среда, 05. децембар 2012.

Dvadesetčetvrta sličica-"Smrt"


Dok u telu postoji najmanja iskra života, dok je u njemu duša koja čini jedinstvo sa telom, dotle je telo živo.

Sećam se mačeta koga je moja ćerka donela kući, polumrtvog, i koje se za kratko oporavilo od gladi i žeđi. Bilo je polupokretno, zadnje noge mu nisu funkcionisale, imalo je zakržljale unutrašnje organe tako da je bilo osuđeno na smrt od samog svog rođenja. To mače se ipak igralo koliko je moglo, jelo je, borilo se za život dok posle nekoliko dana nije palo u komu i uginulo. Do samog uginuća, iako je bilo u komi, to je bilo BIĆE, disalo je, skoro neprimetno ali se ipak pomeralo, davalo je znake života. U jednom trenutku sve je stalo. Mače je postalo masa nečega, nekakvih dlaka, mes, nepokretno, i to više nije bilo mače već prazna ljuska. Isto poslepodne sahranili smo ga u dvorištu, prostirku i korpicu u kojoj je bilo mače i koja je činila njegov dom smo bacili, te stvari su takođe postale samo ljuštura, lišena svog smisla bez mačeta koje je unutra.

Stojim pored mrtvog oca. Do juče sam svaki dan, više puta odlazio u bolnicu, gledao sam ga kako kopni, kako se pretvara u nešto što je nepoznato i nedokučivo. Pre nekoliko meseci bol u grudima se pretvorio u infarkt, jedan, drugi, i u samoj operacionoj sali, u treći. Tada sam saznao za nove reči, kao što je trostruki bajpas, saznao sam za nove lekove, terapije, za načine lečenja i kako treba da postupa srčani bolesnik. Centralna figura mog detinjstva, moj idol rane mladosti se pretvorio u starca od osamdeset godina. Nikada nisam pomislio da ovaj pater familias može oboleti, a kamoli umreti. Za njega se govorilo da je čudan čovek, da ima neobična shvatanja o porodičnim odnosima. Nije voleo da se brat i ja susrećemo (majka nam je umrla pre 11 godina), nije voleo da kontaktiramo sa ostalim članovima naše familije. Ipak,najviše zahvaljujući mojoj ženi, nekako smo se otac i ja na neki hladan i otuđen način družili, viđali smo se na nedeljnim ručkovima kada ne mogu reći da smo glumili, ali smo forsirali porodične odnose.Meni je nedostajao moj brat da bude sa nama ali u kakvim ludim vremenima živimo (neki put je zgodno upotrebiti ovu poštapalicu, za svaki promašaj, životni, materijalni, porodični, lepo okriviš luda vremena i mirna Bačka) niko nema vremena za drugoga, pa ni za sebe, tako da smo na tim ručkovima uglavnom sedeli otac, moja žena i ja dok su deca bila zauzeta svojim poslovima i brigama. U takvim prilikama gledao sam idola mog detinjstva kako priča o nebitnim stvarima, prisećao sam se kako je uvek bio autoritet, bio je ceo život na rukovodećim položajima u raznim firmama. Autoritativan način ophođenja je zadržao i prema svom mladuncu, tj. meni, nikada nisam smeo da mu se suprotstavim ni rečima ni delom. Uvek je govorio da sam mali, a da on zna sve, kada sam i pokušao da mu nešto kažem, omiljena uