понедељак, 05. јул 2010.

Šesnaesta sličica-"Momir u Mlecima"-četvrti deo

Pred Vama je četvrti deo sage. Put od Daruvara ka Zagrebu, ne baš obilat događajima pokušao sam da predstavim kao da mi je bilo strašno zanimljivo i nezaboravno. Ne znam koliko sam u tome i uspeo!


***


Lagano okrećem pedale dok napuštam Daruvar. Odmah na početku imam pred sobom nekakve uzbrdice i nizbrdice ali ubrzo put postaje ravan i takav će biti kroz ceo predeo koji se zove Moslavina, sve do Zagreba. Danas me ne očekuje naporna vožnja, osim što će biti dugačka.
Sve ravno do Kosova, pardon, Zagreba


Koristim priliku da razmišljam o sebi, o tome zašto vozim, uopšte onaj “Zuuuuu” zvuk točkova mi pomaže da pročistim svoje misli, kao što se pluća pune čistim vazduhom i telo oslobađa nepotrebnih masnih naslaga tako se i mozak oslobađa negativnih misli. Svašta se komeša u glavi, strujni impulsi skaču sa jednog na drugi neuron i tako milijardama puta u sekundi. Po zakonu velikih brojeva čak i prosečan, ili ispodprosečno inteligentan čovek, kao što sam ja, ima veliku šansu da ponekad u ovim okolnostima smisli nešto koliko-toliko pametno. Naravno, to ne znači da će tako i biti, jer, evo, već sam stigao do Banove Jaruge, gde u samoposluzi kupujem ledeni čaj koji požudno ispijam a još nisam ništa značajno smislio.
Nakon ove male pauze ono mentalno ključanje se nastavlja. U tom ključanju korisno je što se iskuvaju, dezinfikuju i postanu bezopasne mnoge negativne misli koje se sakupljaju tokom vremena, ostaju samo čiste i lepe koje uglavnom nisu mnogo korisne svome vlasniku, ali bar dobro prijaju dok opet ne postanu zagađene svakodnevnim životom…
Napuštam poslednje slavonske brežuljke. Ne znam da li da se žalim ili da budem srećan, one spasonosne hladovine više nema, ostaje samo ravnica koja se pruža kilometrima ispred mene. Moslavina je deo Hrvatske koje predstavlja završetak Slavonije i prelazak u centralnu Hrvatsku, ispod Moslavačke gore. Ovaj predeo je blago, blago bregovit, tek toliko da ne bude jednoličan. Sa strane puta su zelena polja pod kukuruzom i žitom koje će uskoro biti požnjeveno. Nekako, kada vidim polja koja ostanu posle žetve žita, osetim blizinu jeseni iako će to biti tek za koji mesec. Sve dotle, jesen je tek daleka budućnost o kojoj se ni ne misli. Kada, pak, ugledam prve prodavce kuvanog kukuruza, u julu mesecu to je pouzdan znak da treba početi sakupljati drva jer je jesen već duboko zagazila i idu kišni i hladni dani….
U Kutini, u lepom gradskom parku pravim polusatnu pauzu za užinu. Ovaj gradić me podseća na vojničke dane kada sam pre mnogo godina služio vojsku u Skoplju. Odavde, ili iz okoline bio je jedan moj dobar drug, Božo. Božo je jedini čovek koga nikada i ništa nije moglo da izbaci iz stroja i da poremeti njegovu duševnu ravnotežu. Zahvaljujući svojoj spretnosti brzo je postao desetar, ili „kaplar“, kako smo pogrdno zvali u to vreme desetare. Taj čin su uglavnom dobijali oni koji su uspeli više da se dodvore starešinama ili da u sigurnosti kancelarije nadređenog oficira dobro „odrukaju“ svoje drugove, na taj način zarađujući sebi nekoliko dana nagradnog odsustva ili čin kaplara, čime su obezbeđivali sebi brojne povlastice. Nasuprot ovakvim kaplarima postojali su oni, poput Bože, koji su isključivo svojom sposobnošću to postali a kakvi su i pored svega potrebni jednoj vojsci da bi mogla da funkcioniše. Dobro se sećam situacije, posle napornog dana, kada je nesrećni kaplar Božo preko svoje glave preturio gomilu problema, od mladih vojnika koji imaju svoje napade, preko ribanja od strane starešina, do neslaganja u večernjem prebrojavanju, jer se dežurni pijanci još nisu vratili iz grada i kada mi je u situaciji u kojoj bi normalan čovek odavno izgubio kontrolu nad samim sobom, jednostavno rekao:

-Znaš, Momire, ja bih sada mogao pipizditi!

Ovo je bio vrhunski stadijum nerviranja koje Boža može imati!
Žao mi je što sada nemam Božinu adresu ili broj telefona, da mu se javim u prolazu, verujem, ako je još u gradu da bi mogli dobro da se ispričamo. U parku, pokušavam da dokučim šta je to što mog druga iz vojske čini tako mirnim, da li je to ovaj čisti vazduh, ili ravnica, zelenilo, ili jednostavno zadovoljstvo svojim načinom života. Verovatno je sve zajedno u pitanju.
Uključujem muzički plejer koji sam povezao sa malim zvučnicima i stavio sve to u prednju torbicu bicikla. Pokušavao sam ranije da vozim sa slušalicama na ušima ali me je to ometalo tokom vožnje i brzo sam odustao. Ovako, kada se muzika meša sa zvucima okoline dobijam baš onu smesu koja mi odgovara i koja je potrebna da me lepo goni napred. Imam preko deset sati odabrane muzike od koje bi se nekome digla kosa na glavi, jer tu, pod opcijom „slučajno“ smenjuju se zvuci pop muzike raznih perioda sa melodijama kod nas malo poznatog jevrejskog „Hora Tureckogo“ koji peva „Hava Nagila“ i slično, tu je i poneki stari, prastari narodnjak, kompletni album „Buena vista social club“, arije iz popularnih opereta i sve što mi prija… Kiza, ili ČŠSPZ, koji se sada verovatno vraća kući, u Beograd, slušao je ovaj neverovatan miks neko vreme i onda je počeo sve više i više da zaostaje da bi se udaljio od mene i mog MP3 plejera. (Posle mi pričao, kao, uhvatila ga kriza pa zastao da se odmori. Pričam ti priču! Nisam ga tada shvatao, a da jesam, možda bismo danas vozili zajedno i bili najbolji drugovi. Ovako, preostaje mi samo da vrtim sam pedale kroz ovu vrućinu…

Pokušaj da jeftinim fotoaparatom uhvatim deo atmosfere


Prolazim pored jedne lepe, stare kuće. Okrečena u belo, sa od vremena potamnelim, nekada crvenim krovom i sa mnogobrojnim prozorima iza kojih se bele čipkane zavese. Okviri prozora su od lakiranog drveta, oko kuće je negovana bašta koju upravo sređuje domaćica. Zastajem i pitam da li smem da fotografišem.

-Naravno, samo nemojte da izađem u novinama!

Vremešna baka, bistrog uma smeje se, objašnjava da je kuća stara sto godina i da sada samo ona živi u njoj, nekada je bila puna života a sada, eto, samo ona, sama održava, naravno ipak uz pomoć mlađih koji su u gradu. Napravim još nekoliko snimaka, natočim vode i vozim dalje. One početne nelagodnosti oko izbora ćirilice ili latinice uveliko je nestalo, pričam sa ljudima kako znam i umem, u stvari više i ne razmišljam o tome kako. Jednostavno, pitam za vodu gde mi treba vode, u prodavnicama kupujem bez ustezanja šta mi treba. Jedino što me brine je da se onaj carinik na granici slučajno ne seti mene pa da me negde stigne i proveri sadržaj mog novčanika koji se, malo po malo, smanjuje.

 Ne u novine!

 Video sam ovu lepu kuću...

 
... izvadio vodene bojice i slikao!


Popovača, Ivanić-grad, Dugo selo…Kako se bližim Zagrebu, današnjem cilju postaje sve manje i manje interesantno voziti. Pojačava se saobraćaj, posle više dana na otvorenom osećam miris izduvnih gasova koji me malo po malo guše. Ipak, i dalje primećujem lepe kuće oko sebe, i sve češće u njihovim prozorima vidim saksije sa raznobojnim cvećem. Uopšte, sela i naselja duž puta su lepo uređena i čista, bele fasade lepo izgledaju naspram ovog letnjeg zelenila.

Opet, u nekom parku u Dugom Selu, nadomak Zagreba, zastajem i ručam. Na klupu stavim krpu a na nju sve po redu: nožić, konzervu pasulja, hleb koji liči na neku bezobličnu pogaču i bocu ledenog čaja. Slatko jedem, kao da sam u najboljem restoranu. Moj deda je nekada davno govorio „Glad je najbolji kuvar“ a da je to stvarno tako potvrđuje i ovaj pasulj iz konzerve koji je nezagrejan i po čijoj se površini još drže gromuljice neotopljene masti koju mažem na hleb i u slast jedem. Jednom prilikom, mog prijatelja koji mnogo vozi bicikl, ali zaista mnogo, jedna prijateljica je pitala, gledajući u njegov pozamašan stomak „Milane, kako to da toliko voziš a ništa ti se ne primećuje?“, na šta joj je on objasnio da biciklista jede kao mećava jer se puno troši, pa se treba nadoknaditi sva ta energija, tako da, koliko se potroši, toliko se nadoknadi, i u tome je tajna. Voziš bicikl, nikome ne pričaš, i niko to neće primetiti! (zato i pišem ove priče…)

 
 Crno-belo

Umorio sam se...

... a i Munja je umoran!

Odluka da ručam i ako imam samo još 25 kilometara do Zagreba je bila dobra odluka jer ovaj put kojim sada vozim je skoro isti kao većina puteva u Srbiji: uzan, sa mnogo saobraćaja i pun rupa. Ne mogu više da vozim brzo a sve češće pokušavam da vozim po nečemu što liči na trotoar ali se brzo vraćam na kolovoz i to mučenje traje više od jednog sata. Ugledam tablu sa natpisom „Zagreb“ i zastanem da se slikam ispod nje, za uspomenu. Volim da imam takve suvenire sa putovanja, kao svojevrstan dokaz mog uspeha, jer ipak, kriza srednjih godina koja me trese traži svoje, a kako bih dokazao da sam u punoj snazi nego na ovaj način? Naravno, na fotografiji se ne vidi da mi je srce u grlu i da mi se noge tresu niti se vidi znak pitanja iznad moje glave ispod koga piše „A šta mi je sve ovo trebalo?“. Pitam nekog mladića koji prolazi biciklom da me fotografiše, vidim da mu je čudno jer ovde nema apsolutno ničeg zanimljivog osim izduvnih gasova, smoga i vrućine, a onda ugleda plavu tablu sa nazivom grada pored koje često prolazi pa je zato i ne primećuje. Kada sazna odakle idem, zaključuje „Isuse, pa ja kada odem, kao danas, 20 kilometara do posla mislim da sam učinio nešto osebujno“ te brzo odjezdi sa biciklističkim planovima za vikend.


 U Zagrebu

Tako sam i ja, dok sam radio, jedva čekao vikende da se vozim, ali kako su dolazili privatizacija i napredak tako sam počeo sve više subota da radim, dok na kraju nije postala svaka subota radna, a i po neka nedelja. Naravno, petkom posle podne na svim televizijama išle su i još uvek idu najave vemena za vikend „Naredna dva dana u Beogradu se očekuje lepo vreme tako da možete ići na izlet u prirodu“ a u stvarnosti, zaposleni kod preduzetnika sasvim lepo i zasluženo rade subotom dok preduzetnici zasluženo odmaraju. Postoje i preduzetnici kojima posao ne ide kako treba tako da produžavaju svoje radno vreme, često rade sve do ponoći od ranog jutra kao i nedeljom pokušavajući na taj način da prežive surovu tranziciju. Naravno, nameštenici državnih i društvenih ustanova, poput Zavoda za tržište rada koje sam već spominjao, imaju bezuslovno pravo na svoja dva i po dana odmora, petak posle podne, subotu i nedelju, i tako 4-5 puta mesečno. Naravno, tu su i 20-25 radnih dana godišnjeg odmora, tako da to izlazi, bar tri nedelje leti i dve nedelje zimi… Raj, a na zemlji! Ja sam, poslednje godine moga rada imao deset radnih dana odmora godišnje, naravno poslodavac je to zvao „Dve nedelje PLAĆENOG odmora!“ i pri tome se divio samom sebi i svojoj velikodušnosti. I meni pođu suze, danas, kada se toga setim! Ipak, ne znam šta je bolje, ne raditi, kao sada pa krpiti kraj s krajem i imati višak slobodnog vremena, ili raditi, i opet krpiti, i nemati vremena…
Ulazim u Zagreb. Prvi put sam ovde posle mnogo godina, a i ranije, kada sam prolazio kroz ovaj grad nisam se puno zadržavao. Ne poznajem ulice, ne znam gde da idem. Nešto ranije poslao sam SMS Robertu i Petri da stižem. Imam njihovu adresu koju sam uneo u uređaj tako da mi preostaje samo da pratim debelu ljubičastu liniju na ekranu koja će me, nadam se, odvesti do njihovog stana. Kao ni prethodne domaćine, ni njih ne poznajem lično osim što smo razmenili par imejlova. Robert je kolega biciklista koga je Kiza, momak sa početka priče, onaj što neće da se druži sa mnom, upoznao na jednoj od vožnji po Evropi a kada sam tražio mesto gde ću u Zagrebu prespavati predložio je da pita Roberta koji je, pak, osetio dužnost da primi kolegu biciklistu.
Ceo grad je ispresecan biciklističkim stazama koje vode ili po ivici kolovoza (dok se u Srbiji vozi po kolovozu, u Hrvatskoj se saobraćaj obavlja po avgustu) ili po delovima trotoara koji su presvučeni crvenom podlogom, specijalno za tu namenu. Vozači su ovde malo nervozniji nego van grada ali ti je daleko od onog što svaki dan doživljavam u Beogradu. U jednom trenutku, staza je otišla na trotoar dok sam ja nastavio da okrećem pedale po avgustu i ako je tek jun, par vozača mi je nervozno zatrubilo kratkim zvukom i pokazali su mi gde je biciklistička staza. Verujem da bi mi u Srbiji malo duže trubili i da bi mi pokazali nešto drugo. Već je kasno posle podne, vrućina je malo minula ali mi jako smeta smog koji nije toliko gust ali koji se ipak oseća, naročito posle nekoliko dana povedenih na čistom vazduhu. Polako vozim i razgledam lepo sređen grad. Dopada mi se što vidim da na travi u parkovima sede i odmaraju mladi i manje mladi i niko ih ne opominje zbog toga, takve prizore sam viđao po svetu dok sam gledao televizijske reportaže o raznim gradovima. I ovde ima dosta biciklista koji žure svojim poslom, često sa malim rancem na leđima. Koliko vidim, biciklizam nije masovna pojava ali je prilično prisutan i kao sport i kao način prevoza. Vozim polako svog teškog Munju i nezadrživo napredujem ka centru grada gde ću večeras spavati. Tačnije, spavaću u stanu u centru, bilo bi nezgodno drugačije, a možda bi me neko i opomenuo ako bih legao na neku klupu. Polako prolazim pored nekoliko parkova kao i više javnih ustanova smeštenih u stara zdanja. Nezgodno je što nemam vremena da zastajem i raspitujem se šta je šta, najbolje bi bilo kupiti neki vodič i odvojiti jedan dan pa polako i planski obilaziti znamenitosti grada. Za to neću imati vremena tako da radim kao Japanac-samo fotografišem a kada dođem kući videću gde sam bio. Ova vožnja je, uostalom, okrenuta ka tome da dođem od tačke A do tačke B i da se usput ne zadržavam suviše, bilo bi to lepo ali ovaj put nemam vremena za takvu ekskurziju.

 
Park
Stara arhitektura
 
 Žičara
 
 ZET (Zagrebački električni tramvaj)

 Trg Bana Jelašića


Konačno, stižem na adresu. Ulica u kojoj je zgrada nalazi se u samom centru grada, zvonim na interfon. Ko-je-ja-sam, iz zvučnika zujanje, ulazim u zgradu, nekako smeštam bicikl u lift tako što ga dižem na zadnji točak i eto me ispred stana. Petra, Robertova supruga, otvara vrata stana i kaže mi da unesem Munju u sobu. Radim tako, naslanjam ga na orman i eto me… Zvanično se upoznajemo, Robert je još na poslu, doći će kasnije. Inače, njih dvoje su mladi bračni par, nema ni godina dana kako su u braku. Robert je diplomirani hemičar, radi u nekom institutu, Petra još studira, istoriju umetnosti, dok počinjemo priču baš sklanja svoje knjige, upravo spema ispit. Nudi me hladnim pićem, i onako, usput, pominje da ima bezalkoholno pivo koje im je ostalo od nekog „tuluma“ i koje niko ne želi da popije. Baš želim da probam to čudo, volim ukus piva ali mi uvek smeta onaj osećaj vrtenja u glavi i slične propratne pojave koje donose alkoholna pića, tako da i ne pijem ništa. Guc-guc, lepo prija ledeno pivce na ovoj vrućini, a posle današnje dugačke vožnje (posle sam video da sam od jutros prešao 155 kilometara).
U malom, iznajmljenom stanu, brzo se plete priča. Bez obzira na veliku razliku u godinama lako nalazimo zajedničke teme za razgovor, naročito posle mog pokušaja da joj ispričam koliko puta sam danas okrenuo pedale, koliko kilometara sam prešao i slično, prve naznake da joj to nije interesantno sam video kada je počela diskretno da zeva, a potpuno sam bio siguran u to kada je slatko zaspala, i ako je imala otvorene oči. Vešto upućenim pitanjem „A, ti izgleda ne voliš da voziš bicikl?“ shvatio sam da je samo Robert pasionirani biciklista, dok Petra više voli druge aktivnosti. Slično kao moja supruga i ja, imamo sasvim drugačije poglede glede onoga što se zove rekreacija. Uskoro sa posla dolazi Robert, noseći još par bezalkoholnih a i običnih piva tako da pripovedamo o raznim dogodovštinama sa naših putešestvija.Veče se brzo pretvorilo u sparnu gradsku noć što mi ipak nije smetalo da onako umoran brzo zaspim.

2 коментара:

  1. "Ipak, ne znam šta je bolje, ne raditi, kao sada pa krpiti kraj s krajem i imati višak slobodnog vremena, ili raditi, i opet krpiti, i nemati vremena…"

    Ne vidim mesta za bilo kakvu dilemu... posebno ne kada od tvog rada koristi ima samo potpuno bolestan, otudjen sistem i niko više. Zato bicikl, pešačenje i kajak predstavljaju jedino moguće rešenje da vreme nastavi da teče i da prostor nastavi da se širi... barem za onog ko ih praktikuje ;-)
    So, keep movin' boy!

    ОдговориИзбриши
  2. Baš lepo pišeš, uživam u čitanju. Sa zebnjom se pitam, ima li dalje.

    ОдговориИзбриши

Ostavite komentar