzo prestala i sunce nas polako suši, malo je nedostajalo da se vratimo.
Na pristaništu, tamo gde su bila nekakva trošna skladišta, polako niču lokali u staklu sa otmenim enterijerom, sa otmenim ljudima koju sede ispred, na otmenim stolicama, piju espreso, i žele da budu viđeni, zajedno sa svojim otmenim automobilima koji su parkirani ispred kafića. Razmišljam, bilo bi dobro, kada bih imao para, ili kada bih mogao dovoljno da pozajmim, da otvorim nekakav kafe na ovakvom ili sličnom mestu, i da to bude ono što se u Americi zove "Drive inn", mesto gde bi posluženje dobili u kolima. Ali, to bih prilagodio južnobalkanskom mentalitetu na taj način što bih napravio parking mesto odmah pored stola, jedan sto, pa jedan parking, tako da se može ljuta mašina dovesti ravno do stola, da ne bude zabune koja kola kome pripadaju. Bilo bi to veoma zgodno, ćelava gospoda debelog vrata sa naočarima za sunce sede pored svoje današnje nablajhane plavuše, blazirano piju espreso ili slično, a odmah do njih, bez imalo sumnje čiji je, parkiran crni BMW iz koga trešti novi projekat Karleuše... Lanac ovakvih objekata mogao bi se napraviti širom bivše Jugoslavije, a istraživanje tržišta bi sasvim sigurno pokazalo da i ostale zemlje južnog Balkana imaju prigodnu klijentelu za ovu vrstu posla.

Nastavljamo našu današnju vožnju prolezeći pored pristaništa u kome je parkiran brod (da li se tako kaže, ili je brod privezan?) koji se zove"Steaua Duaneaua ua ua" ili tako nešto. Po onom "ua" na kraju zaključujem da je ovo rumunski ploveći hotel, onako, sa ograde keja, naizgled nezainteresovano posmatram kako taj brod izgleda. Na sasvim gornjoj palubi ležaljke, u njima leškare turisti koji nisu otišli da posete Knez Mihailovu, ispod je zatvoreni restoran sa klavirom na sredini dok su ispod kabine za putnike za koje pretpostavljam da su kao hotelske sobe. Oko sebe čujem nemački jezik, i shvatim da su na ovom rumunskon "ua ua" brodu turisti Nemci, uglavnom penzioneri, a posada je rumunska. Pozadi, na poslednjoj palubi, vidim dve žene u beloj radnoj odeći, sede i puše, odmarajući se i razgovarajući sa čovekom u umašćenom plavom kombinezonu, verovatno nekakvim mehaničarem. Njima je ovo običan radni dan, kao i svaki drugi, nemačkim penzosima ovo je jedan od dva godišnja odmora koliko imaju u toku godine. Naši penzioneri, koji se nalaze nekoliko stotina metara odavde, na Kalemegdanu, mogu samo da sanjaju o ovakvom odmoru, sede na klupama i igraju domine i šah, dok ja, kako stvari idu, mogu samo da sanjam o penziji!

Dok sam se bavio ovim Nemcima i Rumunima, Milan St. mi je dobro izmakao, morao sam da požurim da ga stignem, i tako smo stigli do Ade koja je u ovaj radni dan i u ovo doba godine baš lepo praznjikava, na biciklističkoj stazi nema kmezave dečurlije koja svoje prve korake načini baš ovde, na stazi, praćena usklicima radosti svojih roditelja, baba, deda, stričeva i komšija i zbog kojih se ne može proći a da se ne dovede u opasnost zdravlje i život svih korisnika staze. Naprotiv, ovde su danas samo retku biciklisti i roleristi koji ne smetaju jedni drugima, oseća se opojni miris šume i vode, razglas još ne radi tako da je prava uživancija voziti ovih tri-četiri kilometra, do kraja jezera.

Razmišljamo kako ćemo sada. Da se vraćamo, pa, nekako nam se ne vraća, taman smo se osušili od kiše i zagrejali za vožnju. Da odemo do Košutnjaka? Dogovaramo se šta ćemo i kako ćemo, pogled mi prelazi po okolini, i, oh užasa, shvatim da se nalazimo baš ispred nudističke plaže, gde su svoja dronjava i otromboljena naga tela prosuli nekakvi ljudi na kraju svog životnog veka, a po položaju njihovih udova i mirnoći sa kojom leže na plaži sumnjam da su taj kraj prešli i da još od prošlog leta leže na plaži samo niko ne sme da im priđe. Dajemo gas pedalama i idemo bilo kuda, samo dalje od ovog prizora koji će me progoniti danima i krećemo prema Ostružnici, da pređemo možda most pa da se vratim drugom stranom, pojma nemamo šta ćemo...

Po starom obrenovačkom putu mnogi biciklisti, uglavnom vežbači, takmičari, imaju one bicikle sa tankim gumama i tankim ramovima i samo zuje, podsećaju me na iglice. Reka Sava nezainteresovano protiče pored nas, u njoj se ogleda sunce, Milan St. i ja jezdimo, prolazimo Ostružnicu i nastavljamo do Umke, gde stižemo posle nekog vremena.Kupim kilogram banana, da imam do kuće, i neku mineralnu vodu da mi se nađe. Osvežimo se, i krenemo nazad, opet smo na Adi, pored jezera pauziramo, jedem banane, voda je bistra, skoro kao morska, razgovaramo o nevažnim stvarima, poput toga kako preživeti ovu surovu tranziciju i slično, potpuno smo opušteni. i bezbrižni, ništa nam se može poremetiti duševni mir. Uskoro, probijamo se kroz grad, dohvatimo se Pančevačkog mosta i vozimo u naše prigradsko naselje. Na putu u prašini primetim nešto sjajno i crveno. Stajem i vidim da je to zadnja treptalica koja je ispala nekom biciklisti. Podižem je, probam, radi. Fino... Računam u glavi, ova treptalica kod Kineza košta 80 dinara, u Umci za banane i mineralnu vodu sam dao ukupno 85 dinara, znači ako nađem negde još pet dinara, na svome sam!

Šta ti je srećan čovek!

Maj, prolećni pljusak.