субота, 15. мај 2010.

Četrnaesta sličica: "Onako, bez veze..."

Ova priča nema veze ni sa čime. Pala je kiša, negde je pukao grom i pokvario mi je televizor. Kablovski Internet je takođe u prekidu, od električnih aparata radi samo šporet, frižider i kompjuter. Iz frižidera sam izvadio neku hranu, na šporetu skuvao kafu, a na kompjuteru otkucao šta mi se desilo prethodnog dana.



Nekako mi je juče bilo... dosadno. Nemam para, imam jedino vremena na pretek. Celo pre podne sam se razvlačio po i oko kuće, pio kafu, izmišljao neke besne gliste, tek da ubijem vreme. A vreme u meteorološkom smislu bejaše lepo, sa još lepšom najavom, tek predveče mogu se očekivati neke padavine. Oko dvanaest sati pozovem mog druga Pitagoru na biciklističku vožnju. Ni sam nisam verovao da će prihvatiti da se vozi sa mnom ali to će biti jedno lepo opravdanje da i sam ne sednem na bicikl i posle da imam koga okriviti zbog propalog dana.

-Alo, 'esi to ti?
-Jok, ja sam moja pokojna baba!
-Znam da si uvek veseo i raspoložen, baš me čudi tvoj sarkazam...
-Šta ima da te čudi. Šta sad opet 'oćeš?
-Jebote, samo te zovem da vidim kako si...
-Da, znam, garant 'oćeš da ti opet pozajmim pare ili da se vozimo negde, trećeg nema...
-Pa, mislim, ako imaš par stotina na zajam, mislim, može, što da ne, ali nije to u pitanju, mislio sam neku vožnjicu, ovo-ono...
-A kaće mi vratiš?
-Vožnju?
-Pare!
-Ma lako ćemo za vraćanje, pa naši smo, znamo se ceo život...
-Zato i pitam, kaćeš mi vratiš?
-Pa evo, znaš ti mene, ono, treba sa Biroa da mi stigne ona naknada za nezaposlene, prič'o sam ti, svaki mesec dobijam po dvanaes' hiljada, pa eto, tamo, do dvadesetog, dvadesetpetog...
-Aje, može, dođi!

Neobično sam srećan što sam uspeo opet da pozajmim pare, a čak se nisam ni nadao pozajmici. Svaki mesec mi je sve teže da sastavim prvi i trideseti, u stvari ne znam ni sam šta sastavljam, jer plate odavno nemam, uradim poneki poslić na crno, pre neki dan sam jedan dan pomagao nekim električarima da razvlače nekakve žice po zidu, lepo sam radio i zaradio ali kratko je trajala moja sreća, samo jedan dan. Pozajmim gde stignem, vratim kako kome mogu, sam sebi ličim na Čkalju iz "Kamiondžija", uzmem od Sime da vratim Peri...


Sedam na bicikl, idem kod mog druga, uzimam pare i zovem ga da se provozamo.


-A 'de ćemo idemo?
-Pa, tu negde, mis'im, do Ade, danas je utorak, nema gužve na stazi, ne moramo da se sudaramo sa bebama u kolicima, a možda na plaži ima nekih devojaka da malo gledamo, kada već ne radimo ništa drugo, isto kao Žika i njegov prijatelj u "Žikinoj dinastiji", ako se sećaš.
-'De si naš'o da mi spominješ tu idiotsku seriju!
-Nije serija nego film, ali nema veze...
-Šta god da je, glupo je!

Kod mog prijatelja me uvek iznova oduševljava njegova vesela narav i optimistički duh koji ne mogu biti ničim poremećeni.

-Aje bre da se vozimo, dosadno mi je da idem sam, što si bre takav?
-Može, ali samo tu negde, blizu, Ada mi je daleko.
-Ali, ribice na plaži, prolećno sunce, vodica, ajde bre konju jedan sav si se upihtijao od sedenja  živni bre malo!
-Ma jok, bre, ne mogu, idi zovi Milana, on uvek 'oće, da je bar žensko bila bi milina, ali uvek je tako, onaj koji 'oće ili je suviše mator ili je istog pola.
-Ala smo duhooviti...
-Šta da ti radim, jebiga... Evo ti pare, idem ja unutra, mogu da nazebem napolju, dva meseca nisam izlazio, ne mogu ja to tako odjednom.
-Dobro, kajaćeš se ti...

Zovem Milana St. i on naravno hoće. Ali je, naravno, istog pola. Nikada svetu ugoditi. Ipak, društvo je društvo, krećemo do Ade, vozimo Zrenjaninskim putem, imamo dobar tempo, ali ne što žurimo ili jurimo, nego jednostavno, kao da smo na motorima a nismo. Jedino, ne mogu da pratim njegov tempo, čas uspori, čas ubrza dok ja volim da vozim ravnomerno. On, pak, voli da vozi prvi, tako da u tom taktičkom odmeravanju snaga i ne primetimo da smo već na stazi,. Prošli smo Dvajespeti maj, vozimo pored pristaništa, pala je neka kiša koja nas je dobro pokvasila ali je brzo prestala i sunce nas polako suši, malo je nedostajalo da se vratimo.
Na pristaništu, tamo gde su bila nekakva trošna skladišta, polako niču lokali u staklu sa otmenim enterijerom, sa otmenim ljudima koju sede ispred, na otmenim stolicama, piju espreso, i žele da budu viđeni, zajedno sa svojim otmenim automobilima koji su parkirani ispred kafića. Razmišljam, bilo bi dobro, kada bih imao para, ili kada bih mogao dovoljno da pozajmim, da otvorim nekakav kafe na ovakvom ili sličnom mestu, i da to bude ono što se u Americi zove "Drive inn", mesto gde bi posluženje dobili u kolima. Ali, to bih prilagodio južnobalkanskom mentalitetu na taj način što bih napravio parking mesto odmah pored stola, jedan sto, pa jedan parking, tako da se može ljuta mašina dovesti ravno do stola, da ne bude zabune koja kola kome pripadaju. Bilo bi to veoma zgodno, ćelava gospoda debelog vrata sa naočarima za sunce sede pored svoje današnje nablajhane plavuše, blazirano piju espreso ili slično, a odmah do njih, bez imalo sumnje čiji je, parkiran crni BMW iz koga trešti novi projekat Karleuše... Lanac ovakvih objekata mogao bi se napraviti širom bivše Jugoslavije, a istraživanje tržišta bi sasvim sigurno pokazalo da i ostale zemlje južnog Balkana imaju prigodnu klijentelu za ovu vrstu posla.

