недеља, 27. јун 2010.

Šesnaesta sličica-"Momir u Mlecima"-drugi deo

Nastavak putešestvija preko sedam... svega i svačega! Ko nema pametnija posla, neka izvoli...



***

Ustajem u sedam ujutru, nosim svoje stvari ispred kuće, stavljam ih na bicikl, popijem kafu, pozdravljam se sa Đurđicom i nastavljam dalje, ka selu po imenu Velika kod Požege, u Slavoniji, da pojasnim čitaocima iz Srbije. Naime, kada sam pravio plan puta isprečila se ispred mene Požega kao mesto gde bih trebao prespavati. U redu, Požega, ali kako nikada nisam čuo za taj grad? Čuo sam za Slavonsku Požegu, pa to svako zna, ali ova Požega bez prefiksa Slavonska, to je nekako, pa… čudno. Tek pred sam polazak sam shvatio da sam u stvari glupi som(ako je som uopšte glup?) koji nema pojma da od kada je Hrvatska samostalna država ono “Slavonska” je izbačeno iz naziva jer je Požega jedna jedina, bar u Hrvatskoj.

Juče je bio dugačak i vreo dan, ali sam bar vozio bicikl po ravnom terenu. Danas, sunce je još vrelije a Slavonija pokazuje da nije baš tako ravna kako se čini. Celim putem talasa i baca me dvadesetak metara u vis a bi me posle toga nežno spustila. U početku to beše zabavno, ali kako se sve više puta ponavljalo, pomislio sam da je Nebeski tvorac konstruisao ovaj deo sveta samo da bi zezao bicikliste. Dolazim u grad Đakovo, stari i lepi grad iz hiljadu dvesta i neke godine. U XVI veku, grad su zaposeli Turci, da bi se povukli ili su bili brutalno izbačeni, kako god, i onda je hrvatski biskup Josip Juraj Štrosmajer, koji je takođe bio izbačen iz grada pa se odlaskom Turaka vratio, počeo gradnju čuvene Đakovačke katedrale svetog Petra, sa dva karakteristična zvonika. Katedrala, obložena nečim crvenim, da li mermerom ili ciglama, ne mogu da priđem i da pogledam jer držim bicikl, stoji u centru grada i vidi se iz daleka. Malo dalje je pešačka zona kroz koju prolazim gurajući bicikl, niko ne obraća posebnu pažnju na mene što mi odgovara, jer još uvek ne znam baš dobro da pričam latinicom, to tek treba da uvežbam. Ili, latinicom rečeno, trebam uvežbati, ne? Na kraju pešačke zone je crkva, sve je lepo sređeno, okrečeno, čisto i mirisno. Onaj miris koji sam osetio sinoć u Vinkovcima postoji svuda, i ovde se u gradu oseća ali ne mogu da odredim koja biljka ga proizvodi. U stvari, nije me baš ni mnogo briga, ovo moje putovanje dobro napreduje, lepo je vreme iako malo toplije nego što treba, nema vetra, šta mi još treba? Pa, treba mi malo vode, i mesto gde ću ručati. 

  Tornjevi katedrale u Đakovu

Katedrala Sv. Petra-Đakovo

Đakovo, srce Slavonije!

