уторак, 27. јул 2010.

Šesnaesta sličica-"Momir u Mlecima"-poslednji deo

Jutro. Ptice pevaju na slovenačkom „Solčence zahaja in ves tiho spi, lunica prihaja, ptiček žvrgoli“. Solčence u stvari izhaja a lunica zahaja, ali to sada nema veze. Proveravam da li sam u komadu, da me nije pojela neka gladna srna ili slična strašna šumska zver. Proturam glavu napolje, da vidim ima li Munje tamo gde sam ga sinoć ostavio. Pažljivo izlazim iz šatora, sve je na svom mestu, dan je lep i sve je opet veselo. Mogu da proglasim uspešan kraj jednog teškog dana!


Subota. Brzo i lako sam spakovao kamp i opet sam na biciklu. Napuštam Cerklje ob Krki, mesto gde sam noćio. Ovo malo selo mi je neobično poznato, ne mogu se setiti odakle. Na kraju se ipak setim da je za vreme SFRJ dosta mojih drugova ovde služilo vojsku, verovatno je ovde bio neki veći vojni centar. Naravno odavno ga više nema, ostalo je samo zabačeno sećanje za koje nisam ni znao da postoji. U usputnom selu zastanem da popijem kaficu, kafanica se tek otvorila i bunovna devojka polako se sprema za novi radni dan. Ostatak sela se tek budi (jutros sam rano krenuo, danas trebam stići do Ljubljane a očekuju me mnoge uzbrdice) tako da sam prvi gost. Sedam u baštu, ovo je nekakvo malo selo ali je u njemu kolovoz kao na avionskoj pisti, sa strane, na trotoaru su kocke, u prozorima cveće. Polako ispijam espreso, slušam tihu muziku sa ozvučenja. Pojavljuju se prvi meštani koji unose korpe i zavežljaje u svoje uglancane i čiste automobile spremajući se za vikendaški izlet u prirodu. Polako promiču i prvi biciklisti koji takođe idu na subotnju jutarnju vožnju. Par prodavnica koje se nalaze u centru sela danas rade samo do podne, ovde je vikend vreme za odmor, radi samo onaj ko mora. Upoređujem ovo mesto sa sličnim mestima  koja sam posećivao, gde u ovo vreme i u ovakvoj kafani još uvek pokušavaju da isteraju goste od sinoć, gde je vazduh pun ustajalog duvanskog dima i mirisa alkohola i povraćke čiji miris dolazi iz večito zapušenog klozeta na kraju sale. Ovde, izgleda toga nema, kako se često govorilo tokom devedesetih, a i sada čujem slično „Slovenci ne znaju da se zezaju kao mi“ što je i istina, ako je dernjava uz najnovije hitove „Grand“ produkcije i psovanje, lokanje i prežderavanje merilo dobrog zezanja onda o tome stvarno i nemaju pojma!

 Prema Ljubljani

Asfalt kojim vozim je i dalje ravan, u šta nisam ni sumnjao. Vozači, koliko god da su u Hrvatskoj bili obzirni ovde su još pažljiviji, ponašaju se prema meni kao prema punopravnom učesniku u saobraćaju. Čujem povremeno zvuk automobila iza mene kako usporava, čak i ako nema nikoga u suprotnom pravcu, zatim sa uključenim migavcem široko me obilazi i nastavlja svoj put. Kao da vozim kamion, a ne tek bedni bicikl. Sunce polako odskače na svom delu neba, vozim malo uzbrdo malo nizbrdo ali mi nije teško, ne znam da li je to zbog toga što sam jutros proglasio kraj teškog dana pa mi je sada sve lakše ili zato što je oko mene zelenilo i svežina. Ostavio sam autoput iza sebe i ovo gde sam sada su sve neki sporedni, malo prometni putevi tako da se osećam baš poletno i pun sam snage. Ima takvih dana, a danas je jedan od njih, kada nemam osećaj da vozim bicikl već pre kao da sam na motoru. Ne umaram se, imam tempo koji mi dozvoljava da uživam u pogledu na okolini a napredujem sasvim lepo, e danas mi je takav dan!
Ulazim u Novo Mesto, prelazim reku Krku koja svojom zelenom bojom podseća na Drinu kod Višegrada, samo je mirna i u njoj se ogleda drveće i nebo. Stari centar grada je potpuno nov. Ili, novi centar grada je sasvim star. Tačnije, sve građevine u centru su potpuno obnovljene i izgledaju onako kako su izgledale kada su i sazidane, pre stotinu ili više stotina godina. Subotnja živost kao i svuda, jutarnje kave sa prijateljima i nezainteresovani pogledi ka usamljenom meni koji vozim ka Ljubljani…

Novo Mesto
Novo mesto-centar
Krka
Krka-pogled sa mosta
Prolazim kroz mnoga sela koja imaju u svom imenu prefiks gorenje i dolenje (Gorenja Vas, Dolenja Vas, Gorenje Ponikve, Dolenje Ponikve). U jednom trenutku shvatim naziv poznate fabrike „Gorenje“… To u stvari označava „gornje“, fabrika je prvobitno osnovana u mestu koje se zove Gorenje Velenje, ili u prevodu Gornje Velenje, jer postoji i Donje Velenje. Kasnije, ostalo je samo ime „Gorenje“ („Gornje“) a ceo život sam mislio da je naziv dat prema vatri, ili ognjištu, jer se tu proizvode štednjaci i ostali aparati za domaćinstvo koji daju toplotu! Stvarno, čovek ceo život uči i opet umre u neznanju. Mada, u trenutku umiranja je potpuno nebitan stepen obrazovanja…

Prošlo je podne i današnja vožnja koja ne obiluje događajima u nekom drugom kontekstu bi se mogla zvati dosadnom. Ipak, pošto se približavam cilju, a predeli su predivni ne mogu da osetim dosadu, fotografišem sve na šta naiđem.

 Konji marke "Poni"


Stajem par puta pored malih „Merkatora“, merkartorčića tako reći, da kupim pivce, bezalkoholno čiji sam veliki obožavalac postao i gde pravim pauzu. Posle dvanaest sati više nema ništa otvoreno tako da sam se snabdeo svime potrebnim za ovaj dan. Tek da vidim kako izgleda, ušao sam i u jedna market drugog brenda, „Tus“ i na moje zaprepaštenje, tamo sam našao duplo jeftinije pivo, tek 0,3 evra!

Samo 0,3 evra!

Kada je sunce kao neka velika vruća kugla bilo iznad moje glave i baš kada mi se voda dobro smlačila, a na velikoj uzbrdici, sa strane puta čujem nekakve zvukove koji podsećaju na osamdesete godine. Mnogo su tihi, ne mogu da razaznam šta se to čuje, jednostavno svojom nevidljivom snagom, kao rendgenski zraci koje ne vidiš i ne osetiš ali prodiru svuda i izazivaju reakciju tako su se i meni počele javljati nekakve misli i bleda sećanja na mladost. Taman kada sam pomislio da sam upao u zonu sumraka i da se realnost oko mene menja u nekakvom nepoznatom i neistraženom pravcu, zvuci su postali jači i razaznao sam da to sa nekog ozvučenja iz sve snage peva Miroslav Ilić, staru pesmu „Luckasta si ti”, kako se približavam ovu pesmu zamenjuje „Jesen sedamdeset i neke“ da bi u samom finišu, taman kada sam došao do odvajanja na putu koji vodi ka mestu gde je postavljen zvučnik zasviralo“Mali mrav“. Ne mogu da izdržim, jednostavno moram da vidim ko to u sred Slovenije sluša staru narodnu muziku, koju, kada je bila aktuelna, nisam mogao da slušam već sam bežao od nje kao đavo od krsta a kojoj sada hitam (kako se vremena menjaju!). Posle par metara zemljanog puta nalazim se pored zvučnika koji peva sve u šesnaest. Nalazi se u nekakvoj priručnoj radionici u kojoj, izgleda, popravljaju neke motocikle ili slično. Okolo su nakrivljene barake, poređane bez reda, tu je i par platnenih građevina koje liče na šatore, kao i više olupanih ali ipak upotrebljivih automobila, uglavnom kombija i karavana. Stajem pored česme, da natočim, vičem da saznam ima li koga i iz kuća proviruju crne, čupave glave. Na mah shvatam-nalazim se u sred ciganske čerge! Izlaze polugola deca, žene proviruju, pojavljuje se par muškaraca, gledaju odakle ja. Kada sam bio dete, rastao sam pored Cigana, na Bulbuderu, bilo je više porodica u mojoj zgradi i nekoliko mojih dobrih drugova pripadalo je ovoj populaciji. Ipak, to su bili urbani Cigani, nisam nikada imao dodira sa čergarima a sada sam došao mečki na rupu, znao sam da narodnjaci čoveku ne mogu doneti ništa dobro!

