петак, 25. јун 2010.

Šesnaesta sličica-"Momir u Mlecima"-prvi deo

Pokušaću da u nekoliko dugačkih i dosadnih nastavaka prepričam kako sam sedam dana, sam, putovao od Beograda do Mletaka i  pri tome prešao sedam gora i sedam mora i video mnoga čuda...



***


Opet sam na biciklu. Mislim, bio sam i juče, i pre neki dan isto ali sada sam natovaren kao magarac i idem po Zrenjaninskom putu... U stvari, nisam ja natovaren, nego Munja, kako se od juče zove moj bicikl (kada mogu brodovi i čamci da imaju imena, zašto ne bi i bicikli?) i baš ne idem, nego vozim. Žurim da stignem na železničku stanicu Pančevački most gde ću se sastati sa mojim drugom Čubrilom, koji se preziva Zoran. Možda je i obratno, ali to u ovom trenutku nije važno. Treba da se zajedno sa biciklima ukrcamo u lokalni voz za Inđiju, odakle ćemo krenuti na put.


  Bicikl je registrovan i spreman!

Pre par nedelja sedeo sam sam kod kuće, bio je kraj maja, nailazi lepo vreme i sunčani dani. Moja žena je na poslu, ali ne u uobičajenom smislu, od 8 do 5 pa kući, nego u malo širem smislu, od 1. u mesecu do 30. neprekidno, u Italiji pa onda dode kući, spremi krtog koji se nakupi za mesec dana njene odsutnosti, opere šta treba, pospremi i to traje taman do njenog polaska (ili povratka?) na posao. Dakle, sedeo sam kod kuće, društvo mi je pravila moja verna pratilja depresija koju uspevam da oteram od kuće s vremena na vreme ali se ona vrlo brzo vrati i to sasvim nenajavljena i nepozvana. Bira vreme kada će doći vrlo pažljivo, nikada ne dođe kada sam u društvu nego, kurva pokvarena, dođe baš kada sam sam i kada nema nikoga oko mene. Neki put uspem da je prevarim tako što se pravim da sam strašno zauzet radom na računaru. Kada je lepo vreme, letnje, pobegnem od nje na biciklu, nikada me još nije stigla, a i kada je bila blizu samo sam malo brže okretao pedale i ona bi ostala daleko iza mene sva zaduvana i crvena, sa pogledom koji je govorio:

-Znam gde ideš, ne boj se, stići ću te ja već, znaš to i sam vrlo dobro!

Dakle, sedeo sam, zadubio se u monitor računara, depresija je skakala oko kuće, grebala po prozoru, pokušavala da se uvuče kroz dimnjak kao Deda Mraz kada sam došao na ideju da odem biciklom do moje žene, do malog seoca na severu Italije gde u lepoj seoskoj kući brine o jednoj baki koja sa svojih 87 godina traje svoje poslednje dane. Počeo sam, naravno po Internetu, da računam trase kojima ću ići, tražiti mesta gde ću spavati i taj prvi nalet razmišljanja i akcije oterao je moju drugaricu daleko, možda čak na Severni pol, ili čak i dalje. Znam da će mi se opet vratiti, ali u narednih mesec dana, možda i više, neću je više viđati.
Smislio sam staze i bogaze kuda ću proći. Odredio sam mesta u kojima ću spavati. Trebaće mi osam dana vožnje do tamo i nešto oko 900 kilometara puta. Poslao sam pisma članovima organizacije, udruženja, kako god, "Kaučsurfing", čiji sam i ja član a koje služi za razmenu smeštaja. Svaki član može tražiti druge članove u mestu u kome se zatekao i pitati za noćenje, a dužan je odgovoriti, svejedno je pozitivno ili negativno, na zahtev drugog člana. Ovo udruženje okuplja uglavnom mlade ljude iz celog sveta ili Metuzaleme poput mene koji se osećaju mladim. Na ovaj način se može lepo proputovati, jer najjeftinije noćenje je neuporedivo skuplje od besplatnog noćenja, koje je pri tome u dobrom društvu. Osim toga, ukoliko bih uzimao hotelske ili hostelske sobe bio bih potpuno sam, a u samoći bi me opet zaskočila moja nepozvana drugarica i mogla bi mi upropastiti put.