U pešačkoj zoni u Đakovu


Vozim putem, prolazim kroz sela i seoca, sva su lepa, sa puno cveća u saksijama koje stoje na prozoru. Trebao bih već negde da stanem, da kupim vodu, ili da natočim, svejedno. Ovde nema kao u Srbiji mesnih prodavnica na svakom ćošku svakog sela, čak i trafike se retko nalaze. Ne mogu reći da se plašim, ali osećam izvesnu nelagodnost jer treba da uđem u seosku prodavnicu i tražim hleb, umesto kruha. Čuo sam da su ovde ljudi osetljivi po tom pitanju, sam nemam baš mnogo iskustva. Dolazio sam ranije u Hrvatsku, i pre a i par puta posle rata ali sam boravio kod tašte u Daruvaru, i uvek sam bio sa mojom gospođom koja je hrvatske nacionalnosti tako da sam puštao nju da govori svojim maternjim jezikom, nisam se uplitao u razgovor sa lokalnim stanovništvom tako da i nisam imao problema. Sada je došlo vreme da probam sam da se snađem. Još pre puta sam odlučio da govorim ćirilicom, kako sam i naučio, kada mi bude trebao hleb tražiću ga tako kako znam, pa šta mi bude. Budala ima svuda, pre neki dan jedna me je ispred kuće htela da zgazi kolima, a posle je izašla i počela da me vija da me bije, a išao sam peške i bio sam na pešačkom prelazu. Izvukao sam se tako što sam okrenuo na brzinu 011 92, policiju, ali od treme, jer, ipak je to bio prvi put da neko hoće da me bije dok idem peške, umesto “Služba 92, molim sačekajte” začuo sam “Piiing, tačno je devetnaest sati, dvadeset minuta trideset sekundi”. Nisam se dao omesti, hrabro sam teti koja čita tačno vreme (kakav dosadan posao, mora da sam joj taj dan bar malo razbio monotoniju) ispričao da dripac hoće da me bije, i izdiktirao joj broj registarske tablice, na šta je ovaj orangutan seo u kola, i naravno, poželeo da ima odnos sa mojom majkom te pobegao sa lica mesta.

Rode

Spomenik ispred crkve-Satnica Đakovačka

Satnica Đakovačka-crkva 


I tako. Vozim, žeđ me hvata snažnim stiskom, i konačno ugledam šta mi treba: Prodavnica kao salivena, sa frižiderima koji mame svojim sadržajem, sa rafovima punim belog hleba, ima čak i sto sa klupom u hladovini velikog drveta. Naravno, tu su i dva lokalca, piju hladnog “Žuju”, na lancu sa drveta visi otvarač za pivu, kompletan scenario kakav se može sresti širom Balkana.

-Dobar dan!
-Dobar dan.

Dobro je, razbio sam led, ulazim u prodavnicu.

-Dobar dan!
-Dobar dan.
-Treba mi nešto hladno, a da nije gazirano…
-Evo gospon, možete uzeti sok ili ledeni čaj.
-Hvala, ja bih i… hleb!
-Može, hoćete da vam izrežem?
-Može. Koliko sam dužan?

Dobro se završilo. Nisam očekivao da će baš tetka iz prodavnice da skoči preko pulta i počne da me davi, ili da dobije histerični napad ali svejedno, imao sam osećaj nelagodnosti koji je kao magla lebdeo oko mene, morao sam da ga prevaziđem.

Izneo sam svoj ulov ispred prodavnice, još samo da savladam ovu dvojicu što sabijaju Ožujska u sebe a koje sam malopre pozdravio. Sedam blizu njih, iz bisaga vadim nožić, konzervu hrane, salvetu, malopre ulovljeni hleb, otvaram ledeni čaj koji je orosio bocu i pijem. Par trenutaka kasnije, počinje…

-A, iz daleka ideš?
-Pa da, iz Srbije.
-Odakle?
-Iz Srbije, iz Beograda.
-Otale ima 180 kilometara, jesi li ti to sve prošao biciklom?
-Jesam, evo kako me vidiš tako sam prešao.
-A, jesi li baš iz Beograda?
-Jesam.
-Ti si baš putovao!
-Pa eto…
-Imam ti ja neke rođake u Beogradu, aj’ živili, guc guc, žive negde na Bulevaru, znaš gdje je to?
-Naravno.
-I sve si ovo biciklom prošao? Ne morem vjerovati! Ja kada treba da idem u Beograd idem autobusom, a i pošaljem tamo nešto ponekad, sada se more ić tamo, prije rata je bilo bolje, vrag ga odnio…


Najzad, mogu da se opustim. Žvaćem svoju hranu, odmaram se a jedan od ove dvojice se raspričao, priča o tome kako ima rođake na Braču, pa će njegova deca tamo da idu kolima a on, eto, sledeći put ima da krene biciklom. I još dodaje, kako je pre neki dan bio “nažderan” pa vozio bicikl i policija ga zaustavila i ispuhala mu gume na biciklu i morao je pješke ić dalje, tako to kod njih rade. 