-Dobar dan!
-Dobar dan.
-Smem li da natočim, ja sam, znate, samo u prolazu…
-Pa natoči.

Sipam, ona muzika trešti, deca se okupila oko bicikla koji je desetak metara udaljen od mene, ne smem da ih uvredim pa da im kažem da ne diraju, a opet, sav novac i dokumenta su na izvol’te, u prednjoj torbici.

-Ja sam, znate, čuo ovu muziku, pa eto, rek’o, ovde ima vode, a i naši smo, jel’, ja sam iz Srbije, ma srpska muzika je najbolja, jel’da?
-Ma slovenska muzika je loša, mi Cigani nema šta da slušamo ovde, pa imamo ovi cedejovi sa muziku, jel’ znaš.
-Ma znam, evo napunio sam, hvala, idem sada ja, bilo mi je drago, do viđenja.
-Ideš u Ljubljanu?
-Jeste, evo idem, evo već sam pošao…

Razgrćem onu decu da dođem do bicikla, gledam da mi nisu nešto ćapili, nisu, samo im je interesantno to što imam razne stvari prikačene na volanu, polazim i mašem u prolazu. Dobro je prošlo, izlazim sa puta, vrtim uzbrdo i ispred mene se stvori jedan stariji Ciga, došao prečicom i sačekao me, pokazuje mi flaster na oku, polako ga skida da se uverim da ispod nema ništa i pri tome mi se unosi u lice, udaljavam se dok me pita da mu dam neke pare, naravno da nemam, još brže zavrtim pedale i ostavljam ove simpatične ljude da rade svoj posao, da im ne smetam.
Uzbrdice su sve oštrije ali ipak polako napredujem ka Ljubljani. Nailazim na mestu gde su „Enote II grupe odredov NOV prve slovenske brigade so 18.4.1942. tu zmagale v bitki sa fašisti“ i na kome se nalazi tipični spomenik mladom, neustrašivom partizanu koji oštrog pogleda juriša na neprijateljske položaje. Kao i svi stari spomenici koji su podignuti u spomen na Drugi svetski rat i ovaj je malo naivan, u socijalističkom maniru ali baš zato ima svoju draž i svojim postojanjem podseća i na ono zbog čega je podignut i na vreme u kome je podignut, vreme u kome su na ceni bile drugačije vrednosti nego danas, bez ulaženja u to kada je bilo bolje. Za ko zna koliko godina i današnji spomenici će isto tako ukazivati na sadašnje običaje, i one koji su sada omladinci vraćati u neka srećnija vremena, kada su bili mladi pa je sve bilo lako. Valjda to tako uvek biva!

 Uspomene treba čuvati
Lagani uspon

Pogled sa vrha

Poslao sam SMS mom današnjem domaćinu kod koga ću prespavati, Andreju. Obaveštava me da ćemo se večeras naći u centru grada jer ima poslovne obaveze, dotle mogu da se odmorim. i stvarno, tek je pet sati, stigao sam u grad, odmaram pored reke Ljubljance koja protiče centrom grada, oko koje su stare kuće a po kojoj plove turistički brodići, tako da me sve podseća na mali Sankt Peterburg, bar na prvi pogled. Nalazim klupu na koju ću da sednem, naslanjam bicikl, zavaljujem se i prvo što sam ugledao je-marihuana u saksiji na prozoru zgrade ispred koje sam seo! Ne mogu da verujem šta vidim, ako sam ovo ugledao ja, onda to vidi svako ko prođe ovom ulicom! Čudan je to ovde odnos ka ovoj biljci koju ne konzumiram ali se zalažem za njenu legalizaciju, smatram da je neuporedivo manje zlo od pušenja duvana, čiji sam zavisnik bio dugo godina.

Domaćica

Radoznalo posmatram šta se ovde događa, kakav je ovo grad. Ljubljana je biciklistički raj. Kada biciklista umre i probudi se na onom svetu taj svet je Ljubljana. Ceo centar zatvoren za vozila, samo biciklisti i pešaci. Po pešačkoj stazi može da se vozi, paziš na pešake, oni paze na tebe i tako funkcioniše ta simbioza, bez nervoze i vike. Mladi bračni parovi voze zajedno dok im potomstvo sedi pozadi u biciklističkim stolicama, video sam i nekoliko bicikala sa po dva ovakva sedišta, jedno napred jedno pozadi, a u sredini mama i voze se, bezbrižno, verovatno po celom gradu. Stari ljudi okreću polako pedale, mladi brže, svako svojim tempom. Prošetam po obeli reke, na sve strane restorančići i baštice a na glavnom, Prešernovom trgu stoji ovaj pesnik i gleda u zgradu u kojoj je živela njegova ljubav, Primicova Julia kojoj je ispevao sonetni venac. Čitanjem prvih slova svake grupe soneta, kojih ima četrnaest dobija se ime njegove drage. Po njihovoj smrti, na zgradi u kojoj je Julia stanovala, a koja se nalazi tačno naspram Prešernovog spomenika, postavljeno je njeno poprsje sa glavom okrenutom ka spomeniku, tako da se mogu neometano i večno gledati.

France Prešern...

I Primicova Julia, jedno preko puta drugog

Ovo, kao i mnoge druge stvari sam saznao od mog novog prijatelja, Andreja, koji se pojavio u dogovoreno vreme i koji me je kasnije poveo po okolini, i vešto, na savršenom srpskom jeziku poput vodiča, ali bolje, jer je ovde iz zadovoljstva, ispričao istoriju Ljubljane, kako staru tako i novu. Saznao sam da je Tromostovje, zaštitni znak Ljubljane, projektovao arhitekta Jože Plečnik koji je projektovao mnogo objekata u Ljubljani, gradsku biblioteku koja ima prozor u obliku otvorenih knjiga, Gradsku pijacu, mnogo sitnih prolaza i tome slično. Na mestu Tromostovja postojao je jedan most koji je razvojem grada postao tesan tako da su ga hteli srušiti, ali Plečnik to nije dao, već je predložio da se dodaju još dva mosta sa strane koja će se arhitektonski uklopiti sa postojećim a i sa okolinom. Tako je i urađeno, i dobijena je građevina koja je zaštitni znak ovog grada i koja stoji na svakoj razglednici-Tromostovje.

Tromostovje

Na samom trgu koji je odlukom gradonačelnika Ljubljane, gospodina Zorana Jankovića, Srbina i ateiste, zatvoren za saobraćaj postavljene su stolice ispred letnje bine gde se celo leto održavaju, iz večeri u veče, kulturne manifestacije. Ove nedelje su na programi baletske predstave gostujućih grupa. Sve je, naravno, besplatno. Ima mnogo turista-stranaca raznih boja kože, vidim i kolege-putujuće bicikliste sa natovarenim biciklima.
Andrej mi predlaže da sednemo u baštu u centru da popijemo nešto da se osvežimo dok čekamo devojke iz Kanade koje su večeras kao i ja njegove gošće. Andrej tokom cele godine prima putnike, živi sam u velikoj kući pa, kako sam kaže, bolje je da ima nekog nego da kuća bude prazna po ceo dan. Čak ima i dvoje mladih Italijana, Dijega i njegovu devojku, koji su kod njega već treći mesec a došli su na par dana i sa kojima se dogovorio da plaćaju samo troškove i da borave nekoliko meseci.
Završimo sa pićem idemo do stare napuštene kasarne JNA koja je delom pretvorena u skvot-centar alternativne umetnosti i življenja. U stvari, ovo je mesto gde se okupljaju mladi i oni koji se tako osećaju (Andrej i ja smo vršnjaci) i tu mogu na miru da izraze svoja umetnička interesovanja, naprave priredbe, predstave i slično. Iznenađuje me miroljubivost ovog mesta koje nije još uvek puno, jer je mlada noć, i gde ima puno, puno sveta koji pijucka pića, razgovara, gde trešti muzika i gde su svi nasmejani. Vidim nekoliko mladića i devojaka, crtaju nešto po pločniku i zaustavljaju nas, pitaju Andreja da li se seća kako se igra „zemljopis“, neka dečija igra koju su hteli igrati pa zaboravili. Objašnjava im, i srećni počinu da igraju igri svog detinjstva, iako imaju dvadesetak godina.
Pitam ga da li ovde ima incidenata, tim pre što tu postoje i kombiji koje voze svetske lutalice od jednog mesta do drugog i predstavljaju neke moderne hipike u potrazi za ko zna čime, postoji i kafić u koji dolazi gej populacija, uopšte na ovom prostoru koji nije toliko veliki sakupi se mnogo različitih ljudi. Odgovara da je svojevremeno bilo provokacija od strane skinsa i njima sličnih koji su dolazili ovde da provociraju ali su „dobili po pički“ od strane ovih miroljubivih tako da se to pročulo i od tada nije bilo problema.

