среда, 30. новембар 2011.

Dvadesetprva sličica-"Limundo-preuzimanje predmeta"




Još malo pa će godinu dana kako sam otkrio Limundo-Internet buvljak. Nekada, davno, devedesetih godina bio sam kao sav pošten svet buvljakaš, razdrndanim autobusima prelazio razne međudržavne granice, u odlasku novac ("marke") krio u gaćama, u povratku švercovanu robu krio na najneverovatnijim mestima, jednom u trpezariji vagon restorana, drugi put u ličnom prtljagu vozača autobusa... Bio sam mlad, tek mi trideseta beše, preživelo se nekada a onda se sve polako ugasilo, ušao sam u redovne tokove novca. Kasnije, dobili smo računare, stigao je Internet, veza sa svetom postala je normalna stvar čak i u najzabačenijim selima naše zemlje. Pre par godina ono što se zove ekonomska kriza izbacilo me je iz redovnih tokova novca, tačnije, izbacila me je sasvim iz bilo kakvih tokova novca. Pokušao sam da radim kao agent za nekretnine, za šest meseci zaradio sam čak pola provizije od neke prodate šupe. Pre toga raznosio sam biciklom novine i časopise, posao plaćen taman toliko da pokrijem troškove doručka. Nisam nikako nalazio normalan izvor prihoda, moja finansijska konstrukcija je bila bezoblična gomila koja nikako nije dobijala željeni oblik. Dobro sam prešao četrdesetu, blizu pedesete, na birou za zapošljavanje stavljeno mi je na znanje da se ni mlađi ne mogu zaposliti u ovo vreme, a kamo li mi, starci... Pokrenuo sam čak posao prevoza kućnih ljubimaca, jedan od najboljih poslova koje sam ikada radio, ali od ljubavi se ne živi, za nekoliko meseci sam razdrndao svoj ionako star auto a nisam zaradio gotovo ništa. I onda... Otkrih Limundo-Internet buvljak, Setih se svojih buvljačkih dana i počeh da sakupljam stvari koje sam počeo prodavati. Sve je krenulo lepo, svojim tokom, manuh se svih drugih poslova i prepustih se čarima elektronskog buvljaka... Nije šverc kao nekada, sada se trguje polovnim stvarima ali se nekako živi!


Kako je na početku izgledala primopredaja izlicitiranih predmeta, dok sam još bio mlad i naivan Limundovac saznaćete u nastavku teksta.




***




Nekada sam primopredaju izlicitiranih predmeta vršio na Trgu Republike, kod transfuziološlog autobusa, da ljudi ne idu do Borče gde stanujem a i radim. Lepo zakažem jednom nedeljno, u 18 sati desetoro ljudi da dođe kod pomenutog autobusa. Šta se događalo iz nedelje u nedelju? Četvoro  ljudi dođe tačno na veme i preuzme svoje stvari, dvoje zakasne pola sata a jedan stoji u zakazano vreme kolima sa uključena sva četiri migavca na taksii stanici udaljenoj 50 metara odatle i moli me da dođem, ne sme da izlazi iz auta, odneće ga pauk, a glupo mu je da plaća parking za to malo vremena (a meni to nije glupo, je l'?), dok troje ljudi niti dođu niti se jave da ne dolaze. Podelim to što imam, sačekam ove što kasne, a pada kiša, pada sneg, košava duva... Vratim kući predmete po koje nisu došli ljudi, potrošio sam 400 dinara za gorivo i 50 za parking.




Najbolje je bilo kada sam jednog sumanutog čoveka kao i uvek čekao na Trgu, i on me je tada pozvao mobilnim telefonom, razgovor je tekao ovako:




-Dobar dan, gde ste, ja stigao?
-Evo me kod autobusa, kako smo se dogovorili!
-Čoveče, ali ja Vas ne vidim!
-Imam naočare, dugu kosu i crveni ranac i upravo telefoniram sa Vama!
-Ali čoveče ja Vas i dalje ne vidim!
-Stojim kod transfiziološkog autobusa, ispred desnog fara.
-Ali ja sam ispred Pozorišta!
-Dogovorili smo se ispred autobusa, pređite ulicu i polako dođite do crvenog autobusa parkiranog blizu sata, videćete me!
-Evo idem, ali ne znam gde je taj autobus, čoveče, znate li Vi koliko ima ovde autobusa, dođite do pozorišta, evo čekam!
-Ne mogu, oko mene je još ljudi i treba da im dam predmete, dođite ovde, čekam Vas!
-Ali čoveče, ja Vas ne vidim!
-Ne vidite me jer sam kod autobusa a ne kod Pozorišta. Hajde da skratimo, doći ću do Konja, samo pređite ulicu!
-Može evo idem!