Pričaju mi kako ovde nema posla, kako su firme zatvorene, padaju reči poput „privatizacija“, „političari“, „tajkuni“, „radnici otpušteni“,“ režije velike“, „teška vremena“ i slično. One magle je najzad sasvim nestalo. Da nemam pečat u pasošu koji potvrđuje da se nalazim u Hrvatskoj, mogao bih poverovati da nisam ni prešao granicu.

U međuvremenu sam završio obrok, spakovao se i polako krećem. Pozdravim ih, oni meni “Bok” i nastavim put, ovaj put mnogo opušteniji. U stvari, opušteniji sam nego u Srbiji jer je ovde put mnogo boljeg kvaliteta a vozači mnogo obazriviji nego kod nas. Nije to stvar neke kulture ili ne znam čega, nego poštovanja zakona i velikih kazni za saobraćajne prekršaje. Osim toga postoje i kamere koje snimaju saobraćaj tako da je, sve u svemu vožnja dosta opuštena.

Slavonija


Ubrzo stižem u Našice. U blizini ovog grada nalazi se selo Granice. Pitao sam onu dvojicu malopre da li još postoji to selo, rekoše mi da postoji, u njemu žive ljudi koji prave drveni ugalj, imaju one karakteristične građevine za pravljenje ovog uglja a koje su u obliku igloa. Ovo selo je smešteno desetak kilometara od Našica i do njega ne vodi asfaltni put već neki zemljani, prilično loš, kako mi objasniše. Ovo selo je za mene lično značajno po tome što mi je pokojna baba pričala da je ovde rođena i da su je kao bebu doneli u Beograd. Njena majka, moja prababa, bila je udata za lugara Đuru, koji je jednog dana nestao u šumi. Posle toga prababa se mučila i dovijala kako preživeti sa troje male dece, te se spakovala i otišla za Beograd, ostavivši svojoj braći da održavaju ono malo imanja što su imali u Granicama. U Beogradu je radila šta je morala, prala veš po kućama i radila ostale poslove koje niko drugi nije hteo tako da je odškolovala svo troje dece, od kojih je najmlađa bila moja baba po majci. Kada je ostarila u stanu su živele ona, moja baba, moja majka i njena sestra a moja tetka (igrom slučaja i moja baba je ostala udovica sa nepunih 30 godina i sa dvoje male dece kada je moj deda Slavko streljan od strane Nemaca u Jajincima). Posle Drugog svetskog rata od tuberkuloze umire prababina srednja ćerka nakon čega počinje polako da poboljeva. Još uvek u snazi, jednog dana,tražila je da je odvezu u Granice jer joj je došlo vreme za umiranje. Nisu joj verovali a prababa je insistirala na odlasku, spakovala kofer i bila spremna za polazak. Konačno, posle nekoliko dana morali su da joj udovolje, najstariji sin je došao po nju (stanovali su blizu Vukovog spomenika) i nekakvim zaprežnim kolima je odvezao na železničku stanicu. Bio je to početak pedesetih godina, tada se dugo putovalo i dugo čekalo na vozove, ukrštanja i slično. Konačno, posle ko zna koliko vremena, stigli su na železničku stanicu Našice, gde ih je sačekao neki rođak sa zapregom da ih preveze do Granica. Polako su krenuli putem, petnaestak kilometara. Prababa je bila tiha, ćutala je i bila srećna što najzad stiže kući, u svoje selo. Posle nekog vremena, zaprega je stigla u selo i zaustavila se ispred velike kućne kapije. Rođak je sišao da otvori vratnice i da utera kola u dvorište. Prababa je uzdahnula i sklopila oči, najzad je stigla i mogla je da bude mirna. Uterali su kola u dvorište, spustili kofer i hteli da pomognu prababi da siđe. Nije bilo potrebe. Umrla je.

Prolazim pred male table koja strelicom pokazuje ka Granicama. Ima do tamo deset kilometara, odlučujem da ipak ostavim posetu ovom selu za neku drugu priliku. Nekakvom uzbrdicom stižem do velikog parka gde pravim pauzu. Iz Našica ka Velikoj me vodi blaga dugotrajna uzbrdica koja postaje sve duža i duža i koja cedi snagu iz mene kao vodu iz mokrog peškira. Kada prestanem da uživam u predelima i prestanem da osećam mirise, boje i zvukove oko mene to je pouzdan znak da sam počeo da se umaram. Tako je i sada, ova neočekivana prepreka ubrzano crpi energiju iz mojih mišića, tako da moram često da pravim pauze. Kažu da je u mozgu glavna pokretačka strana ljudskog tela, a i biće da je tako, jer i pre ove uzbrdice, a i posle, savladavao sam mnogo veća opterećenja ali sam ih očekivao i bio spreman da njih. Danas, pak, mislio sam da če biti samo talasanja do Velike tako da mi preostaje samo da kukam u sebi, ko postavi ovde planinu (kasnije sam saznao da se zove Krndija) i psujući komarce koji su me slasno grickali čim s malo zaustavim da se odmorim. Vozim uzbrdo već nekoliko kilometara i sve češće zastajem i guram bicikl. Polako koračam nekoliko desetina metara i jedna grupa nožnih mišića mi se odmara dok drugu naprežem hodajući te tako postižem izvesnu ravnotežu, šta ti ja znam, ja to tako vidim. Tek, posle par minuta postaje mi teško da hodam, lakše mi je da vozim polako i tako napredujem ka prevoju. Najzad, odlučujem da napravim malo dužu pauzu. Stvarno mi se više ne da da vučem sebe i bicikl uz ovo brdo, nema ni mnogo hlada jer je sunce tačno iznad moje glave a ako skrenem u šumu, u hladovinu, komarci će se obradovati dobrom i masnom švedskom stolu. Tako, sedam u parče hladovine pored puta i tu čekam… Ne znam ni sam šta, ako kažem da čekam da padne plafon to bi bilo uzaludno, ovde može da padne samo kiša, i to u perspektivi, a mogu da padnem ja, od umora. Posle petnaestak minuta u glavi mi se razbistrilo, opet sam bio stari debeli ja tako da sam zavrteo pedale i posle 200 metara stigao na prevoj gde me je ošamario hladnjikav vetar donoseći olakšanje.

Posle svake uzbrdice dolazi nizbrdica, što nije velika i mudra misao. Ipak, desi se nekada, kao meni malopre, da polako prestajem da verujem u ovu tvrdnju, iza svake krivine na putu očekujem nizbrdo ali nizbrdoa nema pa nema. Ipak, kada nizbrdo najzad uprkos svemu dođe, prava je poslastica spuštati se nekoliko stotina metara, ili nekoliko kilometara. Ne volim da sasvim pustim kočnice, već ih stisnem tako da štedim ono što sam sa teškom mukom zaradio. Hladim telo, točkovi zuje, vetar šušti u ušima, pravo uživanje. Do sledeće uzbrdice.

