понедељак, 02. мај 2011.

Posle zimske pauze


Ima dana, nedelja, pa i meseci kada upadnem u neko depresivno raspoloženje, pa mi se ne da da završim započeto, niti da počnem ništa novo. U to raspoloženje znam da upadnem bez nekog posebnog razloga, a zna da se desi da okolnosti dobro pripomognu takvom mom raspoloženju.
Takav jedan dugačak period sam preživljavao tokom jeseni i zime, neposredan povod tišini koja je nastala u mojoj glavi je nestanak mog bicikla, mog voljenog Munje. Početkom oktobra smo Milan St. i ja popili najskuplju kafu koju smo ikada popili, imali smo obojica uspešan dan, ja sam dobio nekakav neočekivan poklon, Milan St. je takođe završio uspešno nekakav posao i rešili smo da se počastimo pićem u lokalnom kafiću. Parkirali smo bicikle, ja Munju, Milan St. svog skupocenog ljubimca, vezali ih jednog za drugi, proveli ugodnih pola sata i vratili se kući peške, što mi je najteže palo, verovatno su mi se deca smejala dok su me gledala kako bez bicikla, poput poslednjeg bednika, peške, odlazim kući!
                Naravno, neprijatnosti nikada ne idu same. Ubrzo su mi se pokvarile skoro sve tehničke stvari po kući, uključujući moj stari, dobri televizor, koga nešto mnogo i ne gledam iako je po ceo dan uključen čineći moj skromni dom jednim prijatnim mestom za  živeti. Davno sam čuo jednog kolegu po biciklu kako razmišlja naglas zašto je u većini domova televizor po ceo dan uključen a niko ga ne gleda: Promena boja i zvukova, kada se čovek udubi sasvim podseća na vatru iz kamina, na zidovima se pojavljuju senke i boje, u mraku stvarno izgleda prijatno i na neki način veselo. Čak i sada, dok ovo pišem, puštam mašti na volju, dan je napolju  a televizor svira, peva, priča... „čertnaest je stepeni u Beogradu, ne menjajte kanal, Studio B je i dalje sa Vama“!
                Nakon dugačke zime u kojoj sam se samosažaljevao i kukao nad svojom zlehudom sudbinom, u kojoj sam okrivljavao sve i svakoga za nevolje u kojoj sam se našao, dođe i proleće... Iznenada, u jednom trenutku sam shvatio da tako više ne ide, da moram sam sebi pomoći, ako sam sebi ne pomognem, niko mi drugi pomoći neće! Promenio sam polaritet misli u mojoj glavi, negativne misli su postale pozitivne, i one su potisnule sve ostale, samo je pozitivnost ostala. Naravno, ovo se odrazilo na sveopšetm planu, nije prošlo ni nekoliko dana i sve je bilo po onoj staroj narodnoj „Kako seješ tako ćeš i žnjeti“. Nisam baš vičan poljoprivrednim radovima, ali naslućujem smisao ove poslovice, tako da smo sin i ja posadili nekoliko strukova paradajza koji smo kupili na pijaci i nadamo se bogatom rodu, možda preostane i za izvoz. Osim toga, ukazala mi se fantastična poslovna prilika koju sam oberučke zgrabio, tako da mogu opet razmišljati o „Munji II“ koji negde stoji i čeka da ga kupim.
                Ove godine neću voziti bicikl. Neće biti nekakvih velikih i lepih putovanja ali će se zato raditi i štedeti za iduću godinu, kada ću se opet otisnuti u nove avanture. Dotle, podsećaću se na stare vožnje i povremeno objavljivati po neku priču, da se podsetim a i da me želja mine!

                

4 коментара:

  1. Mooočooooo...! Ne daj se dušmanima Mooočooooo...! :)

    ОдговориИзбриши
  2. Zovem se Momir, bre!03. мај 2011. 22:19

    Znači, video si:)

    A ja polako postavio, u miru i tišini, i na listi nisam objavio da ponovo radi bioskop!

    ОдговориИзбриши
  3. ne daj se momire, uzmi novi bicikal i cekamo te u makedoniji na avanturi :))

    ОдговориИзбриши
  4. Zovem se Momir, bre!05. јун 2011. 01:11

    Nadam se iduće godine kakvoj lepoj turi!

    ОдговориИзбриши

Ostavite komentar