Nastavljamo našu današnju vožnju prolezeći pored pristaništa u kome je parkiran brod (da li se tako kaže, ili je brod privezan?) koji se zove"Steaua Duaneaua ua ua" ili tako nešto. Po onom "ua" na kraju zaključujem da je ovo rumunski ploveći hotel, onako, sa ograde keja, naizgled nezainteresovano posmatram kako taj brod izgleda. Na sasvim gornjoj palubi ležaljke, u njima leškare turisti koji nisu otišli da posete Knez Mihailovu, ispod je zatvoreni restoran sa klavirom na sredini dok su ispod kabine za putnike za koje pretpostavljam da su kao hotelske sobe. Oko sebe čujem nemački jezik, i shvatim da su na ovom rumunskon "ua ua" brodu turisti Nemci, uglavnom penzioneri, a posada je rumunska. Pozadi, na poslednjoj palubi, vidim dve žene u beloj radnoj odeći, sede i puše, odmarajući se i razgovarajući sa čovekom u umašćenom plavom kombinezonu, verovatno nekakvim mehaničarem. Njima je ovo običan radni dan, kao i svaki drugi, nemačkim penzosima ovo je jedan od dva godišnja odmora koliko imaju u toku godine. Naši penzioneri, koji se nalaze nekoliko stotina metara odavde, na Kalemegdanu, mogu samo da sanjaju o ovakvom odmoru, sede na klupama i igraju domine i šah, dok ja, kako stvari idu, mogu samo da sanjam o penziji!

Dok sam se bavio ovim Nemcima i Rumunima, Milan St. mi je dobro izmakao, morao sam da požurim da ga stignem, i tako smo stigli do Ade koja je u ovaj radni dan i u ovo doba godine baš lepo praznjikava, na biciklističkoj stazi nema kmezave dečurlije koja svoje prve korake načini baš ovde, na stazi, praćena usklicima radosti svojih roditelja, baba, deda, stričeva i komšija i zbog kojih se ne može proći a da se ne dovede u opasnost zdravlje i život svih korisnika staze. Naprotiv, ovde su danas samo retku biciklisti i roleristi koji ne smetaju jedni drugima, oseća se opojni miris šume i vode, razglas još ne radi tako da je prava uživancija voziti ovih tri-četiri kilometra, do kraja jezera.

Razmišljamo kako ćemo sada. Da se vraćamo, pa, nekako nam se ne vraća, taman smo se osušili od kiše i zagrejali za vožnju. Da odemo do Košutnjaka? Dogovaramo se šta ćemo i kako ćemo, pogled mi prelazi po okolini, i, oh užasa, shvatim da se nalazimo baš ispred nudističke plaže, gde su svoja dronjava i otromboljena naga tela prosuli nekakvi ljudi na kraju svog životnog veka, a po položaju njihovih udova i mirnoći sa kojom leže na plaži sumnjam da su taj kraj prešli i da još od prošlog leta leže na plaži samo niko ne sme da im priđe. Dajemo gas pedalama i idemo bilo kuda, samo dalje od ovog prizora koji će me progoniti danima i krećemo prema Ostružnici, da pređemo možda most pa da se vratim drugom stranom, pojma nemamo šta ćemo...

Po starom obrenovačkom putu mnogi biciklisti, uglavnom vežbači, takmičari, imaju one bicikle sa tankim gumama i tankim ramovima i samo zuje, podsećaju me na iglice. Reka Sava nezainteresovano protiče pored nas, u njoj se ogleda sunce, Milan St. i ja jezdimo, prolazimo Ostružnicu i nastavljamo do Umke, gde stižemo posle nekog vremena.Kupim kilogram banana, da imam do kuće, i neku mineralnu vodu da mi se nađe. Osvežimo se, i krenemo nazad, opet smo na Adi, pored jezera pauziramo, jedem banane, voda je bistra, skoro kao morska, razgovaramo o nevažnim stvarima, poput toga kako preživeti ovu surovu tranziciju i slično, potpuno smo opušteni. i bezbrižni, ništa nam se može poremetiti duševni mir. Uskoro, probijamo se kroz grad, dohvatimo se Pančevačkog mosta i vozimo u naše prigradsko naselje. Na putu u prašini primetim nešto sjajno i crveno. Stajem i vidim da je to zadnja treptalica koja je ispala nekom biciklisti. Podižem je, probam, radi. Fino... Računam u glavi, ova treptalica kod Kineza košta 80 dinara, u Umci za banane i mineralnu vodu sam dao ukupno 85 dinara, znači ako nađem negde još pet dinara, na svome sam!

Šta ti je srećan čovek!

Maj, prolećni pljusak.

Нема коментара:

Постави коментар

Ostavite komentar