Detalj iz skvota, bivše kasarne JNA

Hostel "Celica" (Ćelija), bivši vojni zatvor, sada jedan od boljih hostela u Evropi, tu je svojevremeno pritvoren Janez Janša, i na neki način, ovde je počeo raspad Jugoslavije

Uzvraćam poziv na piće, tako da sedamo opet u prijatnu bašticu, računam da ću potrošiti budžet za sutra, znam da su u Beogradu cene na sličnim mestima paprene, a Slovenija je, generalno gledano, skuplja od Srbije. Ne mogu da dođem k sebi kada platim manje od dva evra po računu, za dva pića!
Najzad stižu i devojke, i svi Andrejevim kombijem u koga smo još ranije stavili bicikl stižemo do njegove kuće u predgrađu. Već je prošla ponoć, brzo se spremim za spavanje i uskoro plovim ka novom danu.



Nedelja. Dao sam sebi slobodu da krenem jedan sat kasnije, da ne bih umoran vozio do Trsta, ne volim kada sam neispavan a na biciklu, jednostavno, tada mi se vožnja zna odužiti, može i glava da me zaboli, bolje je kasnije krenuti pa koliko stignem. Upoznam Dijega i njegovu devojku, saznam da su boravili na Baliju dva meseca, da je tamo za život potrebno svega par stotina evra po osobi, sa ishranom u restoranu jer se ne isplati kuvati kod kuće. Posle su živeli na još nekoliko egzotičnih destinacija, trenutno su ovde, gde će se zadržati neko vreme. Nisam baš shvatio kako zarađuju novce, ali rekao bih da prodaju neku maglu preko Interneta, pišu tekstove koje prodaju a korisnici im plaćaju, takođe preko Interneta, neka vrsta „drage savete“, prilagođeno današnjem vremenu, čime ostvaruju sitan prihod koji im omogućava da par godina provedu u svetu, dok ne završe fakultete i smire se. Naravno, u Srbiji nije moguće ovakvo poslovanje niti primanje novca na ovaj način tako da je naš mladi naraštaj u boljem položaju od ovih ljudi, svoju potrebu za zarađivanjem novca mogu da ostvare u nekoj od mnogobrojnih kladionica ili kockarnica, eventualnom zdravom razmenom dobara i gotovog novca na ulici, bez uplitanja elektronike, dok Internet koriste mahom za promenu statusa na Fejsbuku…

Od Ljubljane ka Trstu vodi me put pored koga stoje ljudi u reflektujućim prslucima, koji su obezbeđenje nekakvog biciklističkog maratona koji treba ovuda da prođe, nadam se da se neću zateći u gomili biciklista, izgledao bih malo smešno sa bisagama i MTB biciklom između šarenih trkača. Na svu sreću, odvajam se od njihove trase, i nastavljam sam. Dragovec, Vrhnika, Logatec… Na jednom mestu ugledam zgodno mesto gde se može predahnuti, nekakvo izletište pored reke. Zastajem da popijem kafu, pored mene sede nekoliko Italijana, dve dame i jedan gospodin. Nešto pričaju, ne razumem ih. Konobar mi donosi kafu, vodimo običan razgovor, kada je čuo da idem u Italiju, pokazuje na goste pored mene, i kaže mi da su Italijani, a njima mimikom pokaže gde ja idem. Veseli Italijani se obraduju znacima pokazuju“i mi smo Italijani“, a kada pomenem Monfalkone, gde ću danas završiti vožnju nastane euforija, shvatam da kažu „ i mi smo iz Monfalkonea, bravo, bravo“ nakon čega se siti ispričamo, ja na srpskom, oni na italijanskom, niko tu nikoga nije razumeo, važno je da smo svi bili veseli i nasmejani!

Popeo sam se do Postojne, ali nisam mogao otići do Postojnske jame, nemam gde da ostavim bicikl, a i da imam, čuo sam da je ulaznica 10 evra, mora i čovečija ribica od nečega da živi. Lepih predela nikada dosta, a počela je i nizbrdica, u daljini već polako miriše i more koje me vuče da što pre dođem do njega. Planinski predeo polako postaje primorski, što je manja nadmorska visina sve se više oseća primorje, tu me niko ne može prevariti, obožavam more i primetim njegovu blizinu mnogo pre nego što se veliko plavo pojavi. Na horizontu se pojavljuju crni oblaci, dovoljno su daleko da me ne zabrinjavaju previše. Bližim se Sežani, mestu koje je od nekadašnjeg velikog graničnog prelaza postalo obično, beznačajno mesto. Nekada je ovde bila granica između velikog Zapada i male Jugoslavije, ovde su se svojevremeno prepakivale stvari kupljene u Trstu, da ih svemogući carinici ne bi videli i ocarinili, ovde se drhtalo, kilometarske kolone su se stvarale sa obe strane granice…

Danas, ovde se samo malo uspori, ne zbog carinika već zato što se mora proći kroz uske prolaze gde su do pre nekoliko godina bile rampe i odmah zatim se produžava dalje. I to je sve. Zgrade koje ovde stoje verovatno će biti srušene i ovo će biti običan put, možda će neko tu staviti nekakvu spomen-ploču kao podsećanje da je ovde nekada bila granica.


Sežana-spomenik prošlim vremenima

Spuštam se oštrom nizbrdicom ka Trstu, radujem se kao dete kada ugledam more, stižem do šetališta-plaže gde se sunčaju, šetaju u kupaju Tršćani koji na današnji dan odmaraju, sve je puno, more miriše, raspamećen sam od sreće. Vozim obalom prema Monfalkoneu, prolazim kroz prelepi park koji gleda na pučinu, nastavljam dalje, okrećem se nazad i sve u svemu gubim pojam o vremenu dok ne osetim hladan vetar koji je počeo da duva, dok ne pogledam na sat i shvatim da je prošlo osam sati uveče i da se sprema kiša. Osvestim se, trezveno razmislim šta mi valja činiti, da rizikujem da dugo vozim po kiši dok mokar ne nađem mesto za kampovanje, da uzmem sobu u hostelu koja će me koštati dvadesetak evra a provešću u njoj jedva desetak sati, ili da na ovom mestu, sedamdesetak kilometara ranije, završim put, uzmem voz i večeras stignem kod supruge.

Pogodite koju sam mogućnost odabrao?

Munja i ja na cilju


-KRAJ-

петак, 09. јул 2010.

Šesnaesta sličica-"Momir u Mlecima"-peti deo

Pretposlednji deo putešestvija koji opisuje jedan od istovremeno najlepših i najtežih dana u mom biciklističkom životu. Drugim rečima, kako od gotovog napraviti veresiju, ili, da bude još jasnije, kako umesto laganih 30 voziti pogolemih 110 kilometara!


