уторак, 27. јул 2010.

Šesnaesta sličica-"Momir u Mlecima"-poslednji deo

Jutro. Ptice pevaju na slovenačkom „Solčence zahaja in ves tiho spi, lunica prihaja, ptiček žvrgoli“. Solčence u stvari izhaja a lunica zahaja, ali to sada nema veze. Proveravam da li sam u komadu, da me nije pojela neka gladna srna ili slična strašna šumska zver. Proturam glavu napolje, da vidim ima li Munje tamo gde sam ga sinoć ostavio. Pažljivo izlazim iz šatora, sve je na svom mestu, dan je lep i sve je opet veselo. Mogu da proglasim uspešan kraj jednog teškog dana!


Subota. Brzo i lako sam spakovao kamp i opet sam na biciklu. Napuštam Cerklje ob Krki, mesto gde sam noćio. Ovo malo selo mi je neobično poznato, ne mogu se setiti odakle. Na kraju se ipak setim da je za vreme SFRJ dosta mojih drugova ovde služilo vojsku, verovatno je ovde bio neki veći vojni centar. Naravno odavno ga više nema, ostalo je samo zabačeno sećanje za koje nisam ni znao da postoji. U usputnom selu zastanem da popijem kaficu, kafanica se tek otvorila i bunovna devojka polako se sprema za novi radni dan. Ostatak sela se tek budi (jutros sam rano krenuo, danas trebam stići do Ljubljane a očekuju me mnoge uzbrdice) tako da sam prvi gost. Sedam u baštu, ovo je nekakvo malo selo ali je u njemu kolovoz kao na avionskoj pisti, sa strane, na trotoaru su kocke, u prozorima cveće. Polako ispijam espreso, slušam tihu muziku sa ozvučenja. Pojavljuju se prvi meštani koji unose korpe i zavežljaje u svoje uglancane i čiste automobile spremajući se za vikendaški izlet u prirodu. Polako promiču i prvi biciklisti koji takođe idu na subotnju jutarnju vožnju. Par prodavnica koje se nalaze u centru sela danas rade samo do podne, ovde je vikend vreme za odmor, radi samo onaj ko mora. Upoređujem ovo mesto sa sličnim mestima  koja sam posećivao, gde u ovo vreme i u ovakvoj kafani još uvek pokušavaju da isteraju goste od sinoć, gde je vazduh pun ustajalog duvanskog dima i mirisa alkohola i povraćke čiji miris dolazi iz večito zapušenog klozeta na kraju sale. Ovde, izgleda toga nema, kako se često govorilo tokom devedesetih, a i sada čujem slično „Slovenci ne znaju da se zezaju kao mi“ što je i istina, ako je dernjava uz najnovije hitove „Grand“ produkcije i psovanje, lokanje i prežderavanje merilo dobrog zezanja onda o tome stvarno i nemaju pojma!

 Prema Ljubljani

Asfalt kojim vozim je i dalje ravan, u šta nisam ni sumnjao. Vozači, koliko god da su u Hrvatskoj bili obzirni ovde su još pažljiviji, ponašaju se prema meni kao prema punopravnom učesniku u saobraćaju. Čujem povremeno zvuk automobila iza mene kako usporava, čak i ako nema nikoga u suprotnom pravcu, zatim sa uključenim migavcem široko me obilazi i nastavlja svoj put. Kao da vozim kamion, a ne tek bedni bicikl. Sunce polako odskače na svom delu neba, vozim malo uzbrdo malo nizbrdo ali mi nije teško, ne znam da li je to zbog toga što sam jutros proglasio kraj teškog dana pa mi je sada sve lakše ili zato što je oko mene zelenilo i svežina. Ostavio sam autoput iza sebe i ovo gde sam sada su sve neki sporedni, malo prometni putevi tako da se osećam baš poletno i pun sam snage. Ima takvih dana, a danas je jedan od njih, kada nemam osećaj da vozim bicikl već pre kao da sam na motoru. Ne umaram se, imam tempo koji mi dozvoljava da uživam u pogledu na okolini a napredujem sasvim lepo, e danas mi je takav dan!
Ulazim u Novo Mesto, prelazim reku Krku koja svojom zelenom bojom podseća na Drinu kod Višegrada, samo je mirna i u njoj se ogleda drveće i nebo. Stari centar grada je potpuno nov. Ili, novi centar grada je sasvim star. Tačnije, sve građevine u centru su potpuno obnovljene i izgledaju onako kako su izgledale kada su i sazidane, pre stotinu ili više stotina godina. Subotnja živost kao i svuda, jutarnje kave sa prijateljima i nezainteresovani pogledi ka usamljenom meni koji vozim ka Ljubljani…