Kutjevo. Ovaj ceo kraj je poznat po proizvodni vina a čuvena „Kutjevačka graševina“ se pravi baš ovde, u vinariji pored koje prolazim. Ne pijem alkoholna pića, iako kažu da je zdravo popiti čašu vina s vremena na vreme izbegavam to, ne prija mi. Nekako sam ipak uočio tu „Graševinu“ i sada tražim velika industrijska postrojenja u kome su zaposlene hiljade radnika koji pretaču vino, flaširaju ga i voze u sve krajeve sveta. Naravno, ništa od toga… Isto ovako, kada sam jednom prošao kroz Velike Zdence, mesto gde se proizvodi sir čije je ime postalo sinonim za topljeni sir, „Zdenka“, pa se razočarao fabričicom koju sam tamo video, tako i sada. Samo vinogradi i table sa oznakama tog i tog vinskog puta. Moguća degustacija, moguća kupovina. Kada bih posetio svaki podrum na koji sam naišao, i u svakom degustirao vino, do Italije bi mi trebalo bar godinu dana, ako bih uopšte i stigao.

Nailazim na selo neobičnog imena, Kaptol se zove. U njegovom centru, neočekivano nalazim na ostatke starog utvrđenja. Ne postoje table sa godinama kada je ono sazidano, niti šta tačno predstavlja ovaj grad, ali se vidi da se oko njega i u njemu rade arheološka iskopavanja, dosta je dobro očuvan. Kada bi se ovo mesto dobro obeležilo i sredilo, moglo bi biti turistička atrakcija. 


Kaptol, stari grad

Odbrambeni kanal

Most

 Kula

U starom gradu
 


I, konačno… Eto me na današnjem cilju, Velika kod Požege. Ulazim u selo, koje i ne liči na selo jer je veliko i urbano a ime mu sasvim odgovara. Tražim karakteristično mesto gde ću posaditi svoje umorno du… mislim, gde ću sesti da pozovem Anu. Nalazim „kolodvor“, tako piše, sedam u hladovinu drveta, pišem SMS i čekam. Posmatram svet oko sebe, ljudi idu svojim poslom, sede po bircuzima, provode svoje uobičajeno posle podne i niko ne obraća posebnu pažnju na mene. Razmišljam, šta da radim ako se niko ne pojavi? Lepo je vreme, može se lepo kampovati u okolini, a ako baš bude potrebe vidim da oko onih silnih vinskih podruma postoje i sobe za izdavanje. Počinje da me hvata prijatna dremka kada se zaustavlja auto ispred mene, iz njega izlazi, par trenutaka kasnije će se ispostaviti, Ana, i maše mi. Ti Isusa, pa i ona me je prepoznala, skoro istom brzinom kao Đurđica prethodni dan! Kako li im to uspeva, nije mi jasno, mora da je to neka ženska intuicija, među tolikim narodom prepoznati me, kada se ni po čemu posebno ne ističem. Dobro, možda imam malo čudnu frizuru, ali ipak…

-Momir?
-Ana?
-Bok Momire!
-Zdravo, Ana!
-Slušaj, ja sam ti zbrisala sa posla, radim još malo a sada ću ti objasniti gdje da ideš, kod mojih, pa ćeš me tamo sačekati dok ne dođem a posle idemo kod mene. Važi?

Seda u kola i odlazi, a ja tražim ulicu u koju mi je rečeno da idem. Lako je nalazim iako sam rođen da se izgubim, da nemam GPS još uvek bih se muvao oko Inđije ili bih u najboljem slučaju stigao možda do Sremske Mitrovice. Ponavljam u sebi, „Druga ulica desno, treća kuća levo“, posle nekoliko minuta besnim što nisam tu komplikovanu formulu zapisao, ovako, posle ovoliko vremena, evo već je prošlo pet minuta, nisam siguran da li je „Treća ulica levo, druga kuća desno! Ili možda „Treća kuća desno, druga ulica levo“. Ulazim u jedno lepo, senovito dvorište, ispred kuće sedi domaćin, dobardanujem mu i pitam da li je on možda, kojim slučajem Anin otac, ako nije, mislim, ipak da probam u trećoj ulici levo, drugoj kući desno, ali da zapisujem sve pa ću do mraka, metodom eliminacije, možda naći pravu kuću. Ili ću otići negde da kampujem, a po Velikoj će se pričati o biciklisti koji je nestao na putu od kolodvora do 200 metara udaljene kuće i niko ga posle nije više video. Posle će neki pričali kako su viđali nekakvog bradatog i čupavog čoveka sa biciklom kako lunja po Papuku i ulazi ljudima u kuće mrmljajući nešto nerazumljivo, pominjući neke kuće i ulice…

-Da, ja sam Anin tata, evo čekamo Vas, dobrodošli!


