среда, 30. новембар 2011.

Dvadesetprva sličica-"Limundo-preuzimanje predmeta"




Još malo pa će godinu dana kako sam otkrio Limundo-Internet buvljak. Nekada, davno, devedesetih godina bio sam kao sav pošten svet buvljakaš, razdrndanim autobusima prelazio razne međudržavne granice, u odlasku novac ("marke") krio u gaćama, u povratku švercovanu robu krio na najneverovatnijim mestima, jednom u trpezariji vagon restorana, drugi put u ličnom prtljagu vozača autobusa... Bio sam mlad, tek mi trideseta beše, preživelo se nekada a onda se sve polako ugasilo, ušao sam u redovne tokove novca. Kasnije, dobili smo računare, stigao je Internet, veza sa svetom postala je normalna stvar čak i u najzabačenijim selima naše zemlje. Pre par godina ono što se zove ekonomska kriza izbacilo me je iz redovnih tokova novca, tačnije, izbacila me je sasvim iz bilo kakvih tokova novca. Pokušao sam da radim kao agent za nekretnine, za šest meseci zaradio sam čak pola provizije od neke prodate šupe. Pre toga raznosio sam biciklom novine i časopise, posao plaćen taman toliko da pokrijem troškove doručka. Nisam nikako nalazio normalan izvor prihoda, moja finansijska konstrukcija je bila bezoblična gomila koja nikako nije dobijala željeni oblik. Dobro sam prešao četrdesetu, blizu pedesete, na birou za zapošljavanje stavljeno mi je na znanje da se ni mlađi ne mogu zaposliti u ovo vreme, a kamo li mi, starci... Pokrenuo sam čak posao prevoza kućnih ljubimaca, jedan od najboljih poslova koje sam ikada radio, ali od ljubavi se ne živi, za nekoliko meseci sam razdrndao svoj ionako star auto a nisam zaradio gotovo ništa. I onda... Otkrih Limundo-Internet buvljak, Setih se svojih buvljačkih dana i počeh da sakupljam stvari koje sam počeo prodavati. Sve je krenulo lepo, svojim tokom, manuh se svih drugih poslova i prepustih se čarima elektronskog buvljaka... Nije šverc kao nekada, sada se trguje polovnim stvarima ali se nekako živi!


Kako je na početku izgledala primopredaja izlicitiranih predmeta, dok sam još bio mlad i naivan Limundovac saznaćete u nastavku teksta.




***




Nekada sam primopredaju izlicitiranih predmeta vršio na Trgu Republike, kod transfuziološlog autobusa, da ljudi ne idu do Borče gde stanujem a i radim. Lepo zakažem jednom nedeljno, u 18 sati desetoro ljudi da dođe kod pomenutog autobusa. Šta se događalo iz nedelje u nedelju? Četvoro  ljudi dođe tačno na veme i preuzme svoje stvari, dvoje zakasne pola sata a jedan stoji u zakazano vreme kolima sa uključena sva četiri migavca na taksii stanici udaljenoj 50 metara odatle i moli me da dođem, ne sme da izlazi iz auta, odneće ga pauk, a glupo mu je da plaća parking za to malo vremena (a meni to nije glupo, je l'?), dok troje ljudi niti dođu niti se jave da ne dolaze. Podelim to što imam, sačekam ove što kasne, a pada kiša, pada sneg, košava duva... Vratim kući predmete po koje nisu došli ljudi, potrošio sam 400 dinara za gorivo i 50 za parking.




Najbolje je bilo kada sam jednog sumanutog čoveka kao i uvek čekao na Trgu, i on me je tada pozvao mobilnim telefonom, razgovor je tekao ovako:




-Dobar dan, gde ste, ja stigao?
-Evo me kod autobusa, kako smo se dogovorili!
-Čoveče, ali ja Vas ne vidim!
-Imam naočare, dugu kosu i crveni ranac i upravo telefoniram sa Vama!
-Ali čoveče ja Vas i dalje ne vidim!
-Stojim kod transfiziološkog autobusa, ispred desnog fara.
-Ali ja sam ispred Pozorišta!
-Dogovorili smo se ispred autobusa, pređite ulicu i polako dođite do crvenog autobusa parkiranog blizu sata, videćete me!
-Evo idem, ali ne znam gde je taj autobus, čoveče, znate li Vi koliko ima ovde autobusa, dođite do pozorišta, evo čekam!
-Ne mogu, oko mene je još ljudi i treba da im dam predmete, dođite ovde, čekam Vas!
-Ali čoveče, ja Vas ne vidim!
-Ne vidite me jer sam kod autobusa a ne kod Pozorišta. Hajde da skratimo, doći ću do Konja, samo pređite ulicu!
-Može evo idem!




Posle deset minuta ga zovem, i dalje nije kod Konja...




-Gde ste?
-Evo me kod konja ali Vas ne vidim, pa dobro čoveče, gde ste?
-Ispred Konja, tačno ispod njegove njuške, imam dugačku kosu, naočare i crveni ranac!
-Čoveče, mislim, stvarno, pa Vi mene zarkavate, ja Vas ne vidim, čoveče pa gde ste vi?
-Ispred Konja, tačno ispod njegove njuške, imam dugačku kosu, naočare i crveni ranac!
-Ali ja Vas ne vidim!
-Da li ste Vi uopšte u Beogradu, na Trgu Republike?
-Čoveče ja vas ne vidim!
-Halo, čujemo li se?
-Ja Vas ne vidim, čoveče, stvarno, pa gde ste Vi to?
-Treba li da zajašem konja pa da me vidite, ne znam kakav problem imate?