Novo Mesto
Novo mesto-centar
Krka
Krka-pogled sa mosta
Prolazim kroz mnoga sela koja imaju u svom imenu prefiks gorenje i dolenje (Gorenja Vas, Dolenja Vas, Gorenje Ponikve, Dolenje Ponikve). U jednom trenutku shvatim naziv poznate fabrike „Gorenje“… To u stvari označava „gornje“, fabrika je prvobitno osnovana u mestu koje se zove Gorenje Velenje, ili u prevodu Gornje Velenje, jer postoji i Donje Velenje. Kasnije, ostalo je samo ime „Gorenje“ („Gornje“) a ceo život sam mislio da je naziv dat prema vatri, ili ognjištu, jer se tu proizvode štednjaci i ostali aparati za domaćinstvo koji daju toplotu! Stvarno, čovek ceo život uči i opet umre u neznanju. Mada, u trenutku umiranja je potpuno nebitan stepen obrazovanja…

Prošlo je podne i današnja vožnja koja ne obiluje događajima u nekom drugom kontekstu bi se mogla zvati dosadnom. Ipak, pošto se približavam cilju, a predeli su predivni ne mogu da osetim dosadu, fotografišem sve na šta naiđem.

 Konji marke "Poni"


Stajem par puta pored malih „Merkatora“, merkartorčića tako reći, da kupim pivce, bezalkoholno čiji sam veliki obožavalac postao i gde pravim pauzu. Posle dvanaest sati više nema ništa otvoreno tako da sam se snabdeo svime potrebnim za ovaj dan. Tek da vidim kako izgleda, ušao sam i u jedna market drugog brenda, „Tus“ i na moje zaprepaštenje, tamo sam našao duplo jeftinije pivo, tek 0,3 evra!

Samo 0,3 evra!

Kada je sunce kao neka velika vruća kugla bilo iznad moje glave i baš kada mi se voda dobro smlačila, a na velikoj uzbrdici, sa strane puta čujem nekakve zvukove koji podsećaju na osamdesete godine. Mnogo su tihi, ne mogu da razaznam šta se to čuje, jednostavno svojom nevidljivom snagom, kao rendgenski zraci koje ne vidiš i ne osetiš ali prodiru svuda i izazivaju reakciju tako su se i meni počele javljati nekakve misli i bleda sećanja na mladost. Taman kada sam pomislio da sam upao u zonu sumraka i da se realnost oko mene menja u nekakvom nepoznatom i neistraženom pravcu, zvuci su postali jači i razaznao sam da to sa nekog ozvučenja iz sve snage peva Miroslav Ilić, staru pesmu „Luckasta si ti”, kako se približavam ovu pesmu zamenjuje „Jesen sedamdeset i neke“ da bi u samom finišu, taman kada sam došao do odvajanja na putu koji vodi ka mestu gde je postavljen zvučnik zasviralo“Mali mrav“. Ne mogu da izdržim, jednostavno moram da vidim ko to u sred Slovenije sluša staru narodnu muziku, koju, kada je bila aktuelna, nisam mogao da slušam već sam bežao od nje kao đavo od krsta a kojoj sada hitam (kako se vremena menjaju!). Posle par metara zemljanog puta nalazim se pored zvučnika koji peva sve u šesnaest. Nalazi se u nekakvoj priručnoj radionici u kojoj, izgleda, popravljaju neke motocikle ili slično. Okolo su nakrivljene barake, poređane bez reda, tu je i par platnenih građevina koje liče na šatore, kao i više olupanih ali ipak upotrebljivih automobila, uglavnom kombija i karavana. Stajem pored česme, da natočim, vičem da saznam ima li koga i iz kuća proviruju crne, čupave glave. Na mah shvatam-nalazim se u sred ciganske čerge! Izlaze polugola deca, žene proviruju, pojavljuje se par muškaraca, gledaju odakle ja. Kada sam bio dete, rastao sam pored Cigana, na Bulbuderu, bilo je više porodica u mojoj zgradi i nekoliko mojih dobrih drugova pripadalo je ovoj populaciji. Ipak, to su bili urbani Cigani, nisam nikada imao dodira sa čergarima a sada sam došao mečki na rupu, znao sam da narodnjaci čoveku ne mogu doneti ništa dobro!