***
 
Zagrebačko jutro. Robert mora da ide ranije na posao, odlučim da i ja poranim jer želim da obiđem ovaj grad koliko mogu, makar i bez vodiča jer ko zna kada ću opet imati prilike za to. Pozdravljam se sa domaćinima, Robert mi daje smernice kako da dođem do Zaprešića, dela grada kroz koji vodi put ka slovenačkoj granici. Da sam tada znao šta me čeka tog dana…

Munja i ja smo na ulici, nalazim čuvenu zagrebačku ulicu Ilicu. Kada sam bio mali nikako mi nije bilo jasno šta je to Ilica, smatrao sam da se u Hrvatskoj tako kaže za ulicu i nisam znao zašto ta "ilica" nema svoje ime, kao sve ostale ulice. Nema još ni sedam sati, većina radnji je još zatvorena i nema ni gužve na ulicama. Brzo nađem trg Bana Jelašića, ili Trg Republike, nisam siguran kako se sada zove. Ovde, naravno, još stoji zgrada “Varteksa”, poznati izlog i poznata firma koja je nekada proizvodila po američkoj licenci farmerke “Levi Straus” oko čijeg kvaliteta smo mi klinci danima vodili rasprave, da li iste takve proizvode u Trstu, ili “ovi naši” naprave nešto što liči na "Leviske", pa samo stave etiketu i to je to. Pripadao sam umerenoj struji, koja je tvrdila da je licencno isto što i pravo, dok su moji drugovi “tvrdostrujaši” smatrali da osoba koja i malo drži do sebe farmerke mora da kupi u Trstu. Jednom prilikom, tako, sticajem okolnosti dobio sam nekakve pantalone od tankog teksasa iz Londona koje su imale sve etikete i nalepnice koje ima “Levi Straus”. Sa današnje tačke gledišta, to su bile obične letnje pantalone koje se mogu kupiti u svakom većem supermarketu za male pare. U to vreme, kada sam ih dobio, sve ono što nije konfekcija kupovalo se samo u inostranstvu ili u “Komisionima”, ili, ispred njih, gde su stajali preprodavci i vrebali nas koji želimo da kupimo kakav teksas i prodavali nam nekakve falsfifikate koji su se raspadali posle drugog pranja. Te pantalone su tada za mene, krajem sedamdesetih godina predstavljale ovaploćenje Zapada, i zapadnog načina života. Pošto sam ih dobio od osobe koja je boravila u Londonu znao sam da nisam dobio nekakvu kopiju tako da sam par dana čuvao te pantalone onako kako jesu jer mi je bilo žao da skinem etiketu sa njih. Ipak, kada sam bio spreman obukao sam ih, uvukao majicu unutra da bi se videla etiketa i ponosno izašao među drugove. Tada sam doživeo razočarenje koje još uvek pamtim. Niko mi nije verovao da su to prave letnje farmerke, tvrdostujaši su me prezrivo gledali odbijajući da poveruju u moju priču, čak i oni koji nisu imali nikakve (bilo je i takvih!) su odbijali da me prime u svoje društvo. Nekoliko dana sam prolazio kroz pravi pakao, sve dok nisam te nesrećne pantalone bacio u ćošak ormana da ih nikada više ne obučem, dok je moja majka s vremena na vreme govorila “A tako lepe pantalone ti je donela tetka Verica, zašto ih ne nosiš, pa to je PRAVI Levi Štraus” na šta sam ja još dugo crveneo od besa i sramote.


 Varteks


Oko Trga voze tramvaji, obilazim okolinu, prođem pored zagrebačke uspinjače, vidim katedralu, kazalište sve fotografišem i polako krenem ka Zaprešiću odakle ću brzo do granice. Poučen iskustvom, smišljam priču za slovenačke carinike, prilikom ulaska neću im reći da idem u Italiju, kazaću da samo idem do Novog Mesta, to je blizu, i evo, majkemi, vraćam se brzo, samo da dam tetki lek. Tako neću morati da dokazujem koliko novca imam, koliko god, dovoljno mi je. Dok ovako kujem planove zastajem ispred neke pekarne, kako se na hrvatskom kaže pekara. Pada mi na pamet da ovde firmopisci zarađuju više nego u Srbiji jer u skoro svakoj reči ima po par slova više nego u srpskom jeziku. “Pekarna, svježi kruh, mlijeko”… Isuse, pa ovde ima bar četiri slova više, neka je slovo jedan evro, u Srbiji bi firmopisac uzeo bar dvadeset procenata manje nego ovde! Hm… Imam kod sebe nešto kuna kojih se ovde rešavam jer granica je samo dvadesetak kilometara odavde, da mi ne ostaju. Kupujem pecivo i jogurt koje odmah konzumiram, ostatak stavljam u torbicu, i, Evropo evo me!

Pratim putokaze koji me upućuju ka Krapini i SLO. Pun elana okrećem pedale vozeći pored vozila kojih ima mnogo na ovom putu, i sa vetrom koji je počeo od jutros da duva tako da sam mu stalno okrenut. Ipak, znam da će to kratko trajati, žurim da izađem iz gužve, pretpostavljam da će u Sloveniji biti manje saobraćaja i više zelenila. Odjednom, ispred mene vidim kućice naplatne rampe i nešto mi biva nejasno. Pitam neke ljude koji su se tu zatekli, kuda prema granici a da to nije autoput, upućuju me da se moram vratiti par kilometara, pa iza one velike robne kuće, tamo je stari put. Aha, razumeo sam, vraćam se, obilazim nekoliko kilometara i izbijam na stari put, vozim, Slovenijo eto me! Posle nekoliko kilometara uz vrući vetar koji mi bije u lice opet opet nešto nije u redu. Stajem u nekakvu hladovinu, pokušavam da konsultujem GPS gde se nalazim, više ništa ne znam. Vozila koja me mimoilaze su sva od reda hrvatskih tablica, nema ni jednog slovenačkog, kojih bi trebalo biti u blizini državne granice. Odlučim da vozim još neko vreme, možda se nešto i promeni, ali je sve to urodilo samo još većim brojem kilometara na brojaču. Konačno, kapituliram, shvatam da idem pogrešno i da moram uraditi najmrskiju stvar-vratiti se! Polukružno okretanje, povratak i opet vetar u lice. Danas je rešio da me prati, ima takvih dana kada uvek duva spreda, ma kako vozio. Ispred Zagreba skrećem na neki sporedan put, nailazim na lepu kafanicu gde tri mlada gospona ispijaju podnevnu (da, već je skoro podne!) kavicu, stajem biciklom pored njih…

-Dobar dan!
-Dobar dan?
-Molim Vas, gde ima najbliži granični prelaz prema Sloveniji?
-Je, ima jedan, pa, oko dvadeset kilometara odavde, Harmica, samo ne znam možete li tam prijeć, koju putovnicu imate, prosim?
-Imam srpski pasoš, da li je to problem?
-Ne znam, evo, sad ću pozvati mog prijatelja pa če nam on reć… A odakle idete?
-Iz Srbije, iz Beograda…
-I sve biciklom???
-Pa da, evo ima nekoliko dana kako sam na putu.
.-Isuse… A ja ne mogu ni do trgovine bez auta, svaka Vam čast!

Zove nekoga mobilnim telefonom…

-Ćuj, ja sam, možeš li mi pomoć nešta, ima jedan gospon, nećeš mi vjerovati, ide biciklom iz Beograda, evo ga ovdje, ima srpsku putovnicu, može li on prijeć tam na Harmicu? Aha, dobro, saćekat ću…

-Evo, zvat će me za par minuta, samo mora provjeriti. I tak, kažete, iz Srbije, Isuse bože…

Posle nekog vremena oglasi se njegov mobilni, prijatelj potvrđuje da se može na taj prelaz. Odlazim, prate me pogledom ova tri gospona, žele mi srećan put.

Dobio sam novu snagu. Brojač kaže da sam prešao već pedeset kilometara, što po Zagrebu, što nepotrebno lutajući ali sada sam na pravom putu konačno, Italijo, još malo i evo me! Vozim po nekakvom predgrađu, sunce greje kao ludo i taj vetar... Potrošio sam svu vodu koju sam imao, prolazim pored nekoliko prodavnica ali više nemam hrvatskog novca, tako da ćutim i trpim žeđ. Zastajem pored nekakvog frizerskog salona da tamo natočim vodu jer ne mogu više da izdržim, a i da proverim da li sam blizu granice, po mom proračunu, a i po GPS-u ima još samo pet-šest kilometara. Opet me muči neka sumnja, sve mi deluje kao obična ulica u predgrađu, ništa ne odaje blizinu državne granice. U salonu saznajem da stvarno ima još malo do tamo i dobijam uverenje da mogu sa mojim pasošem preći. Poletim, Evrpska Unijo, tu sam!

Kao da mi je kamen spao sa leđa kada sam ugledao malu belu kućicu u kojoj je sedeo policajac, široko mi se osmehujući. Pružam mu svoj pasoš, već vidim sebe kako u prvoj prodavnici sa one strane granice kupujem bezalkoholno pivo, hladno, i kako ga ispijam…

-Gospon, žao mi je, ali Vi ne možete ovdje preć granicu!
-A?
-Ovo je, kužite, malogranični prijelaz, samo građani Europske Unije, Hrvati i Slovenci mogu ovdje prijeć!

U sebi znam da će sve ovo, jednog dana kada ovo putovanje bude prošlost, biti jedna šaljiva priča koju ću rado pričati svojim prijateljima uz limenku bezalkoholnog piva. Ipak, deo mene to ne želi da prihvati, jer sam do sada prešao preko sedamdeset kilometara, vrućina mi je, ima preko trideset stepeni, voda koju pijem je mlaka i otužnog ukusa. Došao sam u fazu u kojoj mi više ništa ne prija, samo želim da okončam ovo što sam započeo. Pitam gde bih trebao preći, nadam se da će mi policajac dati pravu informaciju, da ne lutam više, objašnjava mi da je najbolje da idem na Breganu, a nije ni toliko daleko odavde, jedno dvadeset kilometara, samo se moram vratiti do Zagreba, pa odatle.

Opet prema Zagrebu. Prolazim pored onog salona, devojka pita “Kaj, niste uspijeli?”, mislim se, jesam samo eto, baš mi prija ova vožnja pa da je i produžim, onda. Posle dvadeset kilometara opet sam skoro na istom mestu odakle sam jutros pošao. Pokušavam da ostanem hladan, koliko je to moguće na 33 stepena koliko pokazuje semafor na nekoj zgradi. Rešim da ako treba na svakih deset metara pitam za pravac, ako bih sada zalutao ne znam šta bih radio sa sobom. Vozim velikim bulevarom između jednoličnih solitera, nema ničega na čemu bih mogao odmoriti pogled. Ipak, polako napredujem ka EU, čekao sam bezvizni režim toliko godina, šta predstavlja deset-petnaest kilometara više ili manje? Pored jedne trafike kapituliram, rešim da pokušam da za evre kupim nešto hladno ili da potražim neku menjačnicu ako to ne uspe, nisam ništa pio već sat vremena. Zastajem, pitam da li primaju evre, može sve je u redu, ledeno bezalkoholno ispijam u dahu, drugo pijem lagano, ledeni čaj stavljam među stvari da bi bar malo duže zadržao svežinu. Popričam sa prodavačicom a tu se zatekao i komšija iz Zemuna, Hrvat koji se iselio devedesetih godina i  koji sada živi ovde. Kada se sretnu dva zemljaka, priči nikad kraja, kako tamo, kako ovde, gde je granica, samo pravo, ne možeš pogriješiti, hvala lepo, molim lijepa…

Slovenijo, predajem ti se dušom i telom! Stižem u malo pogranično mesto Bregana, posle malo lutanja nalazim pogranični punkt, opet mi je čudno što je tako loše obeležen. Pre mene granicu prelazi biciklista na sportskom biciklu, dolazim na red, pružam svoj pasoš.

-Žao nam je, gospon, ne možete ovdje preć u Sloveniju!

Ne znam šta da mislim, šta da radim, kako da se ponašam. Rešavam da sve prekinem, da nađem negde smeštaj, da se odmorim i istuširam i da se sutra vratim u Beograd.

-Morate ići na veliki prijelaz, na autoput!
-Ali, na autoputu nije dozvoljeno voziti bicikl?
-Znam, gospon, ali mora tak!

Vraćam se nekoliko kilometara do izlaza, spuštam se na autoput pa opet vozim do granične rampe. Već vidim kako me vraćaju i odavde, zbog bicikla, zbog frizure, nedovoljno napumpane gume, zato što nisam oprao zube…

-Izvolite, gospon i sretan put!

Ne verujem da mi je policajac vratio pasoš bez i jedne reči, upućujem se na slovenačku stranu, setim se priče koju sam jutros smislio i koju sada treba da ispričam, i kako imam kartice i para i svega…

-Izvolite, gospodine, želim Vam ugodan boravak u Sloveniji!

Slovenačka policajka vratila mi je overen pasoš bez i jednog pitanja, šta, gde, kad kako i koliko!
Napuštam autoput, želim da potražim neku prodavnicu, da sednem u hladovinu i više ništa da ne radim. Umesto planiranih tridesetak, prešao sam do sada 110 kilometara, skoro sve kroz grad i većinu od toga nepotrebno. Ispred mene pojavljuje skoro ni od kuda nekakav kafe-bar, pekara, ne znam ni sam, sa lepom senovitom baštom u kojoj su stolovi i stolice, kao poručeni za odmor. Sve je zatvoreno, radi se samo do 12 sati, a danas je petak, možda čak danas uopšte i ne radi. To mi ne smeta da konačno sednem na udobnu podlogu, da izvadim odavno smlačenu vodu i da ne radim ništa. Da ne mislim, samo da postojim, i to u Šengen zoni. Čujem glasove iz kuće koja je pored ovog, kako sam pročitao na vratima „Kava bara“, vidim porodicu koja odmara u hladu drveta, baka i deka čuvaju unučiće.


 
 Kava bar "SUBAN"


-Dobar dan, mogu li da natočim vode?

Iznenađen pogled na zajapurenog, vrelog, znojavog i na ivici snage mene.

-Može, izvolite…

Žena me uvodi u kuću do česme , umivam se, pijem polako, punim bocu.

-A vi ste biciklista?

Konačno je shvatila moju pojavu, ovde često ljudi svraćaju kolima na kavu, kolače ili da kupe nešto od pekarskih proizvoda. Nije čula nikakav zvuk motora, i to ju je zbunilo, sve dok nije ugledala prašnjavog i natovarenog Munju kako odmara naslonjen na žardinjeru.

-Da, jesam, evo ja iz Zagreba, polako…
-Niste iz daleka, to je tu, trideset kilometara odavde…
-Jeste, ali mene su vratili danas sa dva prelaza, a i malo sam lutao, i tako, ima malo više od trideset!
-Joj, pa kaj je s njima, kak niste mogli, pa mi svi prolazimo na taj mali prijelaz, c c c!
-Jeste, ali šta da se radi, znate, i oni ljudi rade samo po propisima, mora tako, jel…
-Dajte si sjedite, odmorite se, evo lepo je ovde kod nas…

I stvarno, baš je lepo, hladovina, vetrić koji pirka, vesela cika unučića koji se golišavi prskaju vodom iz baštenskog creva. Pitam da posedim pola sata u bašti kafića.


 
 Popodnevni odmor sa unucima



-Naravno, samo Vi sjedite koliko želite, evo sa nama, mi ovde odmaramo, možete nam se pridružiti!

Malo sam zbunjen, ali rado prihvatam poziv u društvo, sedenje na udobnim tapaciranim baštenskim foteljama je u ovom trenutku za mene pojam neizrecivog blaženstva. Brzo dobijam čašu i sipaju mi sok, povede se priča, već kako to ide u ovakvim prilikama, kako kod vas, evo kod nas tako…


Kava, pecivo i krafne


Sa mnom pričaju na odličnom hrvatskom, ili srpskom jeziku, ne mogu da odredim jer dosta reči izgovaraju ekavicom a upotrebljavaju hrvatske izraze. Unucima se obraćaju na slovenačkom tako da  jednostavno moram da ih pitam da li su oni Slovenci, Hrvati ili nešto drugo?

-Mi smo Slovenci, ali govorimo podjednako i slovenački i hrvatski, pa granica je samo na 100 metara od nas. Sada sa unucima govorimo slovenački jer trebaju poći u zabavište, a tamo se govori samo slovenački, pa da nauče!

