среда, 30. јун 2010.

Šesnaesta sličica-"Momir u Mlecima"-treći deo

I šta je dalje bilo? Ništa naročito...

***

Jutro. Pijemo tursku. Ana ide na posao (šta da joj radim kada nije nezaposlena, kao ja pa da može da radi neke druge stvari) dok ja sedlam moga vernog Munju. Zajedno odlazimo ali na različite strane. Danas bih trebao stići do Daruvara, malog gradića gde je rođena moja bolja i jedina dobra polovina i u kome živi moja tašta. Ovaj grad mi nije baš na trasi puta, moram malo da skrenem sa rute, ali ne mogu da odolim taštinoj kuhinji kao i vrhnju-u Slavoniji sam prvi put jeo domaći mileram kakvog nema u Srbiji, kremast kiselkast i punomasan jer se sakuplja sa svežeg, nekuvanog mleka i obrađuje na poseban način. Kratko traje i prodaje se na u teglama na pijaci tako da se ne mogu praviti zalihe koje bih poneo u Beograd. Jede se samo na licu mesta (dobro, ne baš na pijaci…) Dobro prija u paradajz salati, kao namaz i uopšte na svaki način.


 Talasasto

 Plavo-zeleno


Put je blago talasast, vrućina je ali me blaga uzbrdica vodi naviše, tako da na svakih tridesetak metara temperatura opada za po jedan stepen. Danas je u nižim predelima temperatura preko trideset stepeni ali u visini i u slavonskoj šumi vlada prijatna hladovina. GPS me navodi kuda da idem tako da ne razmišljam mnogo o pravcu kretanja nego puštam da mi misli i pogled lutaju sve dog pod nogama ne osetim kamenje i shvatim da vozim po makadamu. Put je i dalje dobar ali ne mogu tako brzo da vozim kao do sada. Kontrolišem pravac kretanja i vidim da je sve u redu ako izuzmem to što nemam više asfalta pod točkovima. Mirim se sa situacijom, malo lokalnih puteva neće mi škoditi, tek da ova tura ne bude samo asfaltna. Ipak, proveravam i dalje rutu, ne bih da zalutam na ovoj planini, Papuku, ili da uletim u neko zaboravljeno minsko polje.


  Makadam
Vidim pored puta čiču kako čuva nekakve svinje, koje šuškaju po šumi, nešto jedu dok on kontemplira naslonjen na kvrgavi štrap.

-Dobar dan!
-Dobar dan.
-Jel’ ovuda za selo Gornji Vrhovci?
-Je, samo pravo ovuda.
-A koliko ima do tamo, oko četiri kilometra, jel’da?
-Je, tak nešto…
-A, jel’ ceo put ovakav ili je gori?
-Ne, ovakav je, more se biciklom proć’!
-A, ovaj, jel’ sve do tamo uzbrdo?
-A, ne, ne, uzbrdo je samo do vrha, pošlje je skroooooz sve nizbrdo!

 Uzbrdo je samo do gore!

Utešen sam činjenicom da je samo do vrha uzbrdo, kada bih i kasnije vozio u visinu zabrinuo bih se da nisam u međuvremenu prošao kroz crnu rupu i na taj način narušio kontinuum vreme-prostor, napuštam čiču i vozim. Put me vodi kroz lepe, zelene predele, svakog trenutka sve sam više i više i sve je bolji i bolji pogled koji se pruža preda mnom. Dolazim do sela, pitam za pravac i dobijam uputstvo da skrenem levo kod groblja, što i uradim i tako se nađem na nekakvom poljskom putu. Ovo postaje sve veća ofroad avantura ali se ne brinem jer sam danas rano pošao a za razliku od prethodnih dana, kada sam vozio 120-130 kilometara za dan, danas treba da vozim jedva osamdeset. Poljski put sve je uži i uži, GPS navigator me ubeđuje da vozim po solidnom putu, pokušavam da mu verujem ali to mi sve teže ide. Bodljikavo šiblje počinje da me grebe po nogama, sva sreća da danas nisam obukao najlon hulahopke, i više ne mogu da vozim. Guram polako bicikl po onome što je nekada bio put, nalazim se na 600 metara visine. Na nekoliko koraka od mene iz grma iskoči veliki debeli zeka i odskakuće dalje, u livadu. Prvi put u životu vidim ovu životinjicu u njenom prirodnom staništu, žao mi je što nisam imao spreman fotoaparat. Ili bar pušku! Dalje ne mogu. Ili, mogu, ali po cenu da se dobro izgrebem i da se namučim. Moram da se vratim istim putem do asfalta pa da idem okolo. Kada vozim, najteže mi pada povratak istim putem, bez obzira da li je to par kilometara ili par stotina kilometara. Volim da pravim kružne ture ili ako je u pitanju duži put, da se sa cilja vratim nekakvim prevozom u koji mogu da spakujem svoj bicikl. Sada sam prinuđen da ovu deonicu ponovim ali ipak nije bilo za badava, nagrada mi je ovaj srdačan susret sa debelim zekom.


Dalje-nema!

 
  Tragovi

 
 Opasnost!

Najzad, opet dobar i ravan crni asfalt koji me vodi nizbrdo. Na ovom putu osvojio sam prvi planinski vrh… Ne volim planinarenje koje većina biciklista voli, ja nekako više volim predele do 500 metara visine, odnosno do linije na kojoj počinju da rastu četinari. Dalje, nema za mene ničega interesantnog, sve mi deluje suviše grubo i divlje, možda tome doprinosi što su mi svi preci iz ravnice, koja mi se usadila u gene. Spuštam se, svaka uzbrdica koju sam do sada savladao nagrađuje me nizbrdicom po kojoj lagano stiskam ručice kočnica. Ovo je sada Zapadna Slavonija i mnogo je brdovitija nego prethodnih dana, tako da iako imam manje da vozim ipak je srazmerno tome i teže voziti po većim usponima. Ipak, treći dan sam na putu a taj treći dan je za mene uvek neka prekretnica, prva dva dana na putu sve me nešto po malo žulja, ruke mi trnu i osećam nekakvu nelagodnost dok se telo priprema na predstojeće napore. Trećeg dana sve to polako nestaje jer se telo naviklo na ritam i na napor i sve mi postaje samo po sebi lakše, čak i ako se, kao danas, ispostavi da vozim po do sada najtežem delu puta.
Za vreme rata ovde su se vodile najveće borbe i ovde negde je bila linija razdvajanja, nisam baš upućen u detalje tog glupavog rata ali svuda vidim tragove bliske prošlosti. Puno je srušenih i napuštenih kuća, često pored njih stoji nova, još uvek bez fasade, sazidana od crvenih ciglenih blokova. Na više mesta pored puta stoje table sa natpisom “Oprez, mine” a bliže Pakracu na više mesta pored puta postoje vozila i ekipe koje čiste zaostale eksplozivne naprave. Cele livade su očišćene od trave i označene crvenim izukrštanim trakama koje čine kvadrante koji se, jedan po jedan čiste. Pored puta, na dvadesetak metara, vidim lepu rečicu koja protiče kroz senovitu šumu i gde bi bilo lepo sesti i odmoriti se, ali joj se ne može prići zbog još jednog minskog polja koje nalazi između mene i reke.
Spustio sam se sa Papuka, skrećem desno ka Pakracu i vozim sve niže i niže, osećam da će mi se to na kraju osvetiti. Kao što se svaka nizbrdica plaća uzbrdicom, isto tako svaka nizbrdica ima svoj kraj u obliku strašne uzbrdice koja se kezi i preti poštenom biciklisti svojim opasnostima. I zaista, došavši do Pakraca, odakle sam telefonom pozvao taštu da joj kažem da umornom meni spremi hranu da ne bih puno čekao, a da istovremeno ne bude vruća pa da opet moram da čekam, spustio sam se dovoljno nisko (ne u moralnom, nego u čisto visinskom smislu) tako da mi je sada predstojao uspon po ne baš interesantnom prometnom asfaltnom putu. U centru grada kroz koji prolazim vidim ostatak robne kuće koja ima, ironično, ime “Budućnost” a koja se nalazila baš u centru ratnih dešavanja devedesetih godina i koja još uvek svedoči o ratnim razaranjima, stoji onako kakva je i bila za vreme rata, izbušena mecima i granatama. Ostatak grada je dosta dobro sređen, samo mestimično stoje , kao nedostajući zubi, prazni placevi na kojima su nekada bile kuće od kojih su ostali samo zatravljeni temelji ili čak ni oni..
Robna kuća Budućnost-Pakrac
Reka Pakra-Pakrac

