петак, 05. август 2011.

Devetnaesta sličica-Eurokrem




Već dva meseca ne vozim pet taksi. I dalje se družim sa raznim ljubimcima, napuštenim i ostalim, ali posao koji sam poslednjih godinu dana radio kao dopunski postao mi je osnovni. Više se zaradi, ali se ne može porediti sa druženjem sa krznašima, volim njihove poglede pune poverenja ili, pak, uplašene a opet tako lepih pogleda. Jedan pas, Nena, koga sam zimus vodio nekoliko meseci kod veterinara na terapiju, proletos je uginula. Bleki, koga je udario kombi pa je ostao sa ukrućenom nogom, uspavan je. Mnogi drugi psi, poput pekinezera Žu Žu su našli svoju sreću u drugim domovima i drago mi je što sam imao bar malo udela u svemu tome.

Kada sam bio mlađi, bavio sam se švercom, tamo, početkom devedesetih godina. Odem u prvu stranu zemlju, kupim nešto i prodam ovde na pijaci. Nikakva mudrolija, ovde nije bilo ničega, sve što se donese može da se proda i da se zaadi za život. Video sam u jednom trenutku da igračke postižu najbolju cenu te odem do Segedina, na pijacu i na veliko (za celih 300 maraka) donesem igračke, rešen da dobro zaradim. Tako je i bilo, poređao sam svoj espap po tezgi, samo nisam razmišljao o jednoj stvari: kako da odbijem decu kojoj su moje igračke skupe? Sećam se klnica od 6-7 godina koji je sa svojoj bakom šetao između tezgi na Buvljaku, na Novom beogradu, i kome su samo nos i dva oka virili preko tezge. Pitao je za nekoliko igračaka koliko koštaju, baka je za svaku odgovarala da je skupo. Ne mogu da zaboravim izraz tuge u njegovim očima, spustio sam cenu  toliko da je bila prihvatljiva za baku, ja naravno nisam ništa zaradio. Rasprodao sam tu robu pošto-poto i okrenuo se švercovanju nekakvih stvari koje se poklanjaju za slave, koje su tih godina ušle u modu, i za svadbe. Hoćete da se takmičite ko će bolji poklon da donese-izvolite, na pravom ste mestu, kod mene ćete platiti skupo, masno ću da zaradim, a ako pitate da li može jeftinije, ne može. Posebno sam voleo da takve kupce, koji dođu posle dva-tri sata opet na tezgu da kupe tu stvar koju su jutros videli i izvade novac da plate koliko sam tražio, obavestim da je cena sada veća. Zašto? Pa, poskupelo!

Kakve ovo veze sada ima sa pet taksijem? Veza je ta da se osećam, kada vozim životinje o kojima brinu zaštitari, kao da prodajem igračke deci. Ne mogu da vozim besplatno, a opet, i ja imam decu koja jedu, školuju se, pa opet jedu... I sve to košta! I kako sada ja tu da pomirim te dve stvari? Sva sreća, ovaj drugi posao, plivanje u sivoj reci sive ekonomije mi za sada dosta dobro ide.

I tako... Mnogo radim, pomalo i zaradim. Nemam vremena za vožnju biciklom ali zato mnogo razmišljam, rešio sam da neka razmišljanja stavim i ovde, da ih podelim sa vama, bez obzira što nisu u direktnoj vezi sa mojom omiljenom zabavom!

***

Eurokrem ima svoje crno i svoje belo. Još od detinjstva maštao sam da jedem samo belo, crno mi je nekako manje ukusno. Kao pasionirani jedač ovog proizvoda, svako jedenje njega pružalo mi je neprestanu igru i nadmetanje između belog i crnog. Jedna kašika belog, dve crnog, da bih natempirao da belo ostane na kraju.

Pre nekog vremena pojavio se samo crni Eurokrem... Stojim ispred police sa ovim proizvodom, i ne verujem šta vidim. Čašica sa crnim, čašica sa crno-belim, a čašice sa belim-nema! Ne postoji. Pored mene stoji još nekoliko vernih jedača eurokrema, pepoznajemo se na ulici, pozdravljamo se ispred rafa sa ovim slatkišem, koji je uvek isti, od koga uvek znamo šta da očekujemo. Volimo njegov ukus, koji dobro ide uz neku dobru knjigu, uz Politikin zabavnik, uz dobar film ili makar uz dobru američku komičnu seriju. Verovatno isti užitak osećaju fudbalski navijači koji piju pivo i broje golove i od dva velika uživanja prave jedno ogromno. Nisam nikad, a nisu ni moji poznanici ispred rafa sa eurokremom, bio neki navijač, tačnije nisam uopšte navijač, ali bilo bi zanimljivo da jesam: Odemo moji eurokremski poznanici i ja na utakmicu, ližemo kašičice, urlamo navijajući za naš tim, a kada padne pobednički gol, mažemo se eurokremom... Ovo bi bilo malo gejevski, mada, generalno, nas koji nismo navijači smatraju u normalnom svetu pomalo gejevima, tako bismo samo upotpunili sliku.

Da se vratim na trenutak ispred rafa, svi se pitamo da li postoji samo beli eurokrem, koja je to dijabola izmislila samo crni kada se zna da poštovaoci vole više belo nego crno, trebalo je napraviti i to, a ne ovo tamno i neukusno đubre!

Posle ove epizode nastavio sam sa konzumiranjem crno-belog sa prezirom preskačući crni dok me jednog dana nije sunce ogrejalo u mom lokalnom Maxiju: Pored crno-belog stajao je BELI Eurokrem!

Naravno, tu su već bili svi eurokremaši, ispred svih kasa se formirao podugačak red, ispunjenje sna je bilo na pomolu. Došavši kući‚  pustio sam moj omiljeni film, isključio svetlo, otvorio plastičnu čašicu i počeo da orgijam sa belim blagom. Prvi zalogaj me je pogodio do vrha peta, drugi me je podigao na nebo, treći me je spustio a kod četvrtog već nešto nije bilo u redu. I dalje sam kašikao ovo blago, i dalje je to bila euforija, dosanjani san, ali je nešto nedostajalo...

Pri dnu čašice, pred kraj filma, postalo mi je jasno: Nedostaje mi crno od Eurokrema! Crno postoji da bi istaklo lepotu i nežnost belog, predstavlja pobedu belog nad crnim, dobrog nad zlim, Jin i Jang, belo bez crnog je jednostavno-ništa! Nema onog finog uzbuđenja kada posle dva zalogaja crnog dolazi jedno ukusno, nežno belo, kada posle ushićenja belim jedem crno e da bih se uželeo belog. Kod jednobojnog, sve postaje dosadno, nema uzbuđenja, one fine igre i predigre, nadmudrivanja između belog i crnog... Sve je jednolično, nema ničega da istakne lepotu belog i gorkast ukus crnog.

Jednostavno, Eurokrem mora biti takav kakav je-crno-beo!