-Dobar dan!
-Dobar dan.
-Smem li da natočim, ja sam, znate, samo u prolazu…
-Pa natoči.

Sipam, ona muzika trešti, deca se okupila oko bicikla koji je desetak metara udaljen od mene, ne smem da ih uvredim pa da im kažem da ne diraju, a opet, sav novac i dokumenta su na izvol’te, u prednjoj torbici.

-Ja sam, znate, čuo ovu muziku, pa eto, rek’o, ovde ima vode, a i naši smo, jel’, ja sam iz Srbije, ma srpska muzika je najbolja, jel’da?
-Ma slovenska muzika je loša, mi Cigani nema šta da slušamo ovde, pa imamo ovi cedejovi sa muziku, jel’ znaš.
-Ma znam, evo napunio sam, hvala, idem sada ja, bilo mi je drago, do viđenja.
-Ideš u Ljubljanu?
-Jeste, evo idem, evo već sam pošao…

Razgrćem onu decu da dođem do bicikla, gledam da mi nisu nešto ćapili, nisu, samo im je interesantno to što imam razne stvari prikačene na volanu, polazim i mašem u prolazu. Dobro je prošlo, izlazim sa puta, vrtim uzbrdo i ispred mene se stvori jedan stariji Ciga, došao prečicom i sačekao me, pokazuje mi flaster na oku, polako ga skida da se uverim da ispod nema ništa i pri tome mi se unosi u lice, udaljavam se dok me pita da mu dam neke pare, naravno da nemam, još brže zavrtim pedale i ostavljam ove simpatične ljude da rade svoj posao, da im ne smetam.
Uzbrdice su sve oštrije ali ipak polako napredujem ka Ljubljani. Nailazim na mestu gde su „Enote II grupe odredov NOV prve slovenske brigade so 18.4.1942. tu zmagale v bitki sa fašisti“ i na kome se nalazi tipični spomenik mladom, neustrašivom partizanu koji oštrog pogleda juriša na neprijateljske položaje. Kao i svi stari spomenici koji su podignuti u spomen na Drugi svetski rat i ovaj je malo naivan, u socijalističkom maniru ali baš zato ima svoju draž i svojim postojanjem podseća i na ono zbog čega je podignut i na vreme u kome je podignut, vreme u kome su na ceni bile drugačije vrednosti nego danas, bez ulaženja u to kada je bilo bolje. Za ko zna koliko godina i današnji spomenici će isto tako ukazivati na sadašnje običaje, i one koji su sada omladinci vraćati u neka srećnija vremena, kada su bili mladi pa je sve bilo lako. Valjda to tako uvek biva!

 Uspomene treba čuvati
Lagani uspon

Pogled sa vrha

Poslao sam SMS mom današnjem domaćinu kod koga ću prespavati, Andreju. Obaveštava me da ćemo se večeras naći u centru grada jer ima poslovne obaveze, dotle mogu da se odmorim. i stvarno, tek je pet sati, stigao sam u grad, odmaram pored reke Ljubljance koja protiče centrom grada, oko koje su stare kuće a po kojoj plove turistički brodići, tako da me sve podseća na mali Sankt Peterburg, bar na prvi pogled. Nalazim klupu na koju ću da sednem, naslanjam bicikl, zavaljujem se i prvo što sam ugledao je-marihuana u saksiji na prozoru zgrade ispred koje sam seo! Ne mogu da verujem šta vidim, ako sam ovo ugledao ja, onda to vidi svako ko prođe ovom ulicom! Čudan je to ovde odnos ka ovoj biljci koju ne konzumiram ali se zalažem za njenu legalizaciju, smatram da je neuporedivo manje zlo od pušenja duvana, čiji sam zavisnik bio dugo godina.