Misterija rešena.

-Hoćete li zobati trešnje?

Malo sam zbunjen… Kažem da hoću?

-No, evo, ovde je drvo, baš su zrele, samo Vi izvolite, zobajte koliko želite!

Slatke trešnje neobično prijaju dok ih zobam onako direktno sa drveta kako mi je savetovano. U sred zobanja, stiže i kafa.

-Mi evo u ovo doba pijemo kavu, pa ako ćete sa nama popiti, skuhana je bez šećera pa Vi stavite koliko želite. Slobodno se poslužite, sve što je na stolu je za jesti.

I stvarno, na stolu ima peciva, sokova, „Alpskog mlijeka“ koje nisam video godinama, nekakvih sitnih kolača… Moji domaćini su vlasnici kava-bara pored koga sedimo, tu i stanuju. Prave raznorazne pekarske proizvode koje tu prodaju i tako, žive ovde, staloženo i mirno. Posle izvesnog vremena, polako ustajem, pozdravljam se sa svima redom, nameravam da krenem.


Stiže posluženje za poneti


-Sačekajte samo moment, molim!

Čekam, već sam zajahao bicikl, kada stiže zajapurena domaćica i daje mi do vrha punu kesu.

-Izvolite, to Vam je za usput da se osvežite kada ogladnite, pica je iz zamrzivača pa može stajati dugo, krafne su svježe, a ima i đevreka, no vidjećete i sami. Sretan Vam put!

Zakačim kesetinu za bicikl, zahvalim se i krenem dalje. Kada sam malo odmakao, pogledam a u kesi svega i svačega, posle se ispostavilo da naredna tri dana nisam morao ništa kupovati osim bezalkoholnog piva, a ovo što je spakovano vešto je odabrano da može stajati par dana i biti sasvim jestivo. Gospođa mora da je nekada išla na izlete pa zna kakvu hranu dati biciklisti za usput, drugog objašnjenja nema!
Odmoran, osvežen, veselo okrećem pedale i upoređujem čudan „Žvronj Žvronj Žvronj“ zvuk koji proizvodi prednji točak bicikla sa onim hrvatskim „Zuuuuu“ zvukom. Kako napredujem, sa svakim metrom „Žvronj“ postaje sve jače i jače. Sumnjam na kvalitet podloge, na vetar, na uzbrdicu jer mi je svakim metrom sve teže i teže voziti dok ne shvatim da je to čudno žvronjanje u stvari posledica probušene prednje gume koja se sve više ispumpava. Polažem bicikl na bok, skidam točak i polako vadim unutrašnju gumu, tražim rupu, tražim gde je trn, vadim ga, lepim flekicu, vraćam gumu, malom pumpom pumpam, vraćam točak na mesto, uspravljam težak bicikl i krećem dalje. 


Crk'o!


Opet sam se umorio, sunce je jako nisko, nema načina da stignem do Novog Mesta gde sam nameravao danas spavati. Menjanje gume me je dodatno izmorilo, ne vidim više kraja ovom danu. Ipak teši me što prednji točak lepo radi „Zuuužvron zžvronj žvronj žvronj“… Ne mogu da verujem da je samo posle pet kilometara guma opet ispustila. Mirim se sa sudbinom. Kao robot, bez ikakvih osećanja, obliven znojem koji se sjaji na poslednjim zracima zalazećeg sunca ponavljam ritual od pre dvadesetak minuta: Bicikl na bok, skidaj točak, skidaj gumu, traži trn, vadi ga, krpi, vraćaj gumu, vraćaj točak, podiži bicikl, kreni…


Opet crk'o...

Izgledam živ ali sam i ja crk'o!


Vozim pored auto puta koji je od mene zaklonjen nekakvim providnim izolacionim pločama tako da sa njega ne dopire skoro nikakav zvuk. Pored mene promiču brzi biciklisti koji se vraćaju svojim kućama posle poslepodnevne vožnje kroz ovu lepu prirodu. Većina njih mahne, ili podigne palac u znak pozdrava ili uputi osmeh, baš je lep osećaj biti ovako dočekan na samom ulazu u Sloveniju. Mrak ubrzano pada, razmišljam da li da uzmem sobu u nekom od usputnih pansiona, danas je bio jedan dugačak dan koji se, evo, skoro završava, na moju sreću. Pored puta je nekakva šumica, u jednom trenutku vidim odvajanje koje vodi dublje u šumu, posle tridesetak metara postaje očigledno da se put jako retko koristi, ugledam jedno zgodno mesto za postaviti šator i - večeras sam kod kuće! Za desetak minuta sam spreman, šator je podignut, stvari  su unutra, bicikl je za svaki slučaj privezan za šator. Koliko-toliko se obrišem vlažnim maramicama od znoja i prašine a imam ih ceo paket u bisagama i zgodne su za sve, od zamene za večernje tuširanje do brisanja prljavog bicikla koji posle toga ceo miriše na opranu bebinu guzu. Oblačim pidžamu, večeram izvanrednu picu koju sam dobio i koja se taman otopila da se može lepo jesti.


 Večera u šatoru-pica je izvanredna!

Pre spavanja, bos izlazim iz šatora da mokrim i tom prilikom mi se zabija pozamašan trn u taban. Ćopajući se vraćam u šator, narednih pola sata tražim nešto čime ću ga isčačkati (iglu sam zaboravio da ponesem), pokušavam nešto malim kleštima kojima sam vadio trn iz gume ali uspevam samo da ga slomijem. Ipak, nožem kojim obično mažem paštetu na hleb na jedvite jade izvadim zlotvora iz mog tabana, plašio sam se da ga ostavim jer bi mogao da se zagnoji, i kako bih posle vozio? Ležem u vreću, ne smem da pomislim da je dan ipak završen, jer to očigledno donosi lošu sreću. Stoga, odlučujem da današnji dan završim kada (i ako se) ujutru probudim…

понедељак, 05. јул 2010.

Šesnaesta sličica-"Momir u Mlecima"-četvrti deo

Pred Vama je četvrti deo sage. Put od Daruvara ka Zagrebu, ne baš obilat događajima pokušao sam da predstavim kao da mi je bilo strašno zanimljivo i nezaboravno. Ne znam koliko sam u tome i uspeo!


***


Lagano okrećem pedale dok napuštam Daruvar. Odmah na početku imam pred sobom nekakve uzbrdice i nizbrdice ali ubrzo put postaje ravan i takav će biti kroz ceo predeo koji se zove Moslavina, sve do Zagreba. Danas me ne očekuje naporna vožnja, osim što će biti dugačka.
Sve ravno do Kosova, pardon, Zagreba