Kao da me je Sunce ogrejalo! Ipak nema daljeg lutanja, mogu za danas da se opustim.


-Ja sam Toni, moja supruga je Vera, evo sada će ona, baš sprijema ručak. Ovo je moj sin Mario.


Upoznajem se sa svima. Iz kuće izlazi gospođa Vera, Anina mama, sva užurbana i zaduvana od kuhinjskog posla. Upoznajem se sa njom, kao i sa jednim od Anine braće. Razgovaramo o uobičajenim stvarima, pričam im kako je bilo na putu, gde idem, i slično. Pričaju mi o svome mestu i saznam da imaju prvoligaški stadion kakav nema ni Zagreb, koji je sagradio tajkun koji je sada na prinudnom odmoru o državnom trošku gde sada pravi registarske tablice, ići ću kasnije da ga vidim. Stadion, ne tajkuna. Brat, Mario, sličnih godina kao ja, nema posla pa radi kako stigne ali za razliku od mene, koji svoju nezaposlenost koristim tako što vozim bicikl po udaljenim, krajevima i tako trošim ono malo para što imam, on ima orkestar i peva na svadbama i veseljima na taj način zarađujući. Svi u porodici su muzički talenti, gospodin Toni ima gromki glas i glasno priča, očekujem da će svakog časa da zapeva neku italijansku ariju, ili bar kakav stari šlager. Naravno, pored njega i ja moram da vičem i tako vodimo ugodan razgovor. Sedimo blizu kuhinje gde gospođa Vera sprema neko jelo koje me nadražuje i izaziva nesvesticu u mojoj glavi, kao i halucinacije, vidim kako oko mene lete faširane šnicle sa malim krilima, umesto da crvrkuću čuje se zvuk cvrčanja na vreloj masnoći. Prema pravilima Hospitaliti kluba, kako smo se Ana i ja našli, gostu je potrebno obezbediti mesto za spavanje i tuš, ostalo nije obaveza. Razmišljam o konzervama koje imam u bisagama, kako bi bilo da se iskradem i na brzinu pojedem jednu paštetu, baš bi mi prijala sa onim bajatim i sparušenim hlebom od juče, još sve to zalijem mlakom vodom koja je već dva sata na suncu, ih, uživancija!

-Evo gotovo je, hajdemo ručati dok Ana ne dođe!
-Ma niste trebali, nisam nešto gladan, evo, baš sam se jutros najeo sardine i hleba, dovoljno je meni…
-Hajde, posle ćemo ići svi kod Ane a tamo nema baš nešto mnogo da se jede, samo navalite!

Premeštamo se za sto, na meniju su „faširanci i mahune“. Faširanci, to je jasno, a mahune, pa nemam pojma šta je to… Buranija, grašak, pasulj ili nešto treće. U stvari, sasvim mi je svejedno šta je, ukusno je, a ima ga dosta. Kao i luka, salate, još kojekakvih priloga i naloga. Mljackam, u pauzi između dva zalogaja pokušavam da kažem nešto fino, kulturno i pametno ali ne mogu, zauzet sam žvakanjem. U svari, pametno nisam kadar nikada kazati, fino i kulturno mi još ponekad i uspe. Pored nogu osetim nešto toplo i čupavo. Vidim, dva sjajna oka me gledaju, lep pas, muva mi se oko nogu. Milujem ga, sprijateljili smo se istog trenutka. U stvari, sa svakom životinjom se odmah sprijateljim, nikada me pas nije napao, mačke mi same prilaze. Prijatelj sam čak i sa prehrambenim životinjama što me je navelo da jedno vreme budem vegetarijanac što sam morao napustiti jer volim meso tako da često imam problem etičke prirode: kako jesti meso a biti životinjski prijatelj?