Domaćica

Radoznalo posmatram šta se ovde događa, kakav je ovo grad. Ljubljana je biciklistički raj. Kada biciklista umre i probudi se na onom svetu taj svet je Ljubljana. Ceo centar zatvoren za vozila, samo biciklisti i pešaci. Po pešačkoj stazi može da se vozi, paziš na pešake, oni paze na tebe i tako funkcioniše ta simbioza, bez nervoze i vike. Mladi bračni parovi voze zajedno dok im potomstvo sedi pozadi u biciklističkim stolicama, video sam i nekoliko bicikala sa po dva ovakva sedišta, jedno napred jedno pozadi, a u sredini mama i voze se, bezbrižno, verovatno po celom gradu. Stari ljudi okreću polako pedale, mladi brže, svako svojim tempom. Prošetam po obeli reke, na sve strane restorančići i baštice a na glavnom, Prešernovom trgu stoji ovaj pesnik i gleda u zgradu u kojoj je živela njegova ljubav, Primicova Julia kojoj je ispevao sonetni venac. Čitanjem prvih slova svake grupe soneta, kojih ima četrnaest dobija se ime njegove drage. Po njihovoj smrti, na zgradi u kojoj je Julia stanovala, a koja se nalazi tačno naspram Prešernovog spomenika, postavljeno je njeno poprsje sa glavom okrenutom ka spomeniku, tako da se mogu neometano i večno gledati.

France Prešern...

I Primicova Julia, jedno preko puta drugog

Ovo, kao i mnoge druge stvari sam saznao od mog novog prijatelja, Andreja, koji se pojavio u dogovoreno vreme i koji me je kasnije poveo po okolini, i vešto, na savršenom srpskom jeziku poput vodiča, ali bolje, jer je ovde iz zadovoljstva, ispričao istoriju Ljubljane, kako staru tako i novu. Saznao sam da je Tromostovje, zaštitni znak Ljubljane, projektovao arhitekta Jože Plečnik koji je projektovao mnogo objekata u Ljubljani, gradsku biblioteku koja ima prozor u obliku otvorenih knjiga, Gradsku pijacu, mnogo sitnih prolaza i tome slično. Na mestu Tromostovja postojao je jedan most koji je razvojem grada postao tesan tako da su ga hteli srušiti, ali Plečnik to nije dao, već je predložio da se dodaju još dva mosta sa strane koja će se arhitektonski uklopiti sa postojećim a i sa okolinom. Tako je i urađeno, i dobijena je građevina koja je zaštitni znak ovog grada i koja stoji na svakoj razglednici-Tromostovje.

Tromostovje

Na samom trgu koji je odlukom gradonačelnika Ljubljane, gospodina Zorana Jankovića, Srbina i ateiste, zatvoren za saobraćaj postavljene su stolice ispred letnje bine gde se celo leto održavaju, iz večeri u veče, kulturne manifestacije. Ove nedelje su na programi baletske predstave gostujućih grupa. Sve je, naravno, besplatno. Ima mnogo turista-stranaca raznih boja kože, vidim i kolege-putujuće bicikliste sa natovarenim biciklima.
Andrej mi predlaže da sednemo u baštu u centru da popijemo nešto da se osvežimo dok čekamo devojke iz Kanade koje su večeras kao i ja njegove gošće. Andrej tokom cele godine prima putnike, živi sam u velikoj kući pa, kako sam kaže, bolje je da ima nekog nego da kuća bude prazna po ceo dan. Čak ima i dvoje mladih Italijana, Dijega i njegovu devojku, koji su kod njega već treći mesec a došli su na par dana i sa kojima se dogovorio da plaćaju samo troškove i da borave nekoliko meseci.
Završimo sa pićem idemo do stare napuštene kasarne JNA koja je delom pretvorena u skvot-centar alternativne umetnosti i življenja. U stvari, ovo je mesto gde se okupljaju mladi i oni koji se tako osećaju (Andrej i ja smo vršnjaci) i tu mogu na miru da izraze svoja umetnička interesovanja, naprave priredbe, predstave i slično. Iznenađuje me miroljubivost ovog mesta koje nije još uvek puno, jer je mlada noć, i gde ima puno, puno sveta koji pijucka pića, razgovara, gde trešti muzika i gde su svi nasmejani. Vidim nekoliko mladića i devojaka, crtaju nešto po pločniku i zaustavljaju nas, pitaju Andreja da li se seća kako se igra „zemljopis“, neka dečija igra koju su hteli igrati pa zaboravili. Objašnjava im, i srećni počinu da igraju igri svog detinjstva, iako imaju dvadesetak godina.
Pitam ga da li ovde ima incidenata, tim pre što tu postoje i kombiji koje voze svetske lutalice od jednog mesta do drugog i predstavljaju neke moderne hipike u potrazi za ko zna čime, postoji i kafić u koji dolazi gej populacija, uopšte na ovom prostoru koji nije toliko veliki sakupi se mnogo različitih ljudi. Odgovara da je svojevremeno bilo provokacija od strane skinsa i njima sličnih koji su dolazili ovde da provociraju ali su „dobili po pički“ od strane ovih miroljubivih tako da se to pročulo i od tada nije bilo problema.