I zaista, oštra uzbrdica me vodi iznad grada, ovo je nekakav magistralni put po kojem idu veliki kamioni i dosta vozila, a sve to pod vrelim suncem koje žari iz sve snage. Ipak, ne pada mi sve to toliko teško, pokreće me saznanje da ću za par sati sedeti u taštinom stanu, jesti salatu, vrhnje, tačkrle, šufnudle, štrukle i ostale poslastice čudnih imena. Po novom putu sa dve trake proteže se sa obe strane dovoljno široka zaustavna traka po kojoj mogu lepo da vozim. Iako sam sa strane puta, još uvek se čudim kada čujem da vozila iza mene koče i pretiču me sa uključenim migavcima iako ima sasvim dovoljno mesta da bez usporavanja prođu pored mene. Osećam se bezbedno kao i kao biciklista i kao čovek.
Posle dva sata ovakve vožnje nalazim se na svome današnjem cilju. Ulazim u Daruvar, stari slavonski gradić koji je nekada, u rimsko vreme nosio naziv Aquae Balissae. Na mađarskom, ime Daruvar znači Ždralov grad, tačnije Ždralov dvorac, prema lepom baroknom dvorcu koji se i danas nalazi u centru grada.. Poznat je po termalnim izvorima na kojima se nalazi tako da je ovde oduvek bilo lečilište za razne bolesti. U centru grada postoji drevni, lepo uređeni park na čijem kraju je hotel-lečilište dok se na drugom kraju nalazi pomenuti dvorac grofa Jankovića, koji je do skoro bio u funkciji osnovne škole. U centru grada je blok novih zgrada a u jednoj od njih je moj ručak. Mislim, moja tašta. Zvonim na interfon, otvara mi, smeštam bicikl u podrum i za danas vožnja je završena.
Za ovaj grad me vezuju lepe uspomene iz mladosti… Sećam se zime 1988. godine, kada sam prvi put došao ovde. Moja žena i ja smo dočekani na železničkoj stanici, padao je sneg i bilo je skoro kao u pesmi Zdravka Čolića. Smrznuti od puta ušli smo u toplu sobu gde nas je dočekala moja nova tašta, koju sam tom prilikom upoznao. Za večeru smo dobili, između ostalog, već pomenuto domaće vrhnje čiji mi se ukus zauvek urezao u sećanje. Kasnije, izašli smo u grad, otišli u lokalni kafić gde sam upoznao društvo iz mladosti moje žene… Sećam se, u to vreme piće je ovde bilo skoro tri puta jeftinije nego u Beogradu, ovo mesto je tada važilo za provinciju. Lepo uređenu, čistu ali ipak-provinciju. Pravili smo izlete do banje Lipik, do Pakraca i često smo tokom tih godina dolazili ovamo. Bili smo mladi, nismo primećivali promene koje su se polako, gotovo neprimetno dešavale, neke nove zastave koje su se viorile. U stvari, bili smo slepi za događanja koja su sledila, u to vreme nismo imali ni 25 godina i osnivali smo porodicu. Svaki put kada smo imali nekoliko slobodnih dana dolazili smo u Daruvar, lepo se provodili i odmarali. Sve dok jedno jutro nisam uključio radio, i čuo da se u Pakracu puca… Tek tada mi je postalo jasno šta se sve vreme spremalo. Ipak, naš mešoviti brak je izdržao probu vremena, u međuvremenu su nam se rodila deca koja su prvi put videla svoju baku tek sa svojih desetak godina. Danas, ovo više nije grad u koji sam dolazio pre dvadesetak godina. Posle svih ovih događaja, ovo je sada meni nepoznato mesto u kome sam samo rado viđen gost.
Tek je tri sata posle podne. Posle ručka dremam u fotelji, kao pravi zet. Istuširan sam, odmorio sam se i nisam gladan. Mislim da bih danas mogao da vozim bar još pedesetak kilometara, ako ne i više. Ipak, nema smisla da idem tako rano, a sutra me čeka dugačka vožnja do Zagreba, preko 150 kilometara, tako da se trebam odmoriti. Posle ova tri dana zaslužio sam. Dolaze poznanici da se vidimo, čude se kako ja to tek tako, biciklom, koliko mi je trebalo dovde i slična pitanja koja slušam na svakom putešestviju. Ne razumeju me ali ni ja ne ostajem dužan-ne razumem ni ja njih. Meni je neshvatljivo da bih trebao sat i po da sedim ispred televizora sa bocom piva u ruci i da posmatram gomilu znojavih muškaraca kako trče za loptom, pri tome galameći, pljujući i psujući jedni druge. Uredu, kada bi me neko pri tome plaćao na sat to bi bio lagan posao, izuzev piva, možda…


Daruvar

Posle večere uz televizijski program brzo zadremam...

недеља, 27. јун 2010.

Šesnaesta sličica-"Momir u Mlecima"-drugi deo

Nastavak putešestvija preko sedam... svega i svačega! Ko nema pametnija posla, neka izvoli...



***

Ustajem u sedam ujutru, nosim svoje stvari ispred kuće, stavljam ih na bicikl, popijem kafu, pozdravljam se sa Đurđicom i nastavljam dalje, ka selu po imenu Velika kod Požege, u Slavoniji, da pojasnim čitaocima iz Srbije. Naime, kada sam pravio plan puta isprečila se ispred mene Požega kao mesto gde bih trebao prespavati. U redu, Požega, ali kako nikada nisam čuo za taj grad? Čuo sam za Slavonsku Požegu, pa to svako zna, ali ova Požega bez prefiksa Slavonska, to je nekako, pa… čudno. Tek pred sam polazak sam shvatio da sam u stvari glupi som(ako je som uopšte glup?) koji nema pojma da od kada je Hrvatska samostalna država ono “Slavonska” je izbačeno iz naziva jer je Požega jedna jedina, bar u Hrvatskoj.

Juče je bio dugačak i vreo dan, ali sam bar vozio bicikl po ravnom terenu. Danas, sunce je još vrelije a Slavonija pokazuje da nije baš tako ravna kako se čini. Celim putem talasa i baca me dvadesetak metara u vis a bi me posle toga nežno spustila. U početku to beše zabavno, ali kako se sve više puta ponavljalo, pomislio sam da je Nebeski tvorac konstruisao ovaj deo sveta samo da bi zezao bicikliste. Dolazim u grad Đakovo, stari i lepi grad iz hiljadu dvesta i neke godine. U XVI veku, grad su zaposeli Turci, da bi se povukli ili su bili brutalno izbačeni, kako god, i onda je hrvatski biskup Josip Juraj Štrosmajer, koji je takođe bio izbačen iz grada pa se odlaskom Turaka vratio, počeo gradnju čuvene Đakovačke katedrale svetog Petra, sa dva karakteristična zvonika. Katedrala, obložena nečim crvenim, da li mermerom ili ciglama, ne mogu da priđem i da pogledam jer držim bicikl, stoji u centru grada i vidi se iz daleka. Malo dalje je pešačka zona kroz koju prolazim gurajući bicikl, niko ne obraća posebnu pažnju na mene što mi odgovara, jer još uvek ne znam baš dobro da pričam latinicom, to tek treba da uvežbam. Ili, latinicom rečeno, trebam uvežbati, ne? Na kraju pešačke zone je crkva, sve je lepo sređeno, okrečeno, čisto i mirisno. Onaj miris koji sam osetio sinoć u Vinkovcima postoji svuda, i ovde se u gradu oseća ali ne mogu da odredim koja biljka ga proizvodi. U stvari, nije me baš ni mnogo briga, ovo moje putovanje dobro napreduje, lepo je vreme iako malo toplije nego što treba, nema vetra, šta mi još treba? Pa, treba mi malo vode, i mesto gde ću ručati. 

  Tornjevi katedrale u Đakovu

Katedrala Sv. Petra-Đakovo

Đakovo, srce Slavonije!