Posle deset minuta ga zovem, i dalje nije kod Konja...




-Gde ste?
-Evo me kod konja ali Vas ne vidim, pa dobro čoveče, gde ste?
-Ispred Konja, tačno ispod njegove njuške, imam dugačku kosu, naočare i crveni ranac!
-Čoveče, mislim, stvarno, pa Vi mene zarkavate, ja Vas ne vidim, čoveče pa gde ste vi?
-Ispred Konja, tačno ispod njegove njuške, imam dugačku kosu, naočare i crveni ranac!
-Ali ja Vas ne vidim!
-Da li ste Vi uopšte u Beogradu, na Trgu Republike?
-Čoveče ja vas ne vidim!
-Halo, čujemo li se?
-Ja Vas ne vidim, čoveče, stvarno, pa gde ste Vi to?
-Treba li da zajašem konja pa da me vidite, ne znam kakav problem imate?




Telefoniram i kružim oko spomenika i ugledam sumanuto lice čoveka koji stoji na ulazi u Narodni muzej, onaj sporedni, što gleda u kojnsku stražnjicu, oči iskolačio i na zna šta ga je snašlo. Priđem mu i oslovim ga po imenu.




-Pa dobro čoveče, na šta ovo liči, kazali smo kod Pozorišta a vidi gde ste Vi, čoveče!
-Kazali smo kod transfuziološkog autobusa i niko nije spominjao Pozorište!
-Ali, čoveče, otkud znam na kojoj stanici, ovde ima koliko hoćeš autobusa!
-Da ali je samo jedan transfuziološki i eno ga tamo, veliki, crveni, na njemu piše "Zavod za transfuziju krvi"
-Ma ne znam ja te autobuse, ima ih mnogo ovde, a i parking nisam platio, čoveče, odneće me pauk!
-Da ste došli tamo gde treba sve bismo završili još pre dvadeset minuta.
-Ćoveče, pa Vi ste trebali biti malo precizniji, kažete kod Pozorišta na stanici da je preuzimanje predmeta a stanete tamo negde ne može čovek da Vas nađe!




Posle ovoga mogao sam samo da ovog simpatičnog gospodina udaram izlicitiranim predmetom u glavu dok ne prestane da priča i dok se ne smirim...




Jednom sam poslao ćerku da ide na primopredaju predmeta, a bila vejavica, sneg i vetar sve zajedno. Svo došli, osim jednog, koji se zaglavio na Brankovom mostu, zastoj, gužva, i zove svakih pet minuta i moli da ga dete sačeka. Zvao je jedno desetak puta, na svakih dvadesetak metara koje je prešao, i došao sa jednim satom zakašnjenja. Nije njegova krivica, jeste bio zastoj ali je ćerka posle toga bila nedelju dana bolesna, stopala su joj ozebla i dobila gomila nekih infekcija koje je posle lečila.




Naravoučenije: Od tada preuzimanje je na kućnoj adresu i nigde više!




Shurdaa u magacinu

уторак, 29. новембар 2011.

Dvadeseta sličica: Izbrisan!


Blog mi je klinički mrtav, od avgusta nisam ništa dodao, a ni oduzeo. Kažu da je najgora kletva "Da Bog da živeo u uzbudljiva vremena", a meni se u poslednje vreme čini da živim vrtoglavom brzinom a tako bih voleo malo mira, prirode i proleća... Da ipak malo vratim živosti celoj stvari napisao sam današnji doživljaj, jedan od mnogih u nizu.


Eh, da... Želim svima srećan Dan Republike!


***


Kakav radostan dan! Danas, na Dan Republike, Srbija ima jednog nezaposlenog manje, i to mene! Trebao sam se javiti na Zavod 11. novembra ali sam propustio rok, te sam tek danas otišao. Ljubazna službenica obavestila me je da više nisam na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, izbrisan sam, nema me, ne postojim. Unezveren, zabezeknut, uplašen, van sebe, usplahiren otišao sam kod mog referenta da molim za oproštaj, da klečim na kukuruzu u znak pokajanja, ali vrata od njene kancelarije su zaključana. Tražim moju dobru Vericu po zgradi i saznajem da mi ona više nije referent, sada je za moj slučaj nadležna druga gospođa, koju brzo nalazim. Molim je da mi oprosti, posipam se pepelom, krajnje sam samokritičan ali ne vredi. Imam zabranu pojavljivanja u Službi narednih šest meseci, a dotle, gubim sve beneficije koje sam do sada imao. Tužan, izlazim iz ove zgrade, i razmišljam o divne dve godine koje sam proveo na Evidenciji, o tome kako sam se svaka tri meseca javljao i ćaskao sa mojom Vericom, koje više nema u obliku u kojem je poznajem. 