Koristim priliku da razmišljam o sebi, o tome zašto vozim, uopšte onaj “Zuuuuu” zvuk točkova mi pomaže da pročistim svoje misli, kao što se pluća pune čistim vazduhom i telo oslobađa nepotrebnih masnih naslaga tako se i mozak oslobađa negativnih misli. Svašta se komeša u glavi, strujni impulsi skaču sa jednog na drugi neuron i tako milijardama puta u sekundi. Po zakonu velikih brojeva čak i prosečan, ili ispodprosečno inteligentan čovek, kao što sam ja, ima veliku šansu da ponekad u ovim okolnostima smisli nešto koliko-toliko pametno. Naravno, to ne znači da će tako i biti, jer, evo, već sam stigao do Banove Jaruge, gde u samoposluzi kupujem ledeni čaj koji požudno ispijam a još nisam ništa značajno smislio.
Nakon ove male pauze ono mentalno ključanje se nastavlja. U tom ključanju korisno je što se iskuvaju, dezinfikuju i postanu bezopasne mnoge negativne misli koje se sakupljaju tokom vremena, ostaju samo čiste i lepe koje uglavnom nisu mnogo korisne svome vlasniku, ali bar dobro prijaju dok opet ne postanu zagađene svakodnevnim životom…
Napuštam poslednje slavonske brežuljke. Ne znam da li da se žalim ili da budem srećan, one spasonosne hladovine više nema, ostaje samo ravnica koja se pruža kilometrima ispred mene. Moslavina je deo Hrvatske koje predstavlja završetak Slavonije i prelazak u centralnu Hrvatsku, ispod Moslavačke gore. Ovaj predeo je blago, blago bregovit, tek toliko da ne bude jednoličan. Sa strane puta su zelena polja pod kukuruzom i žitom koje će uskoro biti požnjeveno. Nekako, kada vidim polja koja ostanu posle žetve žita, osetim blizinu jeseni iako će to biti tek za koji mesec. Sve dotle, jesen je tek daleka budućnost o kojoj se ni ne misli. Kada, pak, ugledam prve prodavce kuvanog kukuruza, u julu mesecu to je pouzdan znak da treba početi sakupljati drva jer je jesen već duboko zagazila i idu kišni i hladni dani….
U Kutini, u lepom gradskom parku pravim polusatnu pauzu za užinu. Ovaj gradić me podseća na vojničke dane kada sam pre mnogo godina služio vojsku u Skoplju. Odavde, ili iz okoline bio je jedan moj dobar drug, Božo. Božo je jedini čovek koga nikada i ništa nije moglo da izbaci iz stroja i da poremeti njegovu duševnu ravnotežu. Zahvaljujući svojoj spretnosti brzo je postao desetar, ili „kaplar“, kako smo pogrdno zvali u to vreme desetare. Taj čin su uglavnom dobijali oni koji su uspeli više da se dodvore starešinama ili da u sigurnosti kancelarije nadređenog oficira dobro „odrukaju“ svoje drugove, na taj način zarađujući sebi nekoliko dana nagradnog odsustva ili čin kaplara, čime su obezbeđivali sebi brojne povlastice. Nasuprot ovakvim kaplarima postojali su oni, poput Bože, koji su isključivo svojom sposobnošću to postali a kakvi su i pored svega potrebni jednoj vojsci da bi mogla da funkcioniše. Dobro se sećam situacije, posle napornog dana, kada je nesrećni kaplar Božo preko svoje glave preturio gomilu problema, od mladih vojnika koji imaju svoje napade, preko ribanja od strane starešina, do neslaganja u večernjem prebrojavanju, jer se dežurni pijanci još nisu vratili iz grada i kada mi je u situaciji u kojoj bi normalan čovek odavno izgubio kontrolu nad samim sobom, jednostavno rekao:

-Znaš, Momire, ja bih sada mogao pipizditi!

Ovo je bio vrhunski stadijum nerviranja koje Boža može imati!
Žao mi je što sada nemam Božinu adresu ili broj telefona, da mu se javim u prolazu, verujem, ako je još u gradu da bi mogli dobro da se ispričamo. U parku, pokušavam da dokučim šta je to što mog druga iz vojske čini tako mirnim, da li je to ovaj čisti vazduh, ili ravnica, zelenilo, ili jednostavno zadovoljstvo svojim načinom života. Verovatno je sve zajedno u pitanju.
Uključujem muzički plejer koji sam povezao sa malim zvučnicima i stavio sve to u prednju torbicu bicikla. Pokušavao sam ranije da vozim sa slušalicama na ušima ali me je to ometalo tokom vožnje i brzo sam odustao. Ovako, kada se muzika meša sa zvucima okoline dobijam baš onu smesu koja mi odgovara i koja je potrebna da me lepo goni napred. Imam preko deset sati odabrane muzike od koje bi se nekome digla kosa na glavi, jer tu, pod opcijom „slučajno“ smenjuju se zvuci pop muzike raznih perioda sa melodijama kod nas malo poznatog jevrejskog „Hora Tureckogo“ koji peva „Hava Nagila“ i slično, tu je i poneki stari, prastari narodnjak, kompletni album „Buena vista social club“, arije iz popularnih opereta i sve što mi prija… Kiza, ili ČŠSPZ, koji se sada verovatno vraća kući, u Beograd, slušao je ovaj neverovatan miks neko vreme i onda je počeo sve više i više da zaostaje da bi se udaljio od mene i mog MP3 plejera. (Posle mi pričao, kao, uhvatila ga kriza pa zastao da se odmori. Pričam ti priču! Nisam ga tada shvatao, a da jesam, možda bismo danas vozili zajedno i bili najbolji drugovi. Ovako, preostaje mi samo da vrtim sam pedale kroz ovu vrućinu…

Pokušaj da jeftinim fotoaparatom uhvatim deo atmosfere


Prolazim pored jedne lepe, stare kuće. Okrečena u belo, sa od vremena potamnelim, nekada crvenim krovom i sa mnogobrojnim prozorima iza kojih se bele čipkane zavese. Okviri prozora su od lakiranog drveta, oko kuće je negovana bašta koju upravo sređuje domaćica. Zastajem i pitam da li smem da fotografišem.

-Naravno, samo nemojte da izađem u novinama!

Vremešna baka, bistrog uma smeje se, objašnjava da je kuća stara sto godina i da sada samo ona živi u njoj, nekada je bila puna života a sada, eto, samo ona, sama održava, naravno ipak uz pomoć mlađih koji su u gradu. Napravim još nekoliko snimaka, natočim vode i vozim dalje. One početne nelagodnosti oko izbora ćirilice ili latinice uveliko je nestalo, pričam sa ljudima kako znam i umem, u stvari više i ne razmišljam o tome kako. Jednostavno, pitam za vodu gde mi treba vode, u prodavnicama kupujem bez ustezanja šta mi treba. Jedino što me brine je da se onaj carinik na granici slučajno ne seti mene pa da me negde stigne i proveri sadržaj mog novčanika koji se, malo po malo, smanjuje.

 Ne u novine!

 Video sam ovu lepu kuću...

 
... izvadio vodene bojice i slikao!


Popovača, Ivanić-grad, Dugo selo…Kako se bližim Zagrebu, današnjem cilju postaje sve manje i manje interesantno voziti. Pojačava se saobraćaj, posle više dana na otvorenom osećam miris izduvnih gasova koji me malo po malo guše. Ipak, i dalje primećujem lepe kuće oko sebe, i sve češće u njihovim prozorima vidim saksije sa raznobojnim cvećem. Uopšte, sela i naselja duž puta su lepo uređena i čista, bele fasade lepo izgledaju naspram ovog letnjeg zelenila.

Opet, u nekom parku u Dugom Selu, nadomak Zagreba, zastajem i ručam. Na klupu stavim krpu a na nju sve po redu: nožić, konzervu pasulja, hleb koji liči na neku bezobličnu pogaču i bocu ledenog čaja. Slatko jedem, kao da sam u najboljem restoranu. Moj deda je nekada davno govorio „Glad je najbolji kuvar“ a da je to stvarno tako potvrđuje i ovaj pasulj iz konzerve koji je nezagrejan i po čijoj se površini još drže gromuljice neotopljene masti koju mažem na hleb i u slast jedem. Jednom prilikom, mog prijatelja koji mnogo vozi bicikl, ali zaista mnogo, jedna prijateljica je pitala, gledajući u njegov pozamašan stomak „Milane, kako to da toliko voziš a ništa ti se ne primećuje?“, na šta joj je on objasnio da biciklista jede kao mećava jer se puno troši, pa se treba nadoknaditi sva ta energija, tako da, koliko se potroši, toliko se nadoknadi, i u tome je tajna. Voziš bicikl, nikome ne pričaš, i niko to neće primetiti! (zato i pišem ove priče…)

 
 Crno-belo

Umorio sam se...

... a i Munja je umoran!

Odluka da ručam i ako imam samo još 25 kilometara do Zagreba je bila dobra odluka jer ovaj put kojim sada vozim je skoro isti kao većina puteva u Srbiji: uzan, sa mnogo saobraćaja i pun rupa. Ne mogu više da vozim brzo a sve češće pokušavam da vozim po nečemu što liči na trotoar ali se brzo vraćam na kolovoz i to mučenje traje više od jednog sata. Ugledam tablu sa natpisom „Zagreb“ i zastanem da se slikam ispod nje, za uspomenu. Volim da imam takve suvenire sa putovanja, kao svojevrstan dokaz mog uspeha, jer ipak, kriza srednjih godina koja me trese traži svoje, a kako bih dokazao da sam u punoj snazi nego na ovaj način? Naravno, na fotografiji se ne vidi da mi je srce u grlu i da mi se noge tresu niti se vidi znak pitanja iznad moje glave ispod koga piše „A šta mi je sve ovo trebalo?“. Pitam nekog mladića koji prolazi biciklom da me fotografiše, vidim da mu je čudno jer ovde nema apsolutno ničeg zanimljivog osim izduvnih gasova, smoga i vrućine, a onda ugleda plavu tablu sa nazivom grada pored koje često prolazi pa je zato i ne primećuje. Kada sazna odakle idem, zaključuje „Isuse, pa ja kada odem, kao danas, 20 kilometara do posla mislim da sam učinio nešto osebujno“ te brzo odjezdi sa biciklističkim planovima za vikend.