U pešačkoj zoni u Đakovu


Vozim putem, prolazim kroz sela i seoca, sva su lepa, sa puno cveća u saksijama koje stoje na prozoru. Trebao bih već negde da stanem, da kupim vodu, ili da natočim, svejedno. Ovde nema kao u Srbiji mesnih prodavnica na svakom ćošku svakog sela, čak i trafike se retko nalaze. Ne mogu reći da se plašim, ali osećam izvesnu nelagodnost jer treba da uđem u seosku prodavnicu i tražim hleb, umesto kruha. Čuo sam da su ovde ljudi osetljivi po tom pitanju, sam nemam baš mnogo iskustva. Dolazio sam ranije u Hrvatsku, i pre a i par puta posle rata ali sam boravio kod tašte u Daruvaru, i uvek sam bio sa mojom gospođom koja je hrvatske nacionalnosti tako da sam puštao nju da govori svojim maternjim jezikom, nisam se uplitao u razgovor sa lokalnim stanovništvom tako da i nisam imao problema. Sada je došlo vreme da probam sam da se snađem. Još pre puta sam odlučio da govorim ćirilicom, kako sam i naučio, kada mi bude trebao hleb tražiću ga tako kako znam, pa šta mi bude. Budala ima svuda, pre neki dan jedna me je ispred kuće htela da zgazi kolima, a posle je izašla i počela da me vija da me bije, a išao sam peške i bio sam na pešačkom prelazu. Izvukao sam se tako što sam okrenuo na brzinu 011 92, policiju, ali od treme, jer, ipak je to bio prvi put da neko hoće da me bije dok idem peške, umesto “Služba 92, molim sačekajte” začuo sam “Piiing, tačno je devetnaest sati, dvadeset minuta trideset sekundi”. Nisam se dao omesti, hrabro sam teti koja čita tačno vreme (kakav dosadan posao, mora da sam joj taj dan bar malo razbio monotoniju) ispričao da dripac hoće da me bije, i izdiktirao joj broj registarske tablice, na šta je ovaj orangutan seo u kola, i naravno, poželeo da ima odnos sa mojom majkom te pobegao sa lica mesta.

Rode

Spomenik ispred crkve-Satnica Đakovačka

Satnica Đakovačka-crkva 


I tako. Vozim, žeđ me hvata snažnim stiskom, i konačno ugledam šta mi treba: Prodavnica kao salivena, sa frižiderima koji mame svojim sadržajem, sa rafovima punim belog hleba, ima čak i sto sa klupom u hladovini velikog drveta. Naravno, tu su i dva lokalca, piju hladnog “Žuju”, na lancu sa drveta visi otvarač za pivu, kompletan scenario kakav se može sresti širom Balkana.

-Dobar dan!
-Dobar dan.

Dobro je, razbio sam led, ulazim u prodavnicu.

-Dobar dan!
-Dobar dan.
-Treba mi nešto hladno, a da nije gazirano…
-Evo gospon, možete uzeti sok ili ledeni čaj.
-Hvala, ja bih i… hleb!
-Može, hoćete da vam izrežem?
-Može. Koliko sam dužan?

Dobro se završilo. Nisam očekivao da će baš tetka iz prodavnice da skoči preko pulta i počne da me davi, ili da dobije histerični napad ali svejedno, imao sam osećaj nelagodnosti koji je kao magla lebdeo oko mene, morao sam da ga prevaziđem.

Izneo sam svoj ulov ispred prodavnice, još samo da savladam ovu dvojicu što sabijaju Ožujska u sebe a koje sam malopre pozdravio. Sedam blizu njih, iz bisaga vadim nožić, konzervu hrane, salvetu, malopre ulovljeni hleb, otvaram ledeni čaj koji je orosio bocu i pijem. Par trenutaka kasnije, počinje…

-A, iz daleka ideš?
-Pa da, iz Srbije.
-Odakle?
-Iz Srbije, iz Beograda.
-Otale ima 180 kilometara, jesi li ti to sve prošao biciklom?
-Jesam, evo kako me vidiš tako sam prešao.
-A, jesi li baš iz Beograda?
-Jesam.
-Ti si baš putovao!
-Pa eto…
-Imam ti ja neke rođake u Beogradu, aj’ živili, guc guc, žive negde na Bulevaru, znaš gdje je to?
-Naravno.
-I sve si ovo biciklom prošao? Ne morem vjerovati! Ja kada treba da idem u Beograd idem autobusom, a i pošaljem tamo nešto ponekad, sada se more ić tamo, prije rata je bilo bolje, vrag ga odnio…


Najzad, mogu da se opustim. Žvaćem svoju hranu, odmaram se a jedan od ove dvojice se raspričao, priča o tome kako ima rođake na Braču, pa će njegova deca tamo da idu kolima a on, eto, sledeći put ima da krene biciklom. I još dodaje, kako je pre neki dan bio “nažderan” pa vozio bicikl i policija ga zaustavila i ispuhala mu gume na biciklu i morao je pješke ić dalje, tako to kod njih rade. 

Pričaju mi kako ovde nema posla, kako su firme zatvorene, padaju reči poput „privatizacija“, „političari“, „tajkuni“, „radnici otpušteni“,“ režije velike“, „teška vremena“ i slično. One magle je najzad sasvim nestalo. Da nemam pečat u pasošu koji potvrđuje da se nalazim u Hrvatskoj, mogao bih poverovati da nisam ni prešao granicu.

U međuvremenu sam završio obrok, spakovao se i polako krećem. Pozdravim ih, oni meni “Bok” i nastavim put, ovaj put mnogo opušteniji. U stvari, opušteniji sam nego u Srbiji jer je ovde put mnogo boljeg kvaliteta a vozači mnogo obazriviji nego kod nas. Nije to stvar neke kulture ili ne znam čega, nego poštovanja zakona i velikih kazni za saobraćajne prekršaje. Osim toga postoje i kamere koje snimaju saobraćaj tako da je, sve u svemu vožnja dosta opuštena.

Slavonija


Ubrzo stižem u Našice. U blizini ovog grada nalazi se selo Granice. Pitao sam onu dvojicu malopre da li još postoji to selo, rekoše mi da postoji, u njemu žive ljudi koji prave drveni ugalj, imaju one karakteristične građevine za pravljenje ovog uglja a koje su u obliku igloa. Ovo selo je smešteno desetak kilometara od Našica i do njega ne vodi asfaltni put već neki zemljani, prilično loš, kako mi objasniše. Ovo selo je za mene lično značajno po tome što mi je pokojna baba pričala da je ovde rođena i da su je kao bebu doneli u Beograd. Njena majka, moja prababa, bila je udata za lugara Đuru, koji je jednog dana nestao u šumi. Posle toga prababa se mučila i dovijala kako preživeti sa troje male dece, te se spakovala i otišla za Beograd, ostavivši svojoj braći da održavaju ono malo imanja što su imali u Granicama. U Beogradu je radila šta je morala, prala veš po kućama i radila ostale poslove koje niko drugi nije hteo tako da je odškolovala svo troje dece, od kojih je najmlađa bila moja baba po majci. Kada je ostarila u stanu su živele ona, moja baba, moja majka i njena sestra a moja tetka (igrom slučaja i moja baba je ostala udovica sa nepunih 30 godina i sa dvoje male dece kada je moj deda Slavko streljan od strane Nemaca u Jajincima). Posle Drugog svetskog rata od tuberkuloze umire prababina srednja ćerka nakon čega počinje polako da poboljeva. Još uvek u snazi, jednog dana,tražila je da je odvezu u Granice jer joj je došlo vreme za umiranje. Nisu joj verovali a prababa je insistirala na odlasku, spakovala kofer i bila spremna za polazak. Konačno, posle nekoliko dana morali su da joj udovolje, najstariji sin je došao po nju (stanovali su blizu Vukovog spomenika) i nekakvim zaprežnim kolima je odvezao na železničku stanicu. Bio je to početak pedesetih godina, tada se dugo putovalo i dugo čekalo na vozove, ukrštanja i slično. Konačno, posle ko zna koliko vremena, stigli su na železničku stanicu Našice, gde ih je sačekao neki rođak sa zapregom da ih preveze do Granica. Polako su krenuli putem, petnaestak kilometara. Prababa je bila tiha, ćutala je i bila srećna što najzad stiže kući, u svoje selo. Posle nekog vremena, zaprega je stigla u selo i zaustavila se ispred velike kućne kapije. Rođak je sišao da otvori vratnice i da utera kola u dvorište. Prababa je uzdahnula i sklopila oči, najzad je stigla i mogla je da bude mirna. Uterali su kola u dvorište, spustili kofer i hteli da pomognu prababi da siđe. Nije bilo potrebe. Umrla je.