Razmišljam o tome koliko mi je život bio lakši dok je moje ime bilo u spisku Službe... Mogao sam hrabro ljudima gledati u oči i biti NEZAPOSLEN!. Jeste da za dve godine nisam dobio niti jednu ponudu za posao, da nisam niti jednom kupio markicu za prevoz po povlašćenoj ceni, nisam koristio brojne beneficije koje ovaj status donosi (pokušaću da se setim koje su to beneficije, oprostićete mi što se sada, ovako uzbuđen zbog ove promene u mom životu, ne mogu setiti ni jedne) i sve u svemu, bio sam NEKO.


Neko je lekar, neko čistač, neko vodi knjige, neko je prodavac, neko kopa ulice, neko je nezaposlen, a šta sam sada ja??? Niko i ništa!


Ipak, danas je Dan Republike, ipak, srećan sam zbog jedne stvari: Srbija grabi ka prosperitetu, danas ima jednog nezaposlenog manje nego juče!


Drugarice i drugovi, živeli!

петак, 05. август 2011.

Devetnaesta sličica-Eurokrem




Već dva meseca ne vozim pet taksi. I dalje se družim sa raznim ljubimcima, napuštenim i ostalim, ali posao koji sam poslednjih godinu dana radio kao dopunski postao mi je osnovni. Više se zaradi, ali se ne može porediti sa druženjem sa krznašima, volim njihove poglede pune poverenja ili, pak, uplašene a opet tako lepih pogleda. Jedan pas, Nena, koga sam zimus vodio nekoliko meseci kod veterinara na terapiju, proletos je uginula. Bleki, koga je udario kombi pa je ostao sa ukrućenom nogom, uspavan je. Mnogi drugi psi, poput pekinezera Žu Žu su našli svoju sreću u drugim domovima i drago mi je što sam imao bar malo udela u svemu tome.

Kada sam bio mlađi, bavio sam se švercom, tamo, početkom devedesetih godina. Odem u prvu stranu zemlju, kupim nešto i prodam ovde na pijaci. Nikakva mudrolija, ovde nije bilo ničega, sve što se donese može da se proda i da se zaadi za život. Video sam u jednom trenutku da igračke postižu najbolju cenu te odem do Segedina, na pijacu i na veliko (za celih 300 maraka) donesem igračke, rešen da dobro zaradim. Tako je i bilo, poređao sam svoj espap po tezgi, samo nisam razmišljao o jednoj stvari: kako da odbijem decu kojoj su moje igračke skupe? Sećam se klnica od 6-7 godina koji je sa svojoj bakom šetao između tezgi na Buvljaku, na Novom beogradu, i kome su samo nos i dva oka virili preko tezge. Pitao je za nekoliko igračaka koliko koštaju, baka je za svaku odgovarala da je skupo. Ne mogu da zaboravim izraz tuge u njegovim očima, spustio sam cenu  toliko da je bila prihvatljiva za baku, ja naravno nisam ništa zaradio. Rasprodao sam tu robu pošto-poto i okrenuo se švercovanju nekakvih stvari koje se poklanjaju za slave, koje su tih godina ušle u modu, i za svadbe. Hoćete da se takmičite ko će bolji poklon da donese-izvolite, na pravom ste mestu, kod mene ćete platiti skupo, masno ću da zaradim, a ako pitate da li može jeftinije, ne može. Posebno sam voleo da takve kupce, koji dođu posle dva-tri sata opet na tezgu da kupe tu stvar koju su jutros videli i izvade novac da plate koliko sam tražio, obavestim da je cena sada veća. Zašto? Pa, poskupelo!

Kakve ovo veze sada ima sa pet taksijem? Veza je ta da se osećam, kada vozim životinje o kojima brinu zaštitari, kao da prodajem igračke deci. Ne mogu da vozim besplatno, a opet, i ja imam decu koja jedu, školuju se, pa opet jedu... I sve to košta! I kako sada ja tu da pomirim te dve stvari? Sva sreća, ovaj drugi posao, plivanje u sivoj reci sive ekonomije mi za sada dosta dobro ide.