Buki


Najzad posle nekog vremena završavamo sa ručkom, „Hvala niste trebali“ i slično. Dogovaramo se sada da idemo kod Ane, u kuću koju su nedavno kupili, na kraju sela i koju još uvek sređuju. Od stare kuće putem kredita prave pristojno mesto za boravak, a kuća se nalazi „Uzbrdo, druga ulica desno, broj 6. Mi idemo kolima do tamo a Vi dođite biciklom, pa budemo tamo sjedili.“ Opet zaboravljam koja ulica, ali sam zapamtio kućni broj tako da sam siguran da ću naći kuću, ipak je ovo malo mesto i nema toliko ulica, do mraka ću obići dosta kuća sa brojem 6.
 
Tako i bi… Brzo sam došao za njima, smestili smo se u senik u dvorištu, pored protiče reka a sa brda koje počinje odmah pored spušta se hladan vetrić koji sedenje na ovom mestu čini pravim uživanjem. Razgovaramo o svemu i svačemu sve dok se ne pojavi Ana koja je upravo došla sa posla-radi kao bibliotekar u lokalnoj školi. Pokazuje mi sobu gde ću spavati. Iznenadim se kada vidim apstraktno oslikane zidove na crvenoj podlozi, u ovoj kući sasvim sigurno ne može biti dosadno!


Slike na zidovima

Ne postoji način da se ovo delo ukrade! 


-Evo ti kompjutor, imaš Internet, tamo se možeš otuširati. Ja sada idem na aerobik, neće me biti doma sat vrijemena pa kada se vratim idemo na piće ako nisi umoran. Može?

Naravno da može, sve mi odgovara. Tuširanje prija, sedam za računar, pišem pisma prijateljima. Buki, kako se zove pas i ja se družimo. Gospođa Vera i Toni odlaze, ubrzo posle dolazi Ana sa aerobika. Pokazuje mi svoje mesto, Isuse, pa ovdje imaju sve, bolje nego u Zagrebu! Čuveni veliki stadion, sa specijalnim navodnjavanjem i svačim nečim specijalnim.

Planinarski dom, Velika

Izletište pored reke, Velika
 

Bazen, planinarski dom, izletište pored reke, više lepih restorančića. Sedamo u jedan od tih, Anin omiljeni. Terasa pored reke, opuštena atmosfera, ugodan razgovor. Pravo prijatno letnje veče. Priča mi o tome kako sam joj prvi gost sa Hospitaliti kluba, prošle godine zamalo da dođe jedan ali se posle nije javljao (možda, mislim, druga ulica levo, treća kuća desno, pa zbog toga…) Pričam joj o svojim dogodovštinama sa biciklističkih vožnji, trudim se da ne detaljišem tehničkim detaljima, nadmorskim visinama i dužinama puta, pretpostavljam da ljudima koji ne voze bicikl to nije interesantno. Kao stari drugari vraćamo se kući, smeštam se u svoju oslikanu sobu (prethodna vlasnica je bila likovna umetnica koja se odselila negde gde može da stvara, a ostale su ove neobične slikarije.

Nepozvan, i ničim izazvan san dolazi kako njemu odgovara, pokušavam da dugo uživam u svežini koja dolazi sa reke i u šuštanju lišća sa drveća, ali me stari prevejanac brzo prevari  i sve tone u prijatan i okepljujući mir...


1 коментар:

  1. Djurdjica, Ana... svake noći druga, ako se ovako nastavi mislim da je zaplet španskih serija neizbežan.
    Ne znam samo kako si to uspeo da objasniš ženi, ali svaka čast na snalažljivosti!
    Nisam neki ljubitelj serijskog programa, ali ovaj tvoj serijal je super, jedva čekam novu epizodu.

    ОдговориИзбриши

Ostavite komentar