Prolazim pred male table koja strelicom pokazuje ka Granicama. Ima do tamo deset kilometara, odlučujem da ipak ostavim posetu ovom selu za neku drugu priliku. Nekakvom uzbrdicom stižem do velikog parka gde pravim pauzu. Iz Našica ka Velikoj me vodi blaga dugotrajna uzbrdica koja postaje sve duža i duža i koja cedi snagu iz mene kao vodu iz mokrog peškira. Kada prestanem da uživam u predelima i prestanem da osećam mirise, boje i zvukove oko mene to je pouzdan znak da sam počeo da se umaram. Tako je i sada, ova neočekivana prepreka ubrzano crpi energiju iz mojih mišića, tako da moram često da pravim pauze. Kažu da je u mozgu glavna pokretačka strana ljudskog tela, a i biće da je tako, jer i pre ove uzbrdice, a i posle, savladavao sam mnogo veća opterećenja ali sam ih očekivao i bio spreman da njih. Danas, pak, mislio sam da če biti samo talasanja do Velike tako da mi preostaje samo da kukam u sebi, ko postavi ovde planinu (kasnije sam saznao da se zove Krndija) i psujući komarce koji su me slasno grickali čim s malo zaustavim da se odmorim. Vozim uzbrdo već nekoliko kilometara i sve češće zastajem i guram bicikl. Polako koračam nekoliko desetina metara i jedna grupa nožnih mišića mi se odmara dok drugu naprežem hodajući te tako postižem izvesnu ravnotežu, šta ti ja znam, ja to tako vidim. Tek, posle par minuta postaje mi teško da hodam, lakše mi je da vozim polako i tako napredujem ka prevoju. Najzad, odlučujem da napravim malo dužu pauzu. Stvarno mi se više ne da da vučem sebe i bicikl uz ovo brdo, nema ni mnogo hlada jer je sunce tačno iznad moje glave a ako skrenem u šumu, u hladovinu, komarci će se obradovati dobrom i masnom švedskom stolu. Tako, sedam u parče hladovine pored puta i tu čekam… Ne znam ni sam šta, ako kažem da čekam da padne plafon to bi bilo uzaludno, ovde može da padne samo kiša, i to u perspektivi, a mogu da padnem ja, od umora. Posle petnaestak minuta u glavi mi se razbistrilo, opet sam bio stari debeli ja tako da sam zavrteo pedale i posle 200 metara stigao na prevoj gde me je ošamario hladnjikav vetar donoseći olakšanje.

Posle svake uzbrdice dolazi nizbrdica, što nije velika i mudra misao. Ipak, desi se nekada, kao meni malopre, da polako prestajem da verujem u ovu tvrdnju, iza svake krivine na putu očekujem nizbrdo ali nizbrdoa nema pa nema. Ipak, kada nizbrdo najzad uprkos svemu dođe, prava je poslastica spuštati se nekoliko stotina metara, ili nekoliko kilometara. Ne volim da sasvim pustim kočnice, već ih stisnem tako da štedim ono što sam sa teškom mukom zaradio. Hladim telo, točkovi zuje, vetar šušti u ušima, pravo uživanje. Do sledeće uzbrdice.

Kutjevo. Ovaj ceo kraj je poznat po proizvodni vina a čuvena „Kutjevačka graševina“ se pravi baš ovde, u vinariji pored koje prolazim. Ne pijem alkoholna pića, iako kažu da je zdravo popiti čašu vina s vremena na vreme izbegavam to, ne prija mi. Nekako sam ipak uočio tu „Graševinu“ i sada tražim velika industrijska postrojenja u kome su zaposlene hiljade radnika koji pretaču vino, flaširaju ga i voze u sve krajeve sveta. Naravno, ništa od toga… Isto ovako, kada sam jednom prošao kroz Velike Zdence, mesto gde se proizvodi sir čije je ime postalo sinonim za topljeni sir, „Zdenka“, pa se razočarao fabričicom koju sam tamo video, tako i sada. Samo vinogradi i table sa oznakama tog i tog vinskog puta. Moguća degustacija, moguća kupovina. Kada bih posetio svaki podrum na koji sam naišao, i u svakom degustirao vino, do Italije bi mi trebalo bar godinu dana, ako bih uopšte i stigao.

Nailazim na selo neobičnog imena, Kaptol se zove. U njegovom centru, neočekivano nalazim na ostatke starog utvrđenja. Ne postoje table sa godinama kada je ono sazidano, niti šta tačno predstavlja ovaj grad, ali se vidi da se oko njega i u njemu rade arheološka iskopavanja, dosta je dobro očuvan. Kada bi se ovo mesto dobro obeležilo i sredilo, moglo bi biti turistička atrakcija. 


Kaptol, stari grad

Odbrambeni kanal

Most

 Kula

U starom gradu
 


I, konačno… Eto me na današnjem cilju, Velika kod Požege. Ulazim u selo, koje i ne liči na selo jer je veliko i urbano a ime mu sasvim odgovara. Tražim karakteristično mesto gde ću posaditi svoje umorno du… mislim, gde ću sesti da pozovem Anu. Nalazim „kolodvor“, tako piše, sedam u hladovinu drveta, pišem SMS i čekam. Posmatram svet oko sebe, ljudi idu svojim poslom, sede po bircuzima, provode svoje uobičajeno posle podne i niko ne obraća posebnu pažnju na mene. Razmišljam, šta da radim ako se niko ne pojavi? Lepo je vreme, može se lepo kampovati u okolini, a ako baš bude potrebe vidim da oko onih silnih vinskih podruma postoje i sobe za izdavanje. Počinje da me hvata prijatna dremka kada se zaustavlja auto ispred mene, iz njega izlazi, par trenutaka kasnije će se ispostaviti, Ana, i maše mi. Ti Isusa, pa i ona me je prepoznala, skoro istom brzinom kao Đurđica prethodni dan! Kako li im to uspeva, nije mi jasno, mora da je to neka ženska intuicija, među tolikim narodom prepoznati me, kada se ni po čemu posebno ne ističem. Dobro, možda imam malo čudnu frizuru, ali ipak…

-Momir?
-Ana?
-Bok Momire!
-Zdravo, Ana!
-Slušaj, ja sam ti zbrisala sa posla, radim još malo a sada ću ti objasniti gdje da ideš, kod mojih, pa ćeš me tamo sačekati dok ne dođem a posle idemo kod mene. Važi?

Seda u kola i odlazi, a ja tražim ulicu u koju mi je rečeno da idem. Lako je nalazim iako sam rođen da se izgubim, da nemam GPS još uvek bih se muvao oko Inđije ili bih u najboljem slučaju stigao možda do Sremske Mitrovice. Ponavljam u sebi, „Druga ulica desno, treća kuća levo“, posle nekoliko minuta besnim što nisam tu komplikovanu formulu zapisao, ovako, posle ovoliko vremena, evo već je prošlo pet minuta, nisam siguran da li je „Treća ulica levo, druga kuća desno! Ili možda „Treća kuća desno, druga ulica levo“. Ulazim u jedno lepo, senovito dvorište, ispred kuće sedi domaćin, dobardanujem mu i pitam da li je on možda, kojim slučajem Anin otac, ako nije, mislim, ipak da probam u trećoj ulici levo, drugoj kući desno, ali da zapisujem sve pa ću do mraka, metodom eliminacije, možda naći pravu kuću. Ili ću otići negde da kampujem, a po Velikoj će se pričati o biciklisti koji je nestao na putu od kolodvora do 200 metara udaljene kuće i niko ga posle nije više video. Posle će neki pričali kako su viđali nekakvog bradatog i čupavog čoveka sa biciklom kako lunja po Papuku i ulazi ljudima u kuće mrmljajući nešto nerazumljivo, pominjući neke kuće i ulice…

-Da, ja sam Anin tata, evo čekamo Vas, dobrodošli!


Kao da me je Sunce ogrejalo! Ipak nema daljeg lutanja, mogu za danas da se opustim.


-Ja sam Toni, moja supruga je Vera, evo sada će ona, baš sprijema ručak. Ovo je moj sin Mario.


Upoznajem se sa svima. Iz kuće izlazi gospođa Vera, Anina mama, sva užurbana i zaduvana od kuhinjskog posla. Upoznajem se sa njom, kao i sa jednim od Anine braće. Razgovaramo o uobičajenim stvarima, pričam im kako je bilo na putu, gde idem, i slično. Pričaju mi o svome mestu i saznam da imaju prvoligaški stadion kakav nema ni Zagreb, koji je sagradio tajkun koji je sada na prinudnom odmoru o državnom trošku gde sada pravi registarske tablice, ići ću kasnije da ga vidim. Stadion, ne tajkuna. Brat, Mario, sličnih godina kao ja, nema posla pa radi kako stigne ali za razliku od mene, koji svoju nezaposlenost koristim tako što vozim bicikl po udaljenim, krajevima i tako trošim ono malo para što imam, on ima orkestar i peva na svadbama i veseljima na taj način zarađujući. Svi u porodici su muzički talenti, gospodin Toni ima gromki glas i glasno priča, očekujem da će svakog časa da zapeva neku italijansku ariju, ili bar kakav stari šlager. Naravno, pored njega i ja moram da vičem i tako vodimo ugodan razgovor. Sedimo blizu kuhinje gde gospođa Vera sprema neko jelo koje me nadražuje i izaziva nesvesticu u mojoj glavi, kao i halucinacije, vidim kako oko mene lete faširane šnicle sa malim krilima, umesto da crvrkuću čuje se zvuk cvrčanja na vreloj masnoći. Prema pravilima Hospitaliti kluba, kako smo se Ana i ja našli, gostu je potrebno obezbediti mesto za spavanje i tuš, ostalo nije obaveza. Razmišljam o konzervama koje imam u bisagama, kako bi bilo da se iskradem i na brzinu pojedem jednu paštetu, baš bi mi prijala sa onim bajatim i sparušenim hlebom od juče, još sve to zalijem mlakom vodom koja je već dva sata na suncu, ih, uživancija!

-Evo gotovo je, hajdemo ručati dok Ana ne dođe!
-Ma niste trebali, nisam nešto gladan, evo, baš sam se jutros najeo sardine i hleba, dovoljno je meni…
-Hajde, posle ćemo ići svi kod Ane a tamo nema baš nešto mnogo da se jede, samo navalite!

Premeštamo se za sto, na meniju su „faširanci i mahune“. Faširanci, to je jasno, a mahune, pa nemam pojma šta je to… Buranija, grašak, pasulj ili nešto treće. U stvari, sasvim mi je svejedno šta je, ukusno je, a ima ga dosta. Kao i luka, salate, još kojekakvih priloga i naloga. Mljackam, u pauzi između dva zalogaja pokušavam da kažem nešto fino, kulturno i pametno ali ne mogu, zauzet sam žvakanjem. U svari, pametno nisam kadar nikada kazati, fino i kulturno mi još ponekad i uspe. Pored nogu osetim nešto toplo i čupavo. Vidim, dva sjajna oka me gledaju, lep pas, muva mi se oko nogu. Milujem ga, sprijateljili smo se istog trenutka. U stvari, sa svakom životinjom se odmah sprijateljim, nikada me pas nije napao, mačke mi same prilaze. Prijatelj sam čak i sa prehrambenim životinjama što me je navelo da jedno vreme budem vegetarijanac što sam morao napustiti jer volim meso tako da često imam problem etičke prirode: kako jesti meso a biti životinjski prijatelj?

Buki


Najzad posle nekog vremena završavamo sa ručkom, „Hvala niste trebali“ i slično. Dogovaramo se sada da idemo kod Ane, u kuću koju su nedavno kupili, na kraju sela i koju još uvek sređuju. Od stare kuće putem kredita prave pristojno mesto za boravak, a kuća se nalazi „Uzbrdo, druga ulica desno, broj 6. Mi idemo kolima do tamo a Vi dođite biciklom, pa budemo tamo sjedili.“ Opet zaboravljam koja ulica, ali sam zapamtio kućni broj tako da sam siguran da ću naći kuću, ipak je ovo malo mesto i nema toliko ulica, do mraka ću obići dosta kuća sa brojem 6.
 
Tako i bi… Brzo sam došao za njima, smestili smo se u senik u dvorištu, pored protiče reka a sa brda koje počinje odmah pored spušta se hladan vetrić koji sedenje na ovom mestu čini pravim uživanjem. Razgovaramo o svemu i svačemu sve dok se ne pojavi Ana koja je upravo došla sa posla-radi kao bibliotekar u lokalnoj školi. Pokazuje mi sobu gde ću spavati. Iznenadim se kada vidim apstraktno oslikane zidove na crvenoj podlozi, u ovoj kući sasvim sigurno ne može biti dosadno!


Slike na zidovima

Ne postoji način da se ovo delo ukrade! 


-Evo ti kompjutor, imaš Internet, tamo se možeš otuširati. Ja sada idem na aerobik, neće me biti doma sat vrijemena pa kada se vratim idemo na piće ako nisi umoran. Može?

Naravno da može, sve mi odgovara. Tuširanje prija, sedam za računar, pišem pisma prijateljima. Buki, kako se zove pas i ja se družimo. Gospođa Vera i Toni odlaze, ubrzo posle dolazi Ana sa aerobika. Pokazuje mi svoje mesto, Isuse, pa ovdje imaju sve, bolje nego u Zagrebu! Čuveni veliki stadion, sa specijalnim navodnjavanjem i svačim nečim specijalnim.

Planinarski dom, Velika

Izletište pored reke, Velika
 

Bazen, planinarski dom, izletište pored reke, više lepih restorančića. Sedamo u jedan od tih, Anin omiljeni. Terasa pored reke, opuštena atmosfera, ugodan razgovor. Pravo prijatno letnje veče. Priča mi o tome kako sam joj prvi gost sa Hospitaliti kluba, prošle godine zamalo da dođe jedan ali se posle nije javljao (možda, mislim, druga ulica levo, treća kuća desno, pa zbog toga…) Pričam joj o svojim dogodovštinama sa biciklističkih vožnji, trudim se da ne detaljišem tehničkim detaljima, nadmorskim visinama i dužinama puta, pretpostavljam da ljudima koji ne voze bicikl to nije interesantno. Kao stari drugari vraćamo se kući, smeštam se u svoju oslikanu sobu (prethodna vlasnica je bila likovna umetnica koja se odselila negde gde može da stvara, a ostale su ove neobične slikarije.

Nepozvan, i ničim izazvan san dolazi kako njemu odgovara, pokušavam da dugo uživam u svežini koja dolazi sa reke i u šuštanju lišća sa drveća, ali me stari prevejanac brzo prevari  i sve tone u prijatan i okepljujući mir...


петак, 25. јун 2010.

Šesnaesta sličica-"Momir u Mlecima"-prvi deo

Pokušaću da u nekoliko dugačkih i dosadnih nastavaka prepričam kako sam sedam dana, sam, putovao od Beograda do Mletaka i  pri tome prešao sedam gora i sedam mora i video mnoga čuda...



***


Opet sam na biciklu. Mislim, bio sam i juče, i pre neki dan isto ali sada sam natovaren kao magarac i idem po Zrenjaninskom putu... U stvari, nisam ja natovaren, nego Munja, kako se od juče zove moj bicikl (kada mogu brodovi i čamci da imaju imena, zašto ne bi i bicikli?) i baš ne idem, nego vozim. Žurim da stignem na železničku stanicu Pančevački most gde ću se sastati sa mojim drugom Čubrilom, koji se preziva Zoran. Možda je i obratno, ali to u ovom trenutku nije važno. Treba da se zajedno sa biciklima ukrcamo u lokalni voz za Inđiju, odakle ćemo krenuti na put.


  Bicikl je registrovan i spreman!

Pre par nedelja sedeo sam sam kod kuće, bio je kraj maja, nailazi lepo vreme i sunčani dani. Moja žena je na poslu, ali ne u uobičajenom smislu, od 8 do 5 pa kući, nego u malo širem smislu, od 1. u mesecu do 30. neprekidno, u Italiji pa onda dode kući, spremi krtog koji se nakupi za mesec dana njene odsutnosti, opere šta treba, pospremi i to traje taman do njenog polaska (ili povratka?) na posao. Dakle, sedeo sam kod kuće, društvo mi je pravila moja verna pratilja depresija koju uspevam da oteram od kuće s vremena na vreme ali se ona vrlo brzo vrati i to sasvim nenajavljena i nepozvana. Bira vreme kada će doći vrlo pažljivo, nikada ne dođe kada sam u društvu nego, kurva pokvarena, dođe baš kada sam sam i kada nema nikoga oko mene. Neki put uspem da je prevarim tako što se pravim da sam strašno zauzet radom na računaru. Kada je lepo vreme, letnje, pobegnem od nje na biciklu, nikada me još nije stigla, a i kada je bila blizu samo sam malo brže okretao pedale i ona bi ostala daleko iza mene sva zaduvana i crvena, sa pogledom koji je govorio:

-Znam gde ideš, ne boj se, stići ću te ja već, znaš to i sam vrlo dobro!

Dakle, sedeo sam, zadubio se u monitor računara, depresija je skakala oko kuće, grebala po prozoru, pokušavala da se uvuče kroz dimnjak kao Deda Mraz kada sam došao na ideju da odem biciklom do moje žene, do malog seoca na severu Italije gde u lepoj seoskoj kući brine o jednoj baki koja sa svojih 87 godina traje svoje poslednje dane. Počeo sam, naravno po Internetu, da računam trase kojima ću ići, tražiti mesta gde ću spavati i taj prvi nalet razmišljanja i akcije oterao je moju drugaricu daleko, možda čak na Severni pol, ili čak i dalje. Znam da će mi se opet vratiti, ali u narednih mesec dana, možda i više, neću je više viđati.
Smislio sam staze i bogaze kuda ću proći. Odredio sam mesta u kojima ću spavati. Trebaće mi osam dana vožnje do tamo i nešto oko 900 kilometara puta. Poslao sam pisma članovima organizacije, udruženja, kako god, "Kaučsurfing", čiji sam i ja član a koje služi za razmenu smeštaja. Svaki član može tražiti druge članove u mestu u kome se zatekao i pitati za noćenje, a dužan je odgovoriti, svejedno je pozitivno ili negativno, na zahtev drugog člana. Ovo udruženje okuplja uglavnom mlade ljude iz celog sveta ili Metuzaleme poput mene koji se osećaju mladim. Na ovaj način se može lepo proputovati, jer najjeftinije noćenje je neuporedivo skuplje od besplatnog noćenja, koje je pri tome u dobrom društvu. Osim toga, ukoliko bih uzimao hotelske ili hostelske sobe bio bih potpuno sam, a u samoći bi me opet zaskočila moja nepozvana drugarica i mogla bi mi upropastiti put.

Vrlo brzo sam dobio odgovore iz većine mesta gde sam nameravao pauzirati i postao sam gotovo siguran da ću ove godine putovati biciklom kako već nisam par godina. Nisam očekivao da će neko poći sa mnom, ali se, eto, na svu sreću pojavio Čubrilo koji se preziva Zoran da zajedno putujemo do Vinkovaca, jedan dan. Odatle će on kod svoje bake, gde će provesti par dana. Baš fino, prvi dan puta koji je uvek najteži, jer se malo spava od uzbuđenja, i često se pakuje do kasno u noć, provešćemo zajedno, kukajući na bolove u dupetu, na neispavanost, loše vreme i, uošte, na sve na šta se može kukati.

Ostao je samo mali, malecki problem. Toliko je mali da se i ne primećuje, a to je da nemam novca, u stvari imam ga malo, toliko malo da se to i ne primećuje. Ne treba mi mnogo, ali, ipak, kako ću bez njega, moram imati za hranu a i za rezervu, šta ako mi na putu iznenada, pukne kardan na biciklu, ili, nedajbože, ostanem bez zalihe gumenih bombona... Ne smem ni da pomislim šta bi se desilo kada bi mi se usled neke vlage ili kiše moja gusta kovrdžava kosa iznenada ispravila, i da onda moram ići kod frizera da mi napravi mini-val, a da nemam novca? Zato sam pokušavao sa ovo malo mozga što mi je ostalo da smislim način da prebrodim trenutnu finansijsku krizu, i naravno, smislio sam. Zovem mog druga Pitagoru, pa pozajmim od njega 50 evra koja ću da mu vratim čim dodem sa puta. Onda zovem Milana St. i pitam ga da mi pozajmi 50 evra kada se vratim sa puta. Od tih para vratim Pitagori dug, pa kada prode neko vreme opet pozajmim od Pitagore da vratim Milanu St. Sjajna ideja, samo kada bih još nekog uključio u kombinaciju, ili još par ljudi, ili još par stotina, možda bih napravio neki novi "Jugoskandik"? U svakom slučaju, rešio sam problem, ranije sam imao malo para da se to ni ne primećuje a sada krećem na put samo sa malo para. Tek da se primeti.

 Na železničkoj stanici


I tako... Čubrilo koji se preziva Zoran i ja se ukrcavamo u voz, prethodno u poslednjem momentu prenoseći teške bicikle reko perona, jer smo stali na njegovu pogrešnu stranu. Da nam je ovaj voz zbrisao, morali bismo danas voziti bar 50 kilometara više, ovako se udobno smeštamo i za nešto više od sat vremena nalazimo se na početnoj poziciji naše avanture. Ovako, imamo da vozimo tričavih 120 kilometara, a ČŠSPZ (Čubrilo Što Se Preziva Zoran) još 20 dodatnih, do sela u kome živi njegova baka.

Prolazimo kroz centar Inđije i brzo je napuštamo navikavajući noge na okretanje pedala. Sunce je visoko odskočilo i grabi, kao i mi, ka svom današnjem cilju, mestu na kome će provesti noć, pri tome paleći i žareći naše bledunjave ruke i noge koje još nisu stekle letnju preplanulost. U usputnoj sasvim lepoj i ugodnoj kafanici popijemo kafu, i naravno, radoznali konobar pita kuda idemo, odgovaramo mu, čudi se ali nas ne shvata. Svejedno, popijemo odličnu kafu i nastavljamo vožnju trudeći se da ignorišemo vrućinu koja nam dinsta mozak na laganoj vatri. Trebaće nam par dana da se naviknemo na nju jer je temperatura u odnosu na prethodnih desetak dana skočila za desetak stepeni. Sva sreća što nije skočila u odnosu na prethodnih dvadesetak dana, bilo bi dvadeset stepeni više. Ovakve i slične glupave ideje uvek mi se roje u glavi dok gledam u prednji točak koji ravnomerno proizvodi zvuk koji bi se opisao najbolje sa “Žvanj žvanj trup žvanj” dok prelazi preko vrućeg asfalta ispresecanog rupama.

Sremskom ravnicom dva biciklista, dva supermena brzo prolaze, za njima se od brzine povija mlado žito, ali ta dva supermena nismo mi već neki klinci na sportskim biciklima koji treniraju dok se ČŠSPZ i ja polako raspadamo želeći samo malo hlada, i dodao bih, ne bi bilo loše da naiđemo na kakav bazen sa plavim pločicama i bistrom vodom u kojoj se kupaju devojke u kupaćim kostimima, ili bez njih...
Dokoturamo se do Sremske Mitrovice (Ili Srmeske Mitrovice, kako je godinama stajalo na bilbordima i plakatima Mobilne telefonije Srbije i što niko nije primetio, ili jeste ali je bilo skupo da se prepravlja, uostalom, kakva je razlika između Srmeske i Sremske, važno da je Mitrovica) gde zastajemo pored Save. ČŠSPZ mi se na tom mestu požalio da je jeo u ribljoj kafani lošeg pangasiusa umesto sveže ribe, što mu nije prijalo. Mene, pak, Mitrovica podseća na moju pokojnu babu koja je kada je neko gladan pa puno jede govorila “Jede kao iz Mitrovice da je pobegao”. Objašnjavam ČŠSPZ-u (ovo postaje komplikovano, rizikujem da se Čubrilo Što Se Preziva Zoran uvredi ali dalje ću ga oslovljavati sa Kiza radi lakšeg pisanja teksta, a i ako ikada budem štampao ovo pisanije manje mastila ću trošiti), da postoje samo dva Srema, i to vinski i svinjski. Vinski je onaj prema Fruškoj gori gde raste dobro grožđe, samim tim i vino, a svinjski je onaj nizinski deo gde gaje svinje od kojih prave čuveni sremski kulen i ostale đakonije. Pa gde tu, pitam sada ja, ima mesta za neku ribu? Napuštamo Kiza i ja ovu Mitrovicu koja je očigledno probudila razne uspomene u nama, te opet po užarenom asfaltu idemo ka Šidu.


  SRmeska Mitrovica

Prvi put sam u ovom gradiću a obožavam osećaj kada ulazim biciklom u neki grad ili selo gde nikada pre nisam bio, ne znam gde se šta nalazi, neki put moram da pitam a neki put po osećaju nađem šta mi treba. Ovaj put tražimo galeriju Save Šumanovića koja je tu negde, Kiza je bio u njoj pa će rado pričuvati bicikle dok ja razgledam. U glavnoj ulici brzo je pronalazimo, naslanjamo bicikle na zid i zvonimo, nadamo se da ima nekoga unutra. Ubrzo otvara zbunjena službenica, nema najavljenih poseta a ovakve, nenajavljene vrlo su retke. Otvara vrata, ulazim noseći novčanik da bih platio ulaznicu.

-Ne treba da platite, samo Vi polako pogledajte, drago nam je da ste došli!

I meni je drago, em što ću mufte pogledati postavku, em što je galerija prijatno klimatizovana, taman da ohladim ovu moju ludu glavu koja umesto da kao sav normalan svet svog nosioca odvede u kladionicu ili da u ovo vruće posle podne bacim neki dinar u poker aparate, osećam da bih imao sreće, ja se bakćem sa nekim slikama… I ko je uopšte taj Sava Šumanović? Jedan od naših najobrazovanjh slikara svog vremena, a možda i svih vremena. Rođen u Šidu, školovao se u Parizu gde je proveo dosta vremena slikajući ovaj grad. Tridesetih godina XX veka vratio se u rodni Šid i tu je do 1942. godine imao najplodniji period svog života, slikajući sremske i šidske motive isred kojih sada stojim, i sa kojih zrači ljubav prema ravnici i životu u ovom deliću sveta. Neobično volim da posmatram dela koja su stvorili ljudi koji zaista vole svoj posao. Možda je neumesno upoređivati jednog od najvećih srpskih slikara sa neukim zidarem koji je sazidao sebi kuću u koju je uložio svoje znanje u ljubav prema svome zidarskom poslu, ali takva kuća zrači pozitivnom enegijom i emocijama isto kao što zrači i platno koje je načinjeno zbog ljubavi prema slikarstvu i objektu slikanja a ne po nekakvoj narudžbini. Nisam nikakav stručnjak za slikarstvo, ali osećam pozitivne vibracije i to mi je dovoljno. Gos’n Šumanoviću, ja Vaše slike shvatam, ako Vam je to bila namera, uspeli ste.


 Predeo iz Srema, 1934


Vejavica, 1935

Triptih "Beračice", poslednje Šumanovićevo delo
(Aleksandre, hvala za info!)



Svaka slika ima godinu slikanja i brojanje godina se završava sa 1942. godinom, kada je u našim prokletim međunacionalnim klanjima i ostalim *anjima u 46. godini streljan kao nekakav talac. Šta bi bilo da je poživeo, ko to zna…

Izlazim iz galerije, Kiza se napio vode a ja sam se malo ohladio, pitamo nekoga gde ima dobra pljeskavica de se pojede. Nalazimo jednu pljeskavičarnicu u glavnoj ulici, svi prilozi su beslatni tako da uzimam jednu ogromnu, od 150 grama sa gomilom svega i svačega i na kraju nisam mogao da je pojedem do kraja, jedite oči kada ste gladne! Platio sam je bar za trećinu manje nego u Beogradu, čime sam više nego zadovoljan, kada uštedim od moje sirotinje radujem se kao dete!

Obavljamo poslednje pripreme pred prelazak granice, kupujem hleb za usput da ne bih morao kupovati kruh neko vrijeme, bar dok se ne naviknem na situaciju. Pažljivo posmatram da mi nije ostala neka vidljiva ćirilica zbog koje bih mogao da izbije incidentna situacija. Vežbam da govorim latinicom što mi prilično dobro uspeva i tako stižemo do srpskijeh policajaca i carinika.

-Dobar dan!
-Dobar dan.
-Dokle idete?
-Evo, moj drug do Vinkovaca a ja do Italije.
-Molim?
-Evo, moj drug do Vinkovaca a ja do Italije.
-Do Italije?
-Da.
-Biciklom?

Hteo sam da mu kažem “Jok, tupsone, idem avionom, ovo ispod mene samo liči na bicikl, ja ću u stvari sada da letim” ali to bi verovatno izazvalo blagu dozu negodovanja kod ovog uniformisanog lica, tako da sam zadržao moj čuveni ljubazni osmeh zbog koga su me mnoge devojke svojevremeno ostavljale, šta ću kada sam neodoljiv…

-Da, biciklom, supruga mi tamo radi, bla bla bla…

Skenirali su nam pasoše, propuštaju nas, stižemo na hrvatsku stranu.

-Dobar dan!
-Dobar dan.
-Kuda idete?
-Evo, moj drug do Vinkovaca a ja do Italije.
-Prosim?
-Evo, moj drug do Vinkovaca a ja do Italije.
-A koliko ćete dana boraviti u Hrvatskoj?
-Pa, tri dana, mislim…
-Da li znate da Vam za svaki dan boravka u Hrvatskoj treba stotinu eura, imate li tri stotine eura pokazati, prosim?

Eto nevolje, zašto nisam rekao da idem na pola sata do Tovarnika, onda mi mi trebalo… hm… 100 podeljeno sa 24, u stvari opet na 24, jer ostajem pola sata, u svakom slučaju trebalo bi mi malo…

-Imam ovde oko sto evra (što beše drska laž, imao sam jedva devedeset) i kreditnu karticu i na njoj dosta novca (što je još drskija laž, imam neku “Master” karticu na kojoj sam u minusu nekih tri hiljade dinara, a dugo je nisam koristio, čak ni PIN ne znam) pa mislim da će dostajati…
-Dobro, gospon, prođite, samo slijedeći puta ponesite, prosim, izvadak iz Banke da se vidi koliko novca imate na računu. Ugodan boravak Vam želim!

I to je bilo sve. Prešli smo u Hrvatsku, u kojoj nisam bio pet godina, a i tada sam išao automobilom te nisam bio izložen otvorenom prostoru. Odmah iza granične rampe poćima, pardon, počinje crni, sveži i potpuno ravan asfalt. Ne postoji ni jedna odbačena u stranu rupa ili prepreka koja bi nam kvarila ugođaj. Točkovi koji su do sada radili “Žvanj trup žvanj” počinju da rade “zuuuu zuuuu zuuuu”, verovatno se “Žvanj” na hrvatskim kaže “Zuuuuuu”. Možda tu ima i neku malu ulogu kvalitet puta, mada ni sam ne verujem u to. Do Vinkovaca imamo da zujimo još trideset kilometara, a imamo dobro prolazno vreme tako da ne moramo žuriti, samo vozimo solidnim tempom. Kada smo prošli prva sela i saobraćaj se na putu pojačao počeo sam instiktivno da bežim u travu sa strane puta kada čujem ili u ogledalu vidim nadolazeći kamion i zaprepastim se kada vidim da grdosija usporava, koči, daje levi migavac, osmotri da li je bezbedno i obiđe me u širokom luku te nastavi svoj put. Prvi put kada se to desilo pomislio sam da kamiondžija usporava i zaustavlja se da bi me pretukao palicom ili čime sličnim što bi dalo novu dimenziju biciklističkog sporta jer sam u svojoj karijeri svašta doživeo, od sasvim naivne i bezopasne pretnje polnim opštenjem sa mojom porodicom, kao i majkom i ocem, preko svakodnevnog, više puta ponavljanog izbacivanja sa puta do sasvim opasnog incidenta u kome sam pre par godina polomio ruku. Ne, u ovoj čudnoj zemlji za sada se to ne događa, videćemo kako će biti kada iz ruralnih pređemo u urbane krajeve ove zemlje.


Prvi kilometri Hrvatske

Posle nekog vremena-moja prva kriza. Polako okrećem pedale, znojim se i koža počinje da mi se ježi, žedan sam a voda mi se gadi, siguran znak prvih znakova sunčanice. Znam da ih prepoznam čim počnu, dva puta nisam obratio pažnju na ove simptome i onda sam sutradan imao temperaturu, što na putu sebi ne smem da dozvolim. Stajemo ispred neke seoske prodavnice, Kiza kupuje hladan, orošen napitak, hladim se i uzimam nekakav preparat koji nadoknađuje izgubljene minerale tako da se brzo oporavljam. Nastavljamo do Vinkovaca, nalazimo lep park u centru grada, parkiramo se i konačno mogu da se odmorim. Ne bih sada bio u Kizinoj koži, tačnije na njegovom biciklu, nema tih para… On ima da vozi još dvadesetak kilometara do kuće svoje bake a ja sam tu, danas nema više vožnje. Posle nekog vremena, malo fotografisanja i slično Kiza nastavlja dalje, ja ostajem sam u parku. U stvari, nisam sam, park je pun, omladina šeta, ljudi prolaze, vlada živost kao u svakom gradu u predveče. Moja današnja domaćica, Đurđica, treba da dođe za jedan sat, taman da se malo osušim i odmorim pre susreta. Poslao sam joj SMS gde sam, ostaje samo da čekam zakazano vreme. U dolasku ovamo video sam par zgodnih mesta za kampovanje ukoliko se nešto ispreči, tek da ne lutam. Ne vidim nigde nekakav hostel, niti sobe za izdavanje, to bi bila poslednja mogućnost koju bih izabrao. Ne sviđa mi se ni mogućnost da kampujem zbog bliske istorije koja nas je zadesila, a ovde koliko sam video nema baš onako, skroz, sakrivenih mesta, ili ih ja ne vidim, jarko crveni šatorčić koji imam video bi se nadaleko i mogao bi možda izazvati nečiju pažnju…


Hladovina vinkovačkog parka


Dok sam tako preturao po glavi razne mogućnosti skoro da sam zadremao na toploj drvenoj klupi u debeloj hladovini parka kada začuh glasič:

-Momir?

Isuse, kak li me je prepoznala? Pa ja se ni po čemu ne izdvajam od mase ljudi u parku… Osim, možda, po tome što sam odeven u helankice za koje važi opšte mišljenje da su pederske, a u stvari su neverovatno zgodan odevni predmet za bicikliste? Ili možda po mome natovarenom biciklu? Kacigi? Baršunastom glasu?

-Đurđica?
-Bok, dobrodošao!
-Bolje te našao!
-Idemo sada biciklima tu, do mene, desetak minuta.
-Hajdemo!

Kažu da se u prvih desetak sekundi prvog susreta napravi konekcija između dva ljudska bića, sve ostalo je nadgradnja. Ujedno, tih desetak sekundi, koja prelaze u desetak minuta su na neki način za mene najneprijatniji delovi druženja. Kasnije, sve ide lako, ili se veza ostvari ili ne, ali tih desetak minuta…

Vozimo bicikle, nisam siguran šta treba da kažem, šta da radim, ne bih da budem napadan i nepristojan, a ni nezainteresovan. Moram naći neku sredinu, lagani balans između blage zainteresovanosti i nenaglašene nezainteresovanosti. Svi koji me poznaju znaju da sam u društvu vrlo uglađen, važim za velikog bonvivana, sve što kažem ili uradim ima u sebi veliku dozu odmerenog humora i verbalne visprenosti. Zato i imam čak dva druga, Pitagoru i Milana St. koji će to rado potvrditi. Mislim da sam na dobrom putu da ovih dana nađem i svog trećeg druga, nadao sam se da će to biti Kiza, ali nažalost, našao je opravdanje da ne ide sa mnom dalje, kao, ima staru baku koju treba posetiti pa ne može. Koliko sam samo puta u svome životu slušao takva opravdanja, sve ih već znam. Neka, ima puno ljudi na ovom svetu, gde su dva druga, tu je i treći! Možda čak i drugaricu nađem, ali o tome ne smem sada da mislim jer smo posle mnogobrojnih skretanja stigli ispred Đurđicine kuće.

-Izvoli, ovdje možeš ostaviti bicikl, ovdje ćeš spavati, a ovdje se možeš otuširati.

Radim sve kako mi je kazala, trčim u kupatilo, voda me vraća u stanje u kojem mogu opet biti onaj stari, rečiti Momir koji nema problema sa govorništvom. Posle dugog vremena, dobio sam ideju šta je najpametnije sada kazati, da se pokažem u punoj blistavosti moga uma, da zadivim i istovremeno osvojim moju domaćicu. Stoga, izgovaram:

-Ala mi je prijalo tuširanje!

Da, to su bile prave reči koje su otvorile bujicu razgovora.

-Čime se Momir bavi?

Zbunjen sam ovim pitanjem, ima ona serija o Šurdi, “Vruć vetar” u kome mali Šurdin sin pita mamu:

-Mama, čime se tata bavi?

Mama, Vesna Čipčić, odgovara:

-Naš se tata, sine, još nije odlučio!

Po tom Šurdi sam uzeo svojevremeno Internet nadimak, imejl mi je shurda, korisničko ime na mnogim forumima mi je takođe Šurda. A čime se bavim, e pa još se nisam odlučio. Mlad sam, imam tek 46 godina, nigde se ne žurim.

-Ja sam nezaposlen!

Ponosno ispaljujem ovu spasonosnu rečenicu. Biti nezaposlen, pa to je skoro profesija, mogu se posećivati razne škole o tome kako sebe predstaviti poslodavcu, kako napisati CV, propratno pismo. Postoje brojni seminari o tome kako sebe predstaviti u najboljem svetlu, kako pokazati odlučnost i zainteresovanost za rad BAŠ u toj i toj firmi. Kako otići na intervju za posao, kako se obući, kako mirisati, koliko ranije doći. Sve cake i cakice da bi se dokazalo da si bolji od 1286 drugih kandidata koji su se prijavili za posao pomoćnika asistenta second regional managera za područje Donjeg Glibanja. Sve u svemu industrija na čijem je čelu Nacionalni zavod za tržište rada daje sva svoja sredstva i ljude u cilju akcija “Kako zajebati poslodavca”.

-Čime si se bavio pre nego što si postao nezaposlen?

Vidim, Đurđica iz Vinkovaca je jedan mentalni gigant koji se ne može tek tako omesti… Čime sam se bavio… Devedesetih sam švercovao neku robu iz Grčke, kasnije margarin iz Mađarske. Pre toga sam jedno leto prodavao kupaće kostime. Par godina sam držao kafić. Izvesno vreme sam lupao neke zidove i razvlačio nekakve kablove za struju. Pravio sam prezentacije na Internetu. Prodavao auto-delove. Prodavao kanalizacione cevi. Traktore. Jednom sam za pola tadašnje plate vozio neregistrovan traktor od Beograda do Mladenovca, beše decembar mesec, kako sam se tada smrznuo! Popravljao sam računare. Instalirao piratski softver. Postavljao i održavao računarske mreže, što je bilo posla onomad kada su svi otvarali kompjuterske igraonice! Bio sam jedno kratko vreme čuvar, sa sve napunjenim pištoljem. Radio sam dve godine u kockarnici, kao blagajnik. Radio sam kao fotograf. Bio prodavac u knjižari. Četiri godine bio serviser za fiskalne kase ali sam u toj firmi imao veliki prolem sa alkoholom-svi oko mene su do podne bili mrtvi pijani jedini sam ja ostajao da nešto radim. Posle sam tu ostao zakinut za jednu platu. Čime sam se bavio… Čime nisam?

-A čime se ti baviš?

Prešao sam u kontranapad, sada da te vidim, Đurđice iz Vinkovaca!

-Ja sam nastavnica klavira u glazbenoj školi.

Bolje da mi je šamar opalila, sa muzikom imam veze koliko i sa zemljradnjom. Hm, eto ideje, time se nisam još bavio?

-Koju muziku slušaš?
-Evo, sada ću nešto pustiti pa ćeš čuti. Ja se, inače želim baviti eletronskom muzikom i trebam kupiti glazbenu karticu za ovaj moj kompjutor, da li se ti što razumeš u to?

Jao, najzad mogu da se pokažem pametan, sada smo na mojoj polovini, ili, polovici terena. Prilazim njenom laptopu, samouvereno, ko mi šta može, pogledam, kada ono-stativa! Kupila je sebi Mekintoša, i ja sam sada bliži toj napravi nego što sam joj ikada bio. Krijem zaprepaštenje, sedam za njega, nešto prčkam po tastaturi, i moram da priznam, poražen sam. Tražim taster “Delete”, nema ga. Pitam Đurđicu gde je, kaže da ga nema. Ne postoji. Mekintoš ga nije izmislio. Svašta, kakav je to kompjuter, neki imaju čak i taster “any key” a ovaj nema ni jedan običan “Delete”!

Nekako, jedva, pogledam poštu, obnovim status na Fejsbuku, vratim se na svoje mesto tiho, ćutimo, slušamo muziku. Krećemo da pričamo o knjigama, najzad tema za razgovor. Čudi se što nisam pročitao “Malog princa”, kažem da do sada nisam imao prilike. Daje mi knjigu, čitam, uživam. Najzad smo na istoj talasnoj dužini. Današnji dan je osim toga dobio svoj veliki kraj, De Egziperi, Đurđica, bicikl i opojni miris koji se širio Vinkovcima učinili su ga na svoj način veličanstvenim!