I tako... Mnogo radim, pomalo i zaradim. Nemam vremena za vožnju biciklom ali zato mnogo razmišljam, rešio sam da neka razmišljanja stavim i ovde, da ih podelim sa vama, bez obzira što nisu u direktnoj vezi sa mojom omiljenom zabavom!

***

Eurokrem ima svoje crno i svoje belo. Još od detinjstva maštao sam da jedem samo belo, crno mi je nekako manje ukusno. Kao pasionirani jedač ovog proizvoda, svako jedenje njega pružalo mi je neprestanu igru i nadmetanje između belog i crnog. Jedna kašika belog, dve crnog, da bih natempirao da belo ostane na kraju.

Pre nekog vremena pojavio se samo crni Eurokrem... Stojim ispred police sa ovim proizvodom, i ne verujem šta vidim. Čašica sa crnim, čašica sa crno-belim, a čašice sa belim-nema! Ne postoji. Pored mene stoji još nekoliko vernih jedača eurokrema, pepoznajemo se na ulici, pozdravljamo se ispred rafa sa ovim slatkišem, koji je uvek isti, od koga uvek znamo šta da očekujemo. Volimo njegov ukus, koji dobro ide uz neku dobru knjigu, uz Politikin zabavnik, uz dobar film ili makar uz dobru američku komičnu seriju. Verovatno isti užitak osećaju fudbalski navijači koji piju pivo i broje golove i od dva velika uživanja prave jedno ogromno. Nisam nikad, a nisu ni moji poznanici ispred rafa sa eurokremom, bio neki navijač, tačnije nisam uopšte navijač, ali bilo bi zanimljivo da jesam: Odemo moji eurokremski poznanici i ja na utakmicu, ližemo kašičice, urlamo navijajući za naš tim, a kada padne pobednički gol, mažemo se eurokremom... Ovo bi bilo malo gejevski, mada, generalno, nas koji nismo navijači smatraju u normalnom svetu pomalo gejevima, tako bismo samo upotpunili sliku.

Da se vratim na trenutak ispred rafa, svi se pitamo da li postoji samo beli eurokrem, koja je to dijabola izmislila samo crni kada se zna da poštovaoci vole više belo nego crno, trebalo je napraviti i to, a ne ovo tamno i neukusno đubre!

Posle ove epizode nastavio sam sa konzumiranjem crno-belog sa prezirom preskačući crni dok me jednog dana nije sunce ogrejalo u mom lokalnom Maxiju: Pored crno-belog stajao je BELI Eurokrem!

Naravno, tu su već bili svi eurokremaši, ispred svih kasa se formirao podugačak red, ispunjenje sna je bilo na pomolu. Došavši kući‚  pustio sam moj omiljeni film, isključio svetlo, otvorio plastičnu čašicu i počeo da orgijam sa belim blagom. Prvi zalogaj me je pogodio do vrha peta, drugi me je podigao na nebo, treći me je spustio a kod četvrtog već nešto nije bilo u redu. I dalje sam kašikao ovo blago, i dalje je to bila euforija, dosanjani san, ali je nešto nedostajalo...

Pri dnu čašice, pred kraj filma, postalo mi je jasno: Nedostaje mi crno od Eurokrema! Crno postoji da bi istaklo lepotu i nežnost belog, predstavlja pobedu belog nad crnim, dobrog nad zlim, Jin i Jang, belo bez crnog je jednostavno-ništa! Nema onog finog uzbuđenja kada posle dva zalogaja crnog dolazi jedno ukusno, nežno belo, kada posle ushićenja belim jedem crno e da bih se uželeo belog. Kod jednobojnog, sve postaje dosadno, nema uzbuđenja, one fine igre i predigre, nadmudrivanja između belog i crnog... Sve je jednolično, nema ničega da istakne lepotu belog i gorkast ukus crnog.

Jednostavno, Eurokrem mora biti takav kakav je-crno-beo!


понедељак, 16. мај 2011.

Osamnaesta sličica: "Dajem ostavku"

Već pola godine vozim pet taksi. Prevozim ljubimce kod veterinara, vozim ih na vakcinacije, operacije i svuda. Nekada ih vozim i na poslednji put, ostarele i bolesne, i uvek se resetujem kada ih vidim kako se raduju, nemoćni i bolesni, misle da idu negde gde je lepo. U stvari, i idu na bolje mesto...