Telefoniram i kružim oko spomenika i ugledam sumanuto lice čoveka koji stoji na ulazi u Narodni muzej, onaj sporedni, što gleda u kojnsku stražnjicu, oči iskolačio i na zna šta ga je snašlo. Priđem mu i oslovim ga po imenu.




-Pa dobro čoveče, na šta ovo liči, kazali smo kod Pozorišta a vidi gde ste Vi, čoveče!
-Kazali smo kod transfuziološkog autobusa i niko nije spominjao Pozorište!
-Ali, čoveče, otkud znam na kojoj stanici, ovde ima koliko hoćeš autobusa!
-Da ali je samo jedan transfuziološki i eno ga tamo, veliki, crveni, na njemu piše "Zavod za transfuziju krvi"
-Ma ne znam ja te autobuse, ima ih mnogo ovde, a i parking nisam platio, čoveče, odneće me pauk!
-Da ste došli tamo gde treba sve bismo završili još pre dvadeset minuta.
-Ćoveče, pa Vi ste trebali biti malo precizniji, kažete kod Pozorišta na stanici da je preuzimanje predmeta a stanete tamo negde ne može čovek da Vas nađe!




Posle ovoga mogao sam samo da ovog simpatičnog gospodina udaram izlicitiranim predmetom u glavu dok ne prestane da priča i dok se ne smirim...




Jednom sam poslao ćerku da ide na primopredaju predmeta, a bila vejavica, sneg i vetar sve zajedno. Svo došli, osim jednog, koji se zaglavio na Brankovom mostu, zastoj, gužva, i zove svakih pet minuta i moli da ga dete sačeka. Zvao je jedno desetak puta, na svakih dvadesetak metara koje je prešao, i došao sa jednim satom zakašnjenja. Nije njegova krivica, jeste bio zastoj ali je ćerka posle toga bila nedelju dana bolesna, stopala su joj ozebla i dobila gomila nekih infekcija koje je posle lečila.




Naravoučenije: Od tada preuzimanje je na kućnoj adresu i nigde više!




Shurdaa u magacinu

уторак, 29. новембар 2011.

Dvadeseta sličica: Izbrisan!


Blog mi je klinički mrtav, od avgusta nisam ništa dodao, a ni oduzeo. Kažu da je najgora kletva "Da Bog da živeo u uzbudljiva vremena", a meni se u poslednje vreme čini da živim vrtoglavom brzinom a tako bih voleo malo mira, prirode i proleća... Da ipak malo vratim živosti celoj stvari napisao sam današnji doživljaj, jedan od mnogih u nizu.


Eh, da... Želim svima srećan Dan Republike!


***


Kakav radostan dan! Danas, na Dan Republike, Srbija ima jednog nezaposlenog manje, i to mene! Trebao sam se javiti na Zavod 11. novembra ali sam propustio rok, te sam tek danas otišao. Ljubazna službenica obavestila me je da više nisam na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, izbrisan sam, nema me, ne postojim. Unezveren, zabezeknut, uplašen, van sebe, usplahiren otišao sam kod mog referenta da molim za oproštaj, da klečim na kukuruzu u znak pokajanja, ali vrata od njene kancelarije su zaključana. Tražim moju dobru Vericu po zgradi i saznajem da mi ona više nije referent, sada je za moj slučaj nadležna druga gospođa, koju brzo nalazim. Molim je da mi oprosti, posipam se pepelom, krajnje sam samokritičan ali ne vredi. Imam zabranu pojavljivanja u Službi narednih šest meseci, a dotle, gubim sve beneficije koje sam do sada imao. Tužan, izlazim iz ove zgrade, i razmišljam o divne dve godine koje sam proveo na Evidenciji, o tome kako sam se svaka tri meseca javljao i ćaskao sa mojom Vericom, koje više nema u obliku u kojem je poznajem. 


Razmišljam o tome koliko mi je život bio lakši dok je moje ime bilo u spisku Službe... Mogao sam hrabro ljudima gledati u oči i biti NEZAPOSLEN!. Jeste da za dve godine nisam dobio niti jednu ponudu za posao, da nisam niti jednom kupio markicu za prevoz po povlašćenoj ceni, nisam koristio brojne beneficije koje ovaj status donosi (pokušaću da se setim koje su to beneficije, oprostićete mi što se sada, ovako uzbuđen zbog ove promene u mom životu, ne mogu setiti ni jedne) i sve u svemu, bio sam NEKO.


Neko je lekar, neko čistač, neko vodi knjige, neko je prodavac, neko kopa ulice, neko je nezaposlen, a šta sam sada ja??? Niko i ništa!


Ipak, danas je Dan Republike, ipak, srećan sam zbog jedne stvari: Srbija grabi ka prosperitetu, danas ima jednog nezaposlenog manje nego juče!


Drugarice i drugovi, živeli!