Detalj iz skvota, bivše kasarne JNA

Hostel "Celica" (Ćelija), bivši vojni zatvor, sada jedan od boljih hostela u Evropi, tu je svojevremeno pritvoren Janez Janša, i na neki način, ovde je počeo raspad Jugoslavije

Uzvraćam poziv na piće, tako da sedamo opet u prijatnu bašticu, računam da ću potrošiti budžet za sutra, znam da su u Beogradu cene na sličnim mestima paprene, a Slovenija je, generalno gledano, skuplja od Srbije. Ne mogu da dođem k sebi kada platim manje od dva evra po računu, za dva pića!
Najzad stižu i devojke, i svi Andrejevim kombijem u koga smo još ranije stavili bicikl stižemo do njegove kuće u predgrađu. Već je prošla ponoć, brzo se spremim za spavanje i uskoro plovim ka novom danu.



Nedelja. Dao sam sebi slobodu da krenem jedan sat kasnije, da ne bih umoran vozio do Trsta, ne volim kada sam neispavan a na biciklu, jednostavno, tada mi se vožnja zna odužiti, može i glava da me zaboli, bolje je kasnije krenuti pa koliko stignem. Upoznam Dijega i njegovu devojku, saznam da su boravili na Baliju dva meseca, da je tamo za život potrebno svega par stotina evra po osobi, sa ishranom u restoranu jer se ne isplati kuvati kod kuće. Posle su živeli na još nekoliko egzotičnih destinacija, trenutno su ovde, gde će se zadržati neko vreme. Nisam baš shvatio kako zarađuju novce, ali rekao bih da prodaju neku maglu preko Interneta, pišu tekstove koje prodaju a korisnici im plaćaju, takođe preko Interneta, neka vrsta „drage savete“, prilagođeno današnjem vremenu, čime ostvaruju sitan prihod koji im omogućava da par godina provedu u svetu, dok ne završe fakultete i smire se. Naravno, u Srbiji nije moguće ovakvo poslovanje niti primanje novca na ovaj način tako da je naš mladi naraštaj u boljem položaju od ovih ljudi, svoju potrebu za zarađivanjem novca mogu da ostvare u nekoj od mnogobrojnih kladionica ili kockarnica, eventualnom zdravom razmenom dobara i gotovog novca na ulici, bez uplitanja elektronike, dok Internet koriste mahom za promenu statusa na Fejsbuku…

Od Ljubljane ka Trstu vodi me put pored koga stoje ljudi u reflektujućim prslucima, koji su obezbeđenje nekakvog biciklističkog maratona koji treba ovuda da prođe, nadam se da se neću zateći u gomili biciklista, izgledao bih malo smešno sa bisagama i MTB biciklom između šarenih trkača. Na svu sreću, odvajam se od njihove trase, i nastavljam sam. Dragovec, Vrhnika, Logatec… Na jednom mestu ugledam zgodno mesto gde se može predahnuti, nekakvo izletište pored reke. Zastajem da popijem kafu, pored mene sede nekoliko Italijana, dve dame i jedan gospodin. Nešto pričaju, ne razumem ih. Konobar mi donosi kafu, vodimo običan razgovor, kada je čuo da idem u Italiju, pokazuje na goste pored mene, i kaže mi da su Italijani, a njima mimikom pokaže gde ja idem. Veseli Italijani se obraduju znacima pokazuju“i mi smo Italijani“, a kada pomenem Monfalkone, gde ću danas završiti vožnju nastane euforija, shvatam da kažu „ i mi smo iz Monfalkonea, bravo, bravo“ nakon čega se siti ispričamo, ja na srpskom, oni na italijanskom, niko tu nikoga nije razumeo, važno je da smo svi bili veseli i nasmejani!

Popeo sam se do Postojne, ali nisam mogao otići do Postojnske jame, nemam gde da ostavim bicikl, a i da imam, čuo sam da je ulaznica 10 evra, mora i čovečija ribica od nečega da živi. Lepih predela nikada dosta, a počela je i nizbrdica, u daljini već polako miriše i more koje me vuče da što pre dođem do njega. Planinski predeo polako postaje primorski, što je manja nadmorska visina sve se više oseća primorje, tu me niko ne može prevariti, obožavam more i primetim njegovu blizinu mnogo pre nego što se veliko plavo pojavi. Na horizontu se pojavljuju crni oblaci, dovoljno su daleko da me ne zabrinjavaju previše. Bližim se Sežani, mestu koje je od nekadašnjeg velikog graničnog prelaza postalo obično, beznačajno mesto. Nekada je ovde bila granica između velikog Zapada i male Jugoslavije, ovde su se svojevremeno prepakivale stvari kupljene u Trstu, da ih svemogući carinici ne bi videli i ocarinili, ovde se drhtalo, kilometarske kolone su se stvarale sa obe strane granice…

Danas, ovde se samo malo uspori, ne zbog carinika već zato što se mora proći kroz uske prolaze gde su do pre nekoliko godina bile rampe i odmah zatim se produžava dalje. I to je sve. Zgrade koje ovde stoje verovatno će biti srušene i ovo će biti običan put, možda će neko tu staviti nekakvu spomen-ploču kao podsećanje da je ovde nekada bila granica.


Sežana-spomenik prošlim vremenima

Spuštam se oštrom nizbrdicom ka Trstu, radujem se kao dete kada ugledam more, stižem do šetališta-plaže gde se sunčaju, šetaju u kupaju Tršćani koji na današnji dan odmaraju, sve je puno, more miriše, raspamećen sam od sreće. Vozim obalom prema Monfalkoneu, prolazim kroz prelepi park koji gleda na pučinu, nastavljam dalje, okrećem se nazad i sve u svemu gubim pojam o vremenu dok ne osetim hladan vetar koji je počeo da duva, dok ne pogledam na sat i shvatim da je prošlo osam sati uveče i da se sprema kiša. Osvestim se, trezveno razmislim šta mi valja činiti, da rizikujem da dugo vozim po kiši dok mokar ne nađem mesto za kampovanje, da uzmem sobu u hostelu koja će me koštati dvadesetak evra a provešću u njoj jedva desetak sati, ili da na ovom mestu, sedamdesetak kilometara ranije, završim put, uzmem voz i večeras stignem kod supruge.

Pogodite koju sam mogućnost odabrao?

Munja i ja na cilju


-KRAJ-

3 коментара:

  1. "ili da na ovom mestu, sedamdesetak kilometara ranije, završim put, uzmem voz i večeras stignem kod supruge.

    Pogodite koju sam mogućnost odabrao?"

    U filmovima glavni junak nikad ne umire... Nekako si me na samom kraju razočarao završnicom ovog interesantnog putovanja (i ništa manje zanimljivog pisanja).

    ОдговориИзбриши
  2. Da sam ja na tvom mestu, Momire, posle onakvog "crnog" petka... Možda grešim, ali... mislim da si odabrao voz. ;)

    ОдговориИзбриши
  3. Pardon, ne potpisah se...
    Btw, odlične putopise pišeš. Naročito mi se dopada odmerena doza humora. Svaka čast!

    ("uzbrdo je samo do vrha..." hahahahahahaha) :)))

    ОдговориИзбриши

Ostavite komentar