Kada sam počeo da radim ovaj posao, mislio sam da ću voziti životinje od tačke A do tačke B i onda po završenoj vožnji staviti novac u džep, otići na ćevape i mirno leći u krevet. Međutim... Tačka A je najčešće mesto na kome se životinja nalazi, kao što je ulica, gde je pas udaren autom pa nemoćan leži. Ili stan, u kome u nekom ćošku boluje sirota životinja. Tačka B je veterinarska ordinacija, u kojoj pomažem stavljajući uplašenu životinjicu na hirurški sto. Ili je pansion u kome tužno sede napuštene životinje, radujući se svakome ko ih pogleda. Često, u stvari najčešće, vozim zaštitare koji svo svoje slobodno vreme i novac daju na spašavanje životinja koje su napuštene od ljudi. Gledam te životinje, sa svojim velikim uplašenim očima, i uvek osećam grižu savesti što zarađujem na njihovoj muci. Nema ništa od masnog bureka i ćevapa, a novac koji zaradim... Pa, skoro da ga i nema. Zato, ima mnogo ljubavi u mom taksiju, koliko god da nema novca toliko ima pozitivnosti, lepih osećanja, i, koliko god čudno bilo, već zaboravljene ljudskosti. U vremenu u kojem je novac i vreme sve u mom taksiju novac i vreme ne predstavljaju ništa. Vremena ima, novca nema. I tačka.

Samo dve vožnje su bile ono što sam zamišljao kada sam počinjao da vozim. Lagane vožnje, posle kojih se osećam lepo, sa punim novčanikom i prazne glave. Jedna je bila pre nekoliko meseci, vozio sam mladu porodicu sa rasnim psom na Adu Ciganliju, da prošetaju svog psa. Usput su mi ispričali priču o nekom vučjaku koji je dolutao u njihovu ulicu, koga su hranili neko vreme ali se pokazao agresivan, pa su ga odvezli na Novi Beograd i tamo ga pustili, uz komentar "Valjda će se snaći..." Stomak mi se prevrnuo, ostavio sam porodicu na Adi i poslao kolegu da ide po njih, ja nisam mogao. Trebao sam ih ostaviti, da se snađu.

Drugu vožnju sam imao juče, i zbog toga pišem sve ovo, ne mogu više da glumim da mi je svejedno, da radim samo zbog novca. Ima poslova koji se mogu raditi samo zbog toga, ali ovaj nije takav. Dajem ostavku.

Pet taksi radi i dalje, ali radi samo radi dobrobiti životinja. Cene će biti u skladu sa ovom koncepcijom poslovanja.

Sledi jučerašnja priča o komercijalnoj vožnji:

***

Najnoviji hit koji se sluša u mom taksiju zove se "Ja da imam psa koji se tako linja, odmah bih ga prodala!", u izvođenju otmene gospođice iz malo manje otmenog kraja grada. Tekst ovog hita, kada se prepriča, glasi:

"Ja sam jedna otmena gospođa i imam mnogo otmenog psa marke "Maltezer" i imam jednu mnogo otmenu drugaricu, koja ima isto tako otmenog psa marke "Pudlica", i imamo jednog psića, koji je još balav, ali će uskoro da poraste i da postane mnogo otmen. Jednog dana pozvala sam pet taksi da dođe po nas otmene gospođe i još otmenije pse da nas vozi u centar grada u otmeni salon za otmeno šišanje otmenih pasa. Kada je stigao olupani crveni Reno 18 star 24 godine, koji je vozio neki čupavi sredovečni čovek u isflekanoj majici, pomislila sam "Kako ćemo mi onako otmeni da se uguramo u tu olupinu?", ali šta je-tu je, moramo da ošišamo naše otmene pse. Unutra, užas! Ofucani vozač olupanog taksija rekao nam je da je vozio svoje pse u šetnju i da zato ima toliko dlaka na zadnjem sedištu. Da su bar neki otmeni psi, nego obični mešanci! Ali šta drugo može da ima ofucani vozač olupanog taksija nego neke ofucane mešance. U vožnji, bilo mi je vrućina, otapala mi se otmena šminka, pa sam zamolila da se otvori prozor, posle toga zamalo da dobijem upalu otmenog uha. Olupani taksi nema čak ni klimu! Nekako smo krenuli put našeg otmenog salona za otmene pse, i nisam mogla da ne kažem svoje mišljenje o ovoj ponižavajućoj situaciji. 

-Ja da imam psa koji se tako linja, odmah bih ga prodala! 

Kada smo otmena drugarica i ja već bile u salonu, odlučile smo da više ne ulazimo u tu olupinu od taksija, pozvale smo nekoga da nas vrati kući" 

Ovo je taj hit koji sam danas slušao u mom taksiju. Povodom ovog hita, obaveštavam cenjene mušterije:

-Pet taksi "Mačker" je sve, samo ne otmena klimatizovana limuzina koju vozi servilni vozač koji bi sve uradio za novac.

-Pet taxi "Mačker" je retko kada čisto vozilo, osim kada se vozi životinja koja ima zaraznu bolest, posle koje se detaljno čisti. U ostalim slučajevima u taksiju ćete naći dlake za izvoz.

-Pet taksi "Mačker" je mesto gde ćete uvek postići svaki dogovor. Ako nema novca trenutno, nije problem, platićete sutra...

-Pet taksi "Mačker" je ono što vozi Vašeg ostarelog ljubimca na poslednji put, posle toga vozi u zabačenu šumicu na ilegalnu sahranu i plače zajedno sa vama.

-Pet taksi "Mačker" vozi osoba koja kada uveče legne, razmišlja kako su Lunja, Nena, Šejn, da li će im sutra biti dobro.

-Pet taksi "Mačker" je skoro neprofitabilna organizacija, uzevši u obzir da je za dva meseca zaradio 40 hiljada dinara,  a od toga 8 hiljada dao na održavanje olupine.

-Pet taksi "Mačker zarađuje toliko malo da mi je svejedno da li ću imati vožnju više ili manje. Ovo je mesto gde srećem dobre ljude, koji vole svoje životinje, koje god marke, pasmine i mačmine (pas ima pasminu, a mačka mačnimu, valjda?). Dobro raspoloženje i dobre vibracije koje dobijam od dobrih ljudi ne želim da kvarim, i zato, ako ste fensi osoba sa fensi životinjom, nemojte me zvati, molim vas!

Mnogo sam star i teško mi je!

Meni nije bilo leka, sada sam na boljem mestu!


Ja sam onaj bez repa, negde sam ga izgubio!

Ja sam iz odgajivačnice, ali sam mali i slab pa su hteli da me bace!

Molim? Ko ste vi, moliću?

Mislim, pansion je u redu, ali ja bih kući...

Šta ću ja ovde, među tolikim psima?

Meni nije ništa, ja samo volim da se vozim!

Samo poziram, ali se malo i plašim!

Meni je svejedno, izbacili su me iz stana kada mi je gazda umro...



понедељак, 02. мај 2011.

Sedamnaesta sličica: "Seminarski rad"


Ispred vas se nalazi seminarski rad koji sam pre nekoliko godina napisao svojoj ćerki, tada učenici drugog razreda srednje turističke škole. Tema ovog rada bila je "Uticaj zdrave zivotne sredine na razvoj turizma i rekreacije", a kako mi je to vrlo dobro poznata tema, dobio sam peticu. I to čistu.
Ima onaj vic, kada je otac svom detetu napisao domaći, nastavnica ga pogledala i kazala "Sutra da ti dođe deda u školu". Pita dete "A zašto deda?" Nastavnica kaže " Da vidi kakav mu je sin učenik".
Ne znam koliko je ovaj seminarski rad interesantan, tek, ćerka je uspešno završila srednju školu, a ovaj rad je ostao lepa uspomena koju želim da podelim.
***
Uticaj životne sredine na razvoj turizma i rekreacije

Razvoj masovnog turizma u drugoj polovini dvadesetog veka i kasnije doveo je do stvaranja pojma “turista” u smislu u kome ga danas najčešće i doživljavamo. Letnji turista, kako ga često vide turistički radnici, jeste osoba koja jednom godišnje dolazi u hotelski ili apartmanski smeštaj u kome boravi 7 ili 14 dana za to vreme ne radeći ništa, osim odlaska do plaže ili restorana, uz obavezan večernji odlazak u lokalni ugostiteljski objekat radi konzumiranja veće količine alkoholnih pića radi “opuštanja i zabave”.
U zimsko doba godine, prema zastarelim shvatanjima sve se svodi na isto, osim što umesto reči “plaža” stavljamo reč “ski-staza”.
Dolaskom novog milenijuma kao i promenom političke klime, nestankom pojma “masovni turizam” koji je bio naročito aktuelan u nas polako se, pogotovu u Evropi, menja i svest prosečnog turiste. Dok je ranije bilo važno samo ono što je “ovde” i “sada” sada se ovi pojmovi zamenjiju pojmovima “svuda” i “uvek”. Praktično, ranije je reč “priroda” označavala uzani pojas neba i zemljišta koji se nalazi oko odmarališta, odnosno izletišta tako da je direktna posledica toga bila gomila smeća i izgažene vegetacije posle “sezone” ili “vikenda”.  Životna sredina je, shodno svemu ovome, doživljavana kao nekakav apstraktni pojam koji egzistira “negde tamo”, iza horizonta koji se vidi kroz musavo kancelarijsko staklo. Samim tim nije postojala ni svest o tome da je životna sredina ono što se nalati svuda oko nas, čak i travnjak ispred zgrade može biti mesto na kome se može doživeti Priroda.
U poslednje vreme sve češće viđamo nekakve “nove” turiste koji do pre nekoliko godina tako reći nisu postojali. Prolaze nekakvim zabačenim stazama, van glavnih puteva, peške, biciklima čak i  automobilima ali na pojam “godišnji odmor” gledaju drugačije nego njihovi prethodnici od pre 15 ili 20. godina. Za razliku od njih traže mesta koja nisu ni turistički ni urbano razvijena, rečju traže prirodu u njenom izvornom obliku, neiskvarenu ni lošim vazduhom ni zagađenom hranom. U potrazi za kvalitetnim odmorom ovim “novim” turistima nije više od presudne važnosti blizina plaže ili ski-staze koliko im je važna zdrava sredina u kojoj žele da borave nekoliko dana.
U ovom smislu “zdrava sredina” više nije ono parče zemlje oko odmarališta, jer odmaralište ili apartman u ranijem smislu više nisu važni, već predstavlja sve ono što se vidi i doživljava čim se izađe iz gradske gužve i zagađenja. Praktično, ovi novi turisti više ne ostavljaju gomile smeća za sobom, ne lome drveće niti beru retko livadsko cveće već aktivno doprinose očuvanju prirode ako ničim drugim, a ono bar time što je tokom svog odmora ničim ne remete.
Sa druge strane, postoje i turistički radnici koji bi sa manje ili više uspeha trebali da prate ove nove trendove u turizmu. U Evropi već postoje specijalizovane turističke agencije koje organizuju izlete i odmore za takozvane “hajkere”- uglavnom mlađe ljude koji pešice obilaze znamenitosti krajeva kroz koje prolaze, zatim “bajkere”, ovaj pojam se odnosi i na bicikliste i na motocikliste, “bekpekere” (od reči backpack-ranac) i tako dalje. Postoje detaljne karte ovakvih pešačko-biciklističkih staza, dok su nekada ovakve, topografske karte smatrane vojnom tajnom sada,  razvojem Internet komunikacija, postale su dostupne svima tako da se samim tim  pospešuje ovakav vid rekreativno-sportskog turizma.
I Srbija je, do duše stidljivo i sporo, uključena u ove tokove. Prestankom rada velikih industrijskih postrojenja kao i padom privredne proizvodnje nastao je vakuum u kome  su odjednom veliki delovi naše zemlje postali Meka za ovaj vid turizma. Kod nas, kao retko gde u Evropi, postoje mesta koja su opustela i demografski i privredno tako da su, za razliku od pre nekoliko decenija, postale prave ekološke oaze koje privlače ovakve, nove, turiste. Naša zemlja je, moglo bi se reći slučajno, čak i ne svojom krivicom, uključena u projekat “Međunarodna biciklikstička staza od Budimpešte do Crnog mora”. Atraktivnim sporednim putevima ova staza vodi pored Dunava i kroz neka od najlepših mesta na ovoj reci koja se ne nalaze na nikakvom međunarodnom putu, tako da su dostupna samo pravim zaljubljenicima u prirodu.
            Još jedan sličan projekat, na žalost usamljen, koji može poslužiti kao ilustracija onoga što bi moglo biti budućnost srpskog turizma je mapa planinarskih i biciklističkih ruta u zoni Nacionalnog parka Đerdap na srpskoj, i zaštićene zone "Poncile de Fier" ("Gvozdena vrata") na rumunskoj strani Dunava koju je organizovao i podržao GTZ - Nemačka vladina agencija za tehničku pomoć i saradnju, kancelarija u Beogradu.
Ovakvi projekti nastaju kao delo male grupe zaljubljenika u prirodu, bez ikakve pomoći Vladinih institucija, koji otkrivaju pravi smisao budućnosti turizma. Možemo samo zamisliti kolike bi koristi bilo kada bi ovakvi usamljeni primeri postali strategija razvoja turizma, na zvaničnom nivou. Uzmimo za primer svetski poznata mesta, Kan u Francuskoj ili Dubai u Ujedinjenim Arapskim Emuratima, da je neko pre pedeset godina rekao da će to biti svetski poznati brendovi proglasili bi ga ludim.
Da li se možemo nadati da ćemo za pedeset godina imati nekakav “Međunarodni filmski festival” u Kladovu, na primer, gde će boraviti zvezde svetskog filma i muzike?

Posle zimske pauze


Ima dana, nedelja, pa i meseci kada upadnem u neko depresivno raspoloženje, pa mi se ne da da završim započeto, niti da počnem ništa novo. U to raspoloženje znam da upadnem bez nekog posebnog razloga, a zna da se desi da okolnosti dobro pripomognu takvom mom raspoloženju.
Takav jedan dugačak period sam preživljavao tokom jeseni i zime, neposredan povod tišini koja je nastala u mojoj glavi je nestanak mog bicikla, mog voljenog Munje. Početkom oktobra smo Milan St. i ja popili najskuplju kafu koju smo ikada popili, imali smo obojica uspešan dan, ja sam dobio nekakav neočekivan poklon, Milan St. je takođe završio uspešno nekakav posao i rešili smo da se počastimo pićem u lokalnom kafiću. Parkirali smo bicikle, ja Munju, Milan St. svog skupocenog ljubimca, vezali ih jednog za drugi, proveli ugodnih pola sata i vratili se kući peške, što mi je najteže palo, verovatno su mi se deca smejala dok su me gledala kako bez bicikla, poput poslednjeg bednika, peške, odlazim kući!
                Naravno, neprijatnosti nikada ne idu same. Ubrzo su mi se pokvarile skoro sve tehničke stvari po kući, uključujući moj stari, dobri televizor, koga nešto mnogo i ne gledam iako je po ceo dan uključen čineći moj skromni dom jednim prijatnim mestom za  živeti. Davno sam čuo jednog kolegu po biciklu kako razmišlja naglas zašto je u većini domova televizor po ceo dan uključen a niko ga ne gleda: Promena boja i zvukova, kada se čovek udubi sasvim podseća na vatru iz kamina, na zidovima se pojavljuju senke i boje, u mraku stvarno izgleda prijatno i na neki način veselo. Čak i sada, dok ovo pišem, puštam mašti na volju, dan je napolju  a televizor svira, peva, priča... „čertnaest je stepeni u Beogradu, ne menjajte kanal, Studio B je i dalje sa Vama“!
                Nakon dugačke zime u kojoj sam se samosažaljevao i kukao nad svojom zlehudom sudbinom, u kojoj sam okrivljavao sve i svakoga za nevolje u kojoj sam se našao, dođe i proleće... Iznenada, u jednom trenutku sam shvatio da tako više ne ide, da moram sam sebi pomoći, ako sam sebi ne pomognem, niko mi drugi pomoći neće! Promenio sam polaritet misli u mojoj glavi, negativne misli su postale pozitivne, i one su potisnule sve ostale, samo je pozitivnost ostala. Naravno, ovo se odrazilo na sveopšetm planu, nije prošlo ni nekoliko dana i sve je bilo po onoj staroj narodnoj „Kako seješ tako ćeš i žnjeti“. Nisam baš vičan poljoprivrednim radovima, ali naslućujem smisao ove poslovice, tako da smo sin i ja posadili nekoliko strukova paradajza koji smo kupili na pijaci i nadamo se bogatom rodu, možda preostane i za izvoz. Osim toga, ukazala mi se fantastična poslovna prilika koju sam oberučke zgrabio, tako da mogu opet razmišljati o „Munji II“ koji negde stoji i čeka da ga kupim.
                Ove godine neću voziti bicikl. Neće biti nekakvih velikih i lepih putovanja ali će se zato raditi i štedeti za iduću godinu, kada ću se opet otisnuti u nove avanture. Dotle, podsećaću se na stare vožnje i povremeno objavljivati po neku priču, da se podsetim a i da me želja mine!