понедељак, 02. мај 2011.

Sedamnaesta sličica: "Seminarski rad"


Ispred vas se nalazi seminarski rad koji sam pre nekoliko godina napisao svojoj ćerki, tada učenici drugog razreda srednje turističke škole. Tema ovog rada bila je "Uticaj zdrave zivotne sredine na razvoj turizma i rekreacije", a kako mi je to vrlo dobro poznata tema, dobio sam peticu. I to čistu.
Ima onaj vic, kada je otac svom detetu napisao domaći, nastavnica ga pogledala i kazala "Sutra da ti dođe deda u školu". Pita dete "A zašto deda?" Nastavnica kaže " Da vidi kakav mu je sin učenik".
Ne znam koliko je ovaj seminarski rad interesantan, tek, ćerka je uspešno završila srednju školu, a ovaj rad je ostao lepa uspomena koju želim da podelim.
***
Uticaj životne sredine na razvoj turizma i rekreacije

Razvoj masovnog turizma u drugoj polovini dvadesetog veka i kasnije doveo je do stvaranja pojma “turista” u smislu u kome ga danas najčešće i doživljavamo. Letnji turista, kako ga često vide turistički radnici, jeste osoba koja jednom godišnje dolazi u hotelski ili apartmanski smeštaj u kome boravi 7 ili 14 dana za to vreme ne radeći ništa, osim odlaska do plaže ili restorana, uz obavezan večernji odlazak u lokalni ugostiteljski objekat radi konzumiranja veće količine alkoholnih pića radi “opuštanja i zabave”.
U zimsko doba godine, prema zastarelim shvatanjima sve se svodi na isto, osim što umesto reči “plaža” stavljamo reč “ski-staza”.
Dolaskom novog milenijuma kao i promenom političke klime, nestankom pojma “masovni turizam” koji je bio naročito aktuelan u nas polako se, pogotovu u Evropi, menja i svest prosečnog turiste. Dok je ranije bilo važno samo ono što je “ovde” i “sada” sada se ovi pojmovi zamenjiju pojmovima “svuda” i “uvek”. Praktično, ranije je reč “priroda” označavala uzani pojas neba i zemljišta koji se nalazi oko odmarališta, odnosno izletišta tako da je direktna posledica toga bila gomila smeća i izgažene vegetacije posle “sezone” ili “vikenda”.  Životna sredina je, shodno svemu ovome, doživljavana kao nekakav apstraktni pojam koji egzistira “negde tamo”, iza horizonta koji se vidi kroz musavo kancelarijsko staklo. Samim tim nije postojala ni svest o tome da je životna sredina ono što se nalati svuda oko nas, čak i travnjak ispred zgrade može biti mesto na kome se može doživeti Priroda.
U poslednje vreme sve češće viđamo nekakve “nove” turiste koji do pre nekoliko godina tako reći nisu postojali. Prolaze nekakvim zabačenim stazama, van glavnih puteva, peške, biciklima čak i  automobilima ali na pojam “godišnji odmor” gledaju drugačije nego njihovi prethodnici od pre 15 ili 20. godina. Za razliku od njih traže mesta koja nisu ni turistički ni urbano razvijena, rečju traže prirodu u njenom izvornom obliku, neiskvarenu ni lošim vazduhom ni zagađenom hranom. U potrazi za kvalitetnim odmorom ovim “novim” turistima nije više od presudne važnosti blizina plaže ili ski-staze koliko im je važna zdrava sredina u kojoj žele da borave nekoliko dana.
U ovom smislu “zdrava sredina” više nije ono parče zemlje oko odmarališta, jer odmaralište ili apartman u ranijem smislu više nisu važni, već predstavlja sve ono što se vidi i doživljava čim se izađe iz gradske gužve i zagađenja. Praktično, ovi novi turisti više ne ostavljaju gomile smeća za sobom, ne lome drveće niti beru retko livadsko cveće već aktivno doprinose očuvanju prirode ako ničim drugim, a ono bar time što je tokom svog odmora ničim ne remete.
Sa druge strane, postoje i turistički radnici koji bi sa manje ili više uspeha trebali da prate ove nove trendove u turizmu. U Evropi već postoje specijalizovane turističke agencije koje organizuju izlete i odmore za takozvane “hajkere”- uglavnom mlađe ljude koji pešice obilaze znamenitosti krajeva kroz koje prolaze, zatim “bajkere”, ovaj pojam se odnosi i na bicikliste i na motocikliste, “bekpekere” (od reči backpack-ranac) i tako dalje. Postoje detaljne karte ovakvih pešačko-biciklističkih staza, dok su nekada ovakve, topografske karte smatrane vojnom tajnom sada,  razvojem Internet komunikacija, postale su dostupne svima tako da se samim tim  pospešuje ovakav vid rekreativno-sportskog turizma.
I Srbija je, do duše stidljivo i sporo, uključena u ove tokove. Prestankom rada velikih industrijskih postrojenja kao i padom privredne proizvodnje nastao je vakuum u kome  su odjednom veliki delovi naše zemlje postali Meka za ovaj vid turizma. Kod nas, kao retko gde u Evropi, postoje mesta koja su opustela i demografski i privredno tako da su, za razliku od pre nekoliko decenija, postale prave ekološke oaze koje privlače ovakve, nove, turiste. Naša zemlja je, moglo bi se reći slučajno, čak i ne svojom krivicom, uključena u projekat “Međunarodna biciklikstička staza od Budimpešte do Crnog mora”. Atraktivnim sporednim putevima ova staza vodi pored Dunava i kroz neka od najlepših mesta na ovoj reci koja se ne nalaze na nikakvom međunarodnom putu, tako da su dostupna samo pravim zaljubljenicima u prirodu.
            Još jedan sličan projekat, na žalost usamljen, koji može poslužiti kao ilustracija onoga što bi moglo biti budućnost srpskog turizma je mapa planinarskih i biciklističkih ruta u zoni Nacionalnog parka Đerdap na srpskoj, i zaštićene zone "Poncile de Fier" ("Gvozdena vrata") na rumunskoj strani Dunava koju je organizovao i podržao GTZ - Nemačka vladina agencija za tehničku pomoć i saradnju, kancelarija u Beogradu.
Ovakvi projekti nastaju kao delo male grupe zaljubljenika u prirodu, bez ikakve pomoći Vladinih institucija, koji otkrivaju pravi smisao budućnosti turizma. Možemo samo zamisliti kolike bi koristi bilo kada bi ovakvi usamljeni primeri postali strategija razvoja turizma, na zvaničnom nivou. Uzmimo za primer svetski poznata mesta, Kan u Francuskoj ili Dubai u Ujedinjenim Arapskim Emuratima, da je neko pre pedeset godina rekao da će to biti svetski poznati brendovi proglasili bi ga ludim.
Da li se možemo nadati da ćemo za pedeset godina imati nekakav “Međunarodni filmski festival” u Kladovu, na primer, gde će boraviti zvezde svetskog filma i muzike?

Нема коментара:

Постави коментар

Ostavite komentar