Vrlo brzo sam dobio odgovore iz većine mesta gde sam nameravao pauzirati i postao sam gotovo siguran da ću ove godine putovati biciklom kako već nisam par godina. Nisam očekivao da će neko poći sa mnom, ali se, eto, na svu sreću pojavio Čubrilo koji se preziva Zoran da zajedno putujemo do Vinkovaca, jedan dan. Odatle će on kod svoje bake, gde će provesti par dana. Baš fino, prvi dan puta koji je uvek najteži, jer se malo spava od uzbuđenja, i često se pakuje do kasno u noć, provešćemo zajedno, kukajući na bolove u dupetu, na neispavanost, loše vreme i, uošte, na sve na šta se može kukati.

Ostao je samo mali, malecki problem. Toliko je mali da se i ne primećuje, a to je da nemam novca, u stvari imam ga malo, toliko malo da se to i ne primećuje. Ne treba mi mnogo, ali, ipak, kako ću bez njega, moram imati za hranu a i za rezervu, šta ako mi na putu iznenada, pukne kardan na biciklu, ili, nedajbože, ostanem bez zalihe gumenih bombona... Ne smem ni da pomislim šta bi se desilo kada bi mi se usled neke vlage ili kiše moja gusta kovrdžava kosa iznenada ispravila, i da onda moram ići kod frizera da mi napravi mini-val, a da nemam novca? Zato sam pokušavao sa ovo malo mozga što mi je ostalo da smislim način da prebrodim trenutnu finansijsku krizu, i naravno, smislio sam. Zovem mog druga Pitagoru, pa pozajmim od njega 50 evra koja ću da mu vratim čim dodem sa puta. Onda zovem Milana St. i pitam ga da mi pozajmi 50 evra kada se vratim sa puta. Od tih para vratim Pitagori dug, pa kada prode neko vreme opet pozajmim od Pitagore da vratim Milanu St. Sjajna ideja, samo kada bih još nekog uključio u kombinaciju, ili još par ljudi, ili još par stotina, možda bih napravio neki novi "Jugoskandik"? U svakom slučaju, rešio sam problem, ranije sam imao malo para da se to ni ne primećuje a sada krećem na put samo sa malo para. Tek da se primeti.

 Na železničkoj stanici


I tako... Čubrilo koji se preziva Zoran i ja se ukrcavamo u voz, prethodno u poslednjem momentu prenoseći teške bicikle reko perona, jer smo stali na njegovu pogrešnu stranu. Da nam je ovaj voz zbrisao, morali bismo danas voziti bar 50 kilometara više, ovako se udobno smeštamo i za nešto više od sat vremena nalazimo se na početnoj poziciji naše avanture. Ovako, imamo da vozimo tričavih 120 kilometara, a ČŠSPZ (Čubrilo Što Se Preziva Zoran) još 20 dodatnih, do sela u kome živi njegova baka.

Prolazimo kroz centar Inđije i brzo je napuštamo navikavajući noge na okretanje pedala. Sunce je visoko odskočilo i grabi, kao i mi, ka svom današnjem cilju, mestu na kome će provesti noć, pri tome paleći i žareći naše bledunjave ruke i noge koje još nisu stekle letnju preplanulost. U usputnoj sasvim lepoj i ugodnoj kafanici popijemo kafu, i naravno, radoznali konobar pita kuda idemo, odgovaramo mu, čudi se ali nas ne shvata. Svejedno, popijemo odličnu kafu i nastavljamo vožnju trudeći se da ignorišemo vrućinu koja nam dinsta mozak na laganoj vatri. Trebaće nam par dana da se naviknemo na nju jer je temperatura u odnosu na prethodnih desetak dana skočila za desetak stepeni. Sva sreća što nije skočila u odnosu na prethodnih dvadesetak dana, bilo bi dvadeset stepeni više. Ovakve i slične glupave ideje uvek mi se roje u glavi dok gledam u prednji točak koji ravnomerno proizvodi zvuk koji bi se opisao najbolje sa “Žvanj žvanj trup žvanj” dok prelazi preko vrućeg asfalta ispresecanog rupama.

Sremskom ravnicom dva biciklista, dva supermena brzo prolaze, za njima se od brzine povija mlado žito, ali ta dva supermena nismo mi već neki klinci na sportskim biciklima koji treniraju dok se ČŠSPZ i ja polako raspadamo želeći samo malo hlada, i dodao bih, ne bi bilo loše da naiđemo na kakav bazen sa plavim pločicama i bistrom vodom u kojoj se kupaju devojke u kupaćim kostimima, ili bez njih...
Dokoturamo se do Sremske Mitrovice (Ili Srmeske Mitrovice, kako je godinama stajalo na bilbordima i plakatima Mobilne telefonije Srbije i što niko nije primetio, ili jeste ali je bilo skupo da se prepravlja, uostalom, kakva je razlika između Srmeske i Sremske, važno da je Mitrovica) gde zastajemo pored Save. ČŠSPZ mi se na tom mestu požalio da je jeo u ribljoj kafani lošeg pangasiusa umesto sveže ribe, što mu nije prijalo. Mene, pak, Mitrovica podseća na moju pokojnu babu koja je kada je neko gladan pa puno jede govorila “Jede kao iz Mitrovice da je pobegao”. Objašnjavam ČŠSPZ-u (ovo postaje komplikovano, rizikujem da se Čubrilo Što Se Preziva Zoran uvredi ali dalje ću ga oslovljavati sa Kiza radi lakšeg pisanja teksta, a i ako ikada budem štampao ovo pisanije manje mastila ću trošiti), da postoje samo dva Srema, i to vinski i svinjski. Vinski je onaj prema Fruškoj gori gde raste dobro grožđe, samim tim i vino, a svinjski je onaj nizinski deo gde gaje svinje od kojih prave čuveni sremski kulen i ostale đakonije. Pa gde tu, pitam sada ja, ima mesta za neku ribu? Napuštamo Kiza i ja ovu Mitrovicu koja je očigledno probudila razne uspomene u nama, te opet po užarenom asfaltu idemo ka Šidu.


  SRmeska Mitrovica

Prvi put sam u ovom gradiću a obožavam osećaj kada ulazim biciklom u neki grad ili selo gde nikada pre nisam bio, ne znam gde se šta nalazi, neki put moram da pitam a neki put po osećaju nađem šta mi treba. Ovaj put tražimo galeriju Save Šumanovića koja je tu negde, Kiza je bio u njoj pa će rado pričuvati bicikle dok ja razgledam. U glavnoj ulici brzo je pronalazimo, naslanjamo bicikle na zid i zvonimo, nadamo se da ima nekoga unutra. Ubrzo otvara zbunjena službenica, nema najavljenih poseta a ovakve, nenajavljene vrlo su retke. Otvara vrata, ulazim noseći novčanik da bih platio ulaznicu.

-Ne treba da platite, samo Vi polako pogledajte, drago nam je da ste došli!

I meni je drago, em što ću mufte pogledati postavku, em što je galerija prijatno klimatizovana, taman da ohladim ovu moju ludu glavu koja umesto da kao sav normalan svet svog nosioca odvede u kladionicu ili da u ovo vruće posle podne bacim neki dinar u poker aparate, osećam da bih imao sreće, ja se bakćem sa nekim slikama… I ko je uopšte taj Sava Šumanović? Jedan od naših najobrazovanjh slikara svog vremena, a možda i svih vremena. Rođen u Šidu, školovao se u Parizu gde je proveo dosta vremena slikajući ovaj grad. Tridesetih godina XX veka vratio se u rodni Šid i tu je do 1942. godine imao najplodniji period svog života, slikajući sremske i šidske motive isred kojih sada stojim, i sa kojih zrači ljubav prema ravnici i životu u ovom deliću sveta. Neobično volim da posmatram dela koja su stvorili ljudi koji zaista vole svoj posao. Možda je neumesno upoređivati jednog od najvećih srpskih slikara sa neukim zidarem koji je sazidao sebi kuću u koju je uložio svoje znanje u ljubav prema svome zidarskom poslu, ali takva kuća zrači pozitivnom enegijom i emocijama isto kao što zrači i platno koje je načinjeno zbog ljubavi prema slikarstvu i objektu slikanja a ne po nekakvoj narudžbini. Nisam nikakav stručnjak za slikarstvo, ali osećam pozitivne vibracije i to mi je dovoljno. Gos’n Šumanoviću, ja Vaše slike shvatam, ako Vam je to bila namera, uspeli ste.


 Predeo iz Srema, 1934


Vejavica, 1935

Triptih "Beračice", poslednje Šumanovićevo delo
(Aleksandre, hvala za info!)



Svaka slika ima godinu slikanja i brojanje godina se završava sa 1942. godinom, kada je u našim prokletim međunacionalnim klanjima i ostalim *anjima u 46. godini streljan kao nekakav talac. Šta bi bilo da je poživeo, ko to zna…

Izlazim iz galerije, Kiza se napio vode a ja sam se malo ohladio, pitamo nekoga gde ima dobra pljeskavica de se pojede. Nalazimo jednu pljeskavičarnicu u glavnoj ulici, svi prilozi su beslatni tako da uzimam jednu ogromnu, od 150 grama sa gomilom svega i svačega i na kraju nisam mogao da je pojedem do kraja, jedite oči kada ste gladne! Platio sam je bar za trećinu manje nego u Beogradu, čime sam više nego zadovoljan, kada uštedim od moje sirotinje radujem se kao dete!

Obavljamo poslednje pripreme pred prelazak granice, kupujem hleb za usput da ne bih morao kupovati kruh neko vrijeme, bar dok se ne naviknem na situaciju. Pažljivo posmatram da mi nije ostala neka vidljiva ćirilica zbog koje bih mogao da izbije incidentna situacija. Vežbam da govorim latinicom što mi prilično dobro uspeva i tako stižemo do srpskijeh policajaca i carinika.

-Dobar dan!
-Dobar dan.
-Dokle idete?
-Evo, moj drug do Vinkovaca a ja do Italije.
-Molim?
-Evo, moj drug do Vinkovaca a ja do Italije.
-Do Italije?
-Da.
-Biciklom?

Hteo sam da mu kažem “Jok, tupsone, idem avionom, ovo ispod mene samo liči na bicikl, ja ću u stvari sada da letim” ali to bi verovatno izazvalo blagu dozu negodovanja kod ovog uniformisanog lica, tako da sam zadržao moj čuveni ljubazni osmeh zbog koga su me mnoge devojke svojevremeno ostavljale, šta ću kada sam neodoljiv…

-Da, biciklom, supruga mi tamo radi, bla bla bla…

Skenirali su nam pasoše, propuštaju nas, stižemo na hrvatsku stranu.

-Dobar dan!
-Dobar dan.
-Kuda idete?
-Evo, moj drug do Vinkovaca a ja do Italije.
-Prosim?
-Evo, moj drug do Vinkovaca a ja do Italije.
-A koliko ćete dana boraviti u Hrvatskoj?
-Pa, tri dana, mislim…
-Da li znate da Vam za svaki dan boravka u Hrvatskoj treba stotinu eura, imate li tri stotine eura pokazati, prosim?

Eto nevolje, zašto nisam rekao da idem na pola sata do Tovarnika, onda mi mi trebalo… hm… 100 podeljeno sa 24, u stvari opet na 24, jer ostajem pola sata, u svakom slučaju trebalo bi mi malo…

-Imam ovde oko sto evra (što beše drska laž, imao sam jedva devedeset) i kreditnu karticu i na njoj dosta novca (što je još drskija laž, imam neku “Master” karticu na kojoj sam u minusu nekih tri hiljade dinara, a dugo je nisam koristio, čak ni PIN ne znam) pa mislim da će dostajati…
-Dobro, gospon, prođite, samo slijedeći puta ponesite, prosim, izvadak iz Banke da se vidi koliko novca imate na računu. Ugodan boravak Vam želim!

I to je bilo sve. Prešli smo u Hrvatsku, u kojoj nisam bio pet godina, a i tada sam išao automobilom te nisam bio izložen otvorenom prostoru. Odmah iza granične rampe poćima, pardon, počinje crni, sveži i potpuno ravan asfalt. Ne postoji ni jedna odbačena u stranu rupa ili prepreka koja bi nam kvarila ugođaj. Točkovi koji su do sada radili “Žvanj trup žvanj” počinju da rade “zuuuu zuuuu zuuuu”, verovatno se “Žvanj” na hrvatskim kaže “Zuuuuuu”. Možda tu ima i neku malu ulogu kvalitet puta, mada ni sam ne verujem u to. Do Vinkovaca imamo da zujimo još trideset kilometara, a imamo dobro prolazno vreme tako da ne moramo žuriti, samo vozimo solidnim tempom. Kada smo prošli prva sela i saobraćaj se na putu pojačao počeo sam instiktivno da bežim u travu sa strane puta kada čujem ili u ogledalu vidim nadolazeći kamion i zaprepastim se kada vidim da grdosija usporava, koči, daje levi migavac, osmotri da li je bezbedno i obiđe me u širokom luku te nastavi svoj put. Prvi put kada se to desilo pomislio sam da kamiondžija usporava i zaustavlja se da bi me pretukao palicom ili čime sličnim što bi dalo novu dimenziju biciklističkog sporta jer sam u svojoj karijeri svašta doživeo, od sasvim naivne i bezopasne pretnje polnim opštenjem sa mojom porodicom, kao i majkom i ocem, preko svakodnevnog, više puta ponavljanog izbacivanja sa puta do sasvim opasnog incidenta u kome sam pre par godina polomio ruku. Ne, u ovoj čudnoj zemlji za sada se to ne događa, videćemo kako će biti kada iz ruralnih pređemo u urbane krajeve ove zemlje.


Prvi kilometri Hrvatske

Posle nekog vremena-moja prva kriza. Polako okrećem pedale, znojim se i koža počinje da mi se ježi, žedan sam a voda mi se gadi, siguran znak prvih znakova sunčanice. Znam da ih prepoznam čim počnu, dva puta nisam obratio pažnju na ove simptome i onda sam sutradan imao temperaturu, što na putu sebi ne smem da dozvolim. Stajemo ispred neke seoske prodavnice, Kiza kupuje hladan, orošen napitak, hladim se i uzimam nekakav preparat koji nadoknađuje izgubljene minerale tako da se brzo oporavljam. Nastavljamo do Vinkovaca, nalazimo lep park u centru grada, parkiramo se i konačno mogu da se odmorim. Ne bih sada bio u Kizinoj koži, tačnije na njegovom biciklu, nema tih para… On ima da vozi još dvadesetak kilometara do kuće svoje bake a ja sam tu, danas nema više vožnje. Posle nekog vremena, malo fotografisanja i slično Kiza nastavlja dalje, ja ostajem sam u parku. U stvari, nisam sam, park je pun, omladina šeta, ljudi prolaze, vlada živost kao u svakom gradu u predveče. Moja današnja domaćica, Đurđica, treba da dođe za jedan sat, taman da se malo osušim i odmorim pre susreta. Poslao sam joj SMS gde sam, ostaje samo da čekam zakazano vreme. U dolasku ovamo video sam par zgodnih mesta za kampovanje ukoliko se nešto ispreči, tek da ne lutam. Ne vidim nigde nekakav hostel, niti sobe za izdavanje, to bi bila poslednja mogućnost koju bih izabrao. Ne sviđa mi se ni mogućnost da kampujem zbog bliske istorije koja nas je zadesila, a ovde koliko sam video nema baš onako, skroz, sakrivenih mesta, ili ih ja ne vidim, jarko crveni šatorčić koji imam video bi se nadaleko i mogao bi možda izazvati nečiju pažnju…


Hladovina vinkovačkog parka


Dok sam tako preturao po glavi razne mogućnosti skoro da sam zadremao na toploj drvenoj klupi u debeloj hladovini parka kada začuh glasič:

-Momir?

Isuse, kak li me je prepoznala? Pa ja se ni po čemu ne izdvajam od mase ljudi u parku… Osim, možda, po tome što sam odeven u helankice za koje važi opšte mišljenje da su pederske, a u stvari su neverovatno zgodan odevni predmet za bicikliste? Ili možda po mome natovarenom biciklu? Kacigi? Baršunastom glasu?

-Đurđica?
-Bok, dobrodošao!
-Bolje te našao!
-Idemo sada biciklima tu, do mene, desetak minuta.
-Hajdemo!

Kažu da se u prvih desetak sekundi prvog susreta napravi konekcija između dva ljudska bića, sve ostalo je nadgradnja. Ujedno, tih desetak sekundi, koja prelaze u desetak minuta su na neki način za mene najneprijatniji delovi druženja. Kasnije, sve ide lako, ili se veza ostvari ili ne, ali tih desetak minuta…

Vozimo bicikle, nisam siguran šta treba da kažem, šta da radim, ne bih da budem napadan i nepristojan, a ni nezainteresovan. Moram naći neku sredinu, lagani balans između blage zainteresovanosti i nenaglašene nezainteresovanosti. Svi koji me poznaju znaju da sam u društvu vrlo uglađen, važim za velikog bonvivana, sve što kažem ili uradim ima u sebi veliku dozu odmerenog humora i verbalne visprenosti. Zato i imam čak dva druga, Pitagoru i Milana St. koji će to rado potvrditi. Mislim da sam na dobrom putu da ovih dana nađem i svog trećeg druga, nadao sam se da će to biti Kiza, ali nažalost, našao je opravdanje da ne ide sa mnom dalje, kao, ima staru baku koju treba posetiti pa ne može. Koliko sam samo puta u svome životu slušao takva opravdanja, sve ih već znam. Neka, ima puno ljudi na ovom svetu, gde su dva druga, tu je i treći! Možda čak i drugaricu nađem, ali o tome ne smem sada da mislim jer smo posle mnogobrojnih skretanja stigli ispred Đurđicine kuće.

-Izvoli, ovdje možeš ostaviti bicikl, ovdje ćeš spavati, a ovdje se možeš otuširati.

Radim sve kako mi je kazala, trčim u kupatilo, voda me vraća u stanje u kojem mogu opet biti onaj stari, rečiti Momir koji nema problema sa govorništvom. Posle dugog vremena, dobio sam ideju šta je najpametnije sada kazati, da se pokažem u punoj blistavosti moga uma, da zadivim i istovremeno osvojim moju domaćicu. Stoga, izgovaram:

-Ala mi je prijalo tuširanje!

Da, to su bile prave reči koje su otvorile bujicu razgovora.

-Čime se Momir bavi?

Zbunjen sam ovim pitanjem, ima ona serija o Šurdi, “Vruć vetar” u kome mali Šurdin sin pita mamu:

-Mama, čime se tata bavi?

Mama, Vesna Čipčić, odgovara:

-Naš se tata, sine, još nije odlučio!

Po tom Šurdi sam uzeo svojevremeno Internet nadimak, imejl mi je shurda, korisničko ime na mnogim forumima mi je takođe Šurda. A čime se bavim, e pa još se nisam odlučio. Mlad sam, imam tek 46 godina, nigde se ne žurim.

-Ja sam nezaposlen!

Ponosno ispaljujem ovu spasonosnu rečenicu. Biti nezaposlen, pa to je skoro profesija, mogu se posećivati razne škole o tome kako sebe predstaviti poslodavcu, kako napisati CV, propratno pismo. Postoje brojni seminari o tome kako sebe predstaviti u najboljem svetlu, kako pokazati odlučnost i zainteresovanost za rad BAŠ u toj i toj firmi. Kako otići na intervju za posao, kako se obući, kako mirisati, koliko ranije doći. Sve cake i cakice da bi se dokazalo da si bolji od 1286 drugih kandidata koji su se prijavili za posao pomoćnika asistenta second regional managera za područje Donjeg Glibanja. Sve u svemu industrija na čijem je čelu Nacionalni zavod za tržište rada daje sva svoja sredstva i ljude u cilju akcija “Kako zajebati poslodavca”.

-Čime si se bavio pre nego što si postao nezaposlen?

Vidim, Đurđica iz Vinkovaca je jedan mentalni gigant koji se ne može tek tako omesti… Čime sam se bavio… Devedesetih sam švercovao neku robu iz Grčke, kasnije margarin iz Mađarske. Pre toga sam jedno leto prodavao kupaće kostime. Par godina sam držao kafić. Izvesno vreme sam lupao neke zidove i razvlačio nekakve kablove za struju. Pravio sam prezentacije na Internetu. Prodavao auto-delove. Prodavao kanalizacione cevi. Traktore. Jednom sam za pola tadašnje plate vozio neregistrovan traktor od Beograda do Mladenovca, beše decembar mesec, kako sam se tada smrznuo! Popravljao sam računare. Instalirao piratski softver. Postavljao i održavao računarske mreže, što je bilo posla onomad kada su svi otvarali kompjuterske igraonice! Bio sam jedno kratko vreme čuvar, sa sve napunjenim pištoljem. Radio sam dve godine u kockarnici, kao blagajnik. Radio sam kao fotograf. Bio prodavac u knjižari. Četiri godine bio serviser za fiskalne kase ali sam u toj firmi imao veliki prolem sa alkoholom-svi oko mene su do podne bili mrtvi pijani jedini sam ja ostajao da nešto radim. Posle sam tu ostao zakinut za jednu platu. Čime sam se bavio… Čime nisam?

-A čime se ti baviš?

Prešao sam u kontranapad, sada da te vidim, Đurđice iz Vinkovaca!

-Ja sam nastavnica klavira u glazbenoj školi.

Bolje da mi je šamar opalila, sa muzikom imam veze koliko i sa zemljradnjom. Hm, eto ideje, time se nisam još bavio?

-Koju muziku slušaš?
-Evo, sada ću nešto pustiti pa ćeš čuti. Ja se, inače želim baviti eletronskom muzikom i trebam kupiti glazbenu karticu za ovaj moj kompjutor, da li se ti što razumeš u to?

Jao, najzad mogu da se pokažem pametan, sada smo na mojoj polovini, ili, polovici terena. Prilazim njenom laptopu, samouvereno, ko mi šta može, pogledam, kada ono-stativa! Kupila je sebi Mekintoša, i ja sam sada bliži toj napravi nego što sam joj ikada bio. Krijem zaprepaštenje, sedam za njega, nešto prčkam po tastaturi, i moram da priznam, poražen sam. Tražim taster “Delete”, nema ga. Pitam Đurđicu gde je, kaže da ga nema. Ne postoji. Mekintoš ga nije izmislio. Svašta, kakav je to kompjuter, neki imaju čak i taster “any key” a ovaj nema ni jedan običan “Delete”!

Nekako, jedva, pogledam poštu, obnovim status na Fejsbuku, vratim se na svoje mesto tiho, ćutimo, slušamo muziku. Krećemo da pričamo o knjigama, najzad tema za razgovor. Čudi se što nisam pročitao “Malog princa”, kažem da do sada nisam imao prilike. Daje mi knjigu, čitam, uživam. Najzad smo na istoj talasnoj dužini. Današnji dan je osim toga dobio svoj veliki kraj, De Egziperi, Đurđica, bicikl i opojni miris koji se širio Vinkovcima učinili su ga na svoj način veličanstvenim!

4 коментара:

  1. Hvala za prvi deo :) Ceka se nastavak ...
    Treca slika ( tj slike jer je u pitanju triptih - sto se nije znalo do pre koju godinu, do tada su se izlagale odvojeno) iz Galerije Sava Sumanovic se zove "Beracice" i smatra se da su poslednje koje je naslikao ...
    Ima par mesta na kojima se moze pojesti dobra riba u Sremskoj Mitrovici ali kao i obicno vise je mesta koje treba izbegavati.
    Zvanicna podela na svinjski i vinski Srem stoji ali ima jos jedan mali deo koji se redje spominje ... ludi Srem :) Ko je imao priliku uzivati u domacem vinu u npr. Nestinu znace o cemu se radi ;)

    ОдговориИзбриши
  2. Zovem se Momir, bre!26. јун 2010. 17:07

    Hvala, postavio sam naziv slike!

    ОдговориИзбриши
  3. Momire, divne su ti price. Jedva cekam nastavak (i da ponovo cujem Trio Kaliente :)

    Sve najbolje ...

    ОдговориИзбриши
  4. Slucajno sam naletela na pricu...odlicna je. Sve najbolje!

    ОдговориИзбриши

Ostavite komentar