 U Zagrebu

Tako sam i ja, dok sam radio, jedva čekao vikende da se vozim, ali kako su dolazili privatizacija i napredak tako sam počeo sve više subota da radim, dok na kraju nije postala svaka subota radna, a i po neka nedelja. Naravno, petkom posle podne na svim televizijama išle su i još uvek idu najave vemena za vikend „Naredna dva dana u Beogradu se očekuje lepo vreme tako da možete ići na izlet u prirodu“ a u stvarnosti, zaposleni kod preduzetnika sasvim lepo i zasluženo rade subotom dok preduzetnici zasluženo odmaraju. Postoje i preduzetnici kojima posao ne ide kako treba tako da produžavaju svoje radno vreme, često rade sve do ponoći od ranog jutra kao i nedeljom pokušavajući na taj način da prežive surovu tranziciju. Naravno, nameštenici državnih i društvenih ustanova, poput Zavoda za tržište rada koje sam već spominjao, imaju bezuslovno pravo na svoja dva i po dana odmora, petak posle podne, subotu i nedelju, i tako 4-5 puta mesečno. Naravno, tu su i 20-25 radnih dana godišnjeg odmora, tako da to izlazi, bar tri nedelje leti i dve nedelje zimi… Raj, a na zemlji! Ja sam, poslednje godine moga rada imao deset radnih dana odmora godišnje, naravno poslodavac je to zvao „Dve nedelje PLAĆENOG odmora!“ i pri tome se divio samom sebi i svojoj velikodušnosti. I meni pođu suze, danas, kada se toga setim! Ipak, ne znam šta je bolje, ne raditi, kao sada pa krpiti kraj s krajem i imati višak slobodnog vremena, ili raditi, i opet krpiti, i nemati vremena…
Ulazim u Zagreb. Prvi put sam ovde posle mnogo godina, a i ranije, kada sam prolazio kroz ovaj grad nisam se puno zadržavao. Ne poznajem ulice, ne znam gde da idem. Nešto ranije poslao sam SMS Robertu i Petri da stižem. Imam njihovu adresu koju sam uneo u uređaj tako da mi preostaje samo da pratim debelu ljubičastu liniju na ekranu koja će me, nadam se, odvesti do njihovog stana. Kao ni prethodne domaćine, ni njih ne poznajem lično osim što smo razmenili par imejlova. Robert je kolega biciklista koga je Kiza, momak sa početka priče, onaj što neće da se druži sa mnom, upoznao na jednoj od vožnji po Evropi a kada sam tražio mesto gde ću u Zagrebu prespavati predložio je da pita Roberta koji je, pak, osetio dužnost da primi kolegu biciklistu.
Ceo grad je ispresecan biciklističkim stazama koje vode ili po ivici kolovoza (dok se u Srbiji vozi po kolovozu, u Hrvatskoj se saobraćaj obavlja po avgustu) ili po delovima trotoara koji su presvučeni crvenom podlogom, specijalno za tu namenu. Vozači su ovde malo nervozniji nego van grada ali ti je daleko od onog što svaki dan doživljavam u Beogradu. U jednom trenutku, staza je otišla na trotoar dok sam ja nastavio da okrećem pedale po avgustu i ako je tek jun, par vozača mi je nervozno zatrubilo kratkim zvukom i pokazali su mi gde je biciklistička staza. Verujem da bi mi u Srbiji malo duže trubili i da bi mi pokazali nešto drugo. Već je kasno posle podne, vrućina je malo minula ali mi jako smeta smog koji nije toliko gust ali koji se ipak oseća, naročito posle nekoliko dana povedenih na čistom vazduhu. Polako vozim i razgledam lepo sređen grad. Dopada mi se što vidim da na travi u parkovima sede i odmaraju mladi i manje mladi i niko ih ne opominje zbog toga, takve prizore sam viđao po svetu dok sam gledao televizijske reportaže o raznim gradovima. I ovde ima dosta biciklista koji žure svojim poslom, često sa malim rancem na leđima. Koliko vidim, biciklizam nije masovna pojava ali je prilično prisutan i kao sport i kao način prevoza. Vozim polako svog teškog Munju i nezadrživo napredujem ka centru grada gde ću večeras spavati. Tačnije, spavaću u stanu u centru, bilo bi nezgodno drugačije, a možda bi me neko i opomenuo ako bih legao na neku klupu. Polako prolazim pored nekoliko parkova kao i više javnih ustanova smeštenih u stara zdanja. Nezgodno je što nemam vremena da zastajem i raspitujem se šta je šta, najbolje bi bilo kupiti neki vodič i odvojiti jedan dan pa polako i planski obilaziti znamenitosti grada. Za to neću imati vremena tako da radim kao Japanac-samo fotografišem a kada dođem kući videću gde sam bio. Ova vožnja je, uostalom, okrenuta ka tome da dođem od tačke A do tačke B i da se usput ne zadržavam suviše, bilo bi to lepo ali ovaj put nemam vremena za takvu ekskurziju.

 
Park
Stara arhitektura
 
 Žičara
 
 ZET (Zagrebački električni tramvaj)

 Trg Bana Jelašića


Konačno, stižem na adresu. Ulica u kojoj je zgrada nalazi se u samom centru grada, zvonim na interfon. Ko-je-ja-sam, iz zvučnika zujanje, ulazim u zgradu, nekako smeštam bicikl u lift tako što ga dižem na zadnji točak i eto me ispred stana. Petra, Robertova supruga, otvara vrata stana i kaže mi da unesem Munju u sobu. Radim tako, naslanjam ga na orman i eto me… Zvanično se upoznajemo, Robert je još na poslu, doći će kasnije. Inače, njih dvoje su mladi bračni par, nema ni godina dana kako su u braku. Robert je diplomirani hemičar, radi u nekom institutu, Petra još studira, istoriju umetnosti, dok počinjemo priču baš sklanja svoje knjige, upravo spema ispit. Nudi me hladnim pićem, i onako, usput, pominje da ima bezalkoholno pivo koje im je ostalo od nekog „tuluma“ i koje niko ne želi da popije. Baš želim da probam to čudo, volim ukus piva ali mi uvek smeta onaj osećaj vrtenja u glavi i slične propratne pojave koje donose alkoholna pića, tako da i ne pijem ništa. Guc-guc, lepo prija ledeno pivce na ovoj vrućini, a posle današnje dugačke vožnje (posle sam video da sam od jutros prešao 155 kilometara).
U malom, iznajmljenom stanu, brzo se plete priča. Bez obzira na veliku razliku u godinama lako nalazimo zajedničke teme za razgovor, naročito posle mog pokušaja da joj ispričam koliko puta sam danas okrenuo pedale, koliko kilometara sam prešao i slično, prve naznake da joj to nije interesantno sam video kada je počela diskretno da zeva, a potpuno sam bio siguran u to kada je slatko zaspala, i ako je imala otvorene oči. Vešto upućenim pitanjem „A, ti izgleda ne voliš da voziš bicikl?“ shvatio sam da je samo Robert pasionirani biciklista, dok Petra više voli druge aktivnosti. Slično kao moja supruga i ja, imamo sasvim drugačije poglede glede onoga što se zove rekreacija. Uskoro sa posla dolazi Robert, noseći još par bezalkoholnih a i običnih piva tako da pripovedamo o raznim dogodovštinama sa naših putešestvija.Veče se brzo pretvorilo u sparnu gradsku noć što mi ipak nije smetalo da onako umoran brzo zaspim.