понедељак, 16. мај 2011.

Osamnaesta sličica: "Dajem ostavku"

Već pola godine vozim pet taksi. Prevozim ljubimce kod veterinara, vozim ih na vakcinacije, operacije i svuda. Nekada ih vozim i na poslednji put, ostarele i bolesne, i uvek se resetujem kada ih vidim kako se raduju, nemoćni i bolesni, misle da idu negde gde je lepo. U stvari, i idu na bolje mesto...

Kada sam počeo da radim ovaj posao, mislio sam da ću voziti životinje od tačke A do tačke B i onda po završenoj vožnji staviti novac u džep, otići na ćevape i mirno leći u krevet. Međutim... Tačka A je najčešće mesto na kome se životinja nalazi, kao što je ulica, gde je pas udaren autom pa nemoćan leži. Ili stan, u kome u nekom ćošku boluje sirota životinja. Tačka B je veterinarska ordinacija, u kojoj pomažem stavljajući uplašenu životinjicu na hirurški sto. Ili je pansion u kome tužno sede napuštene životinje, radujući se svakome ko ih pogleda. Često, u stvari najčešće, vozim zaštitare koji svo svoje slobodno vreme i novac daju na spašavanje životinja koje su napuštene od ljudi. Gledam te životinje, sa svojim velikim uplašenim očima, i uvek osećam grižu savesti što zarađujem na njihovoj muci. Nema ništa od masnog bureka i ćevapa, a novac koji zaradim... Pa, skoro da ga i nema. Zato, ima mnogo ljubavi u mom taksiju, koliko god da nema novca toliko ima pozitivnosti, lepih osećanja, i, koliko god čudno bilo, već zaboravljene ljudskosti. U vremenu u kojem je novac i vreme sve u mom taksiju novac i vreme ne predstavljaju ništa. Vremena ima, novca nema. I tačka.

Samo dve vožnje su bile ono što sam zamišljao kada sam počinjao da vozim. Lagane vožnje, posle kojih se osećam lepo, sa punim novčanikom i prazne glave. Jedna je bila pre nekoliko meseci, vozio sam mladu porodicu sa rasnim psom na Adu Ciganliju, da prošetaju svog psa. Usput su mi ispričali priču o nekom vučjaku koji je dolutao u njihovu ulicu, koga su hranili neko vreme ali se pokazao agresivan, pa su ga odvezli na Novi Beograd i tamo ga pustili, uz komentar "Valjda će se snaći..." Stomak mi se prevrnuo, ostavio sam porodicu na Adi i poslao kolegu da ide po njih, ja nisam mogao. Trebao sam ih ostaviti, da se snađu.

Drugu vožnju sam imao juče, i zbog toga pišem sve ovo, ne mogu više da glumim da mi je svejedno, da radim samo zbog novca. Ima poslova koji se mogu raditi samo zbog toga, ali ovaj nije takav. Dajem ostavku.

Pet taksi radi i dalje, ali radi samo radi dobrobiti životinja. Cene će biti u skladu sa ovom koncepcijom poslovanja.

Sledi jučerašnja priča o komercijalnoj vožnji:

***

Najnoviji hit koji se sluša u mom taksiju zove se "Ja da imam psa koji se tako linja, odmah bih ga prodala!", u izvođenju otmene gospođice iz malo manje otmenog kraja grada. Tekst ovog hita, kada se prepriča, glasi:

"Ja sam jedna otmena gospođa i imam mnogo otmenog psa marke "Maltezer" i imam jednu mnogo otmenu drugaricu, koja ima isto tako otmenog psa marke "Pudlica", i imamo jednog psića, koji je još balav, ali će uskoro da poraste i da postane mnogo otmen. Jednog dana pozvala sam pet taksi da dođe po nas otmene gospođe i još otmenije pse da nas vozi u centar grada u otmeni salon za otmeno šišanje otmenih pasa. Kada je stigao olupani crveni Reno 18 star 24 godine, koji je vozio neki čupavi sredovečni čovek u isflekanoj majici, pomislila sam "Kako ćemo mi onako otmeni da se uguramo u tu olupinu?", ali šta je-tu je, moramo da ošišamo naše otmene pse. Unutra, užas! Ofucani vozač olupanog taksija rekao nam je da je vozio svoje pse u šetnju i da zato ima toliko dlaka na zadnjem sedištu. Da su bar neki otmeni psi, nego obični mešanci! Ali šta drugo može da ima ofucani vozač olupanog taksija nego neke ofucane mešance. U vožnji, bilo mi je vrućina, otapala mi se otmena šminka, pa sam zamolila da se otvori prozor, posle toga zamalo da dobijem upalu otmenog uha. Olupani taksi nema čak ni klimu! Nekako smo krenuli put našeg otmenog salona za otmene pse, i nisam mogla da ne kažem svoje mišljenje o ovoj ponižavajućoj situaciji. 

-Ja da imam psa koji se tako linja, odmah bih ga prodala! 

Kada smo otmena drugarica i ja već bile u salonu, odlučile smo da više ne ulazimo u tu olupinu od taksija, pozvale smo nekoga da nas vrati kući" 

Ovo je taj hit koji sam danas slušao u mom taksiju. Povodom ovog hita, obaveštavam cenjene mušterije:

-Pet taksi "Mačker" je sve, samo ne otmena klimatizovana limuzina koju vozi servilni vozač koji bi sve uradio za novac.

-Pet taxi "Mačker" je retko kada čisto vozilo, osim kada se vozi životinja koja ima zaraznu bolest, posle koje se detaljno čisti. U ostalim slučajevima u taksiju ćete naći dlake za izvoz.

-Pet taksi "Mačker" je mesto gde ćete uvek postići svaki dogovor. Ako nema novca trenutno, nije problem, platićete sutra...

-Pet taksi "Mačker" je ono što vozi Vašeg ostarelog ljubimca na poslednji put, posle toga vozi u zabačenu šumicu na ilegalnu sahranu i plače zajedno sa vama.

-Pet taksi "Mačker" vozi osoba koja kada uveče legne, razmišlja kako su Lunja, Nena, Šejn, da li će im sutra biti dobro.

-Pet taksi "Mačker" je skoro neprofitabilna organizacija, uzevši u obzir da je za dva meseca zaradio 40 hiljada dinara,  a od toga 8 hiljada dao na održavanje olupine.

-Pet taksi "Mačker zarađuje toliko malo da mi je svejedno da li ću imati vožnju više ili manje. Ovo je mesto gde srećem dobre ljude, koji vole svoje životinje, koje god marke, pasmine i mačmine (pas ima pasminu, a mačka mačnimu, valjda?). Dobro raspoloženje i dobre vibracije koje dobijam od dobrih ljudi ne želim da kvarim, i zato, ako ste fensi osoba sa fensi životinjom, nemojte me zvati, molim vas!

Mnogo sam star i teško mi je!

Meni nije bilo leka, sada sam na boljem mestu!


Ja sam onaj bez repa, negde sam ga izgubio!

Ja sam iz odgajivačnice, ali sam mali i slab pa su hteli da me bace!

Molim? Ko ste vi, moliću?

Mislim, pansion je u redu, ali ja bih kući...

Šta ću ja ovde, među tolikim psima?

Meni nije ništa, ja samo volim da se vozim!

Samo poziram, ali se malo i plašim!

Meni je svejedno, izbacili su me iz stana kada mi je gazda umro...



3 коментара:

  1. Čitam sa zakašnjenjem ovaj post ali ne mogu da ne prokomentarišem. Tekst me je dirnuo, drago mi je da postoje ljudi kao što je vozač ovog pet taksija, ustvari da još postoje ljudske emocije među nama i da nas ima još sposobnih da iskreno saosećamo sa tim bespomoćnim stvorenjima koje prosečan čovek besomučno gazi i ponižava na svakom koraku. Hvala na ovom divnom tekstu.

    ОдговориИзбриши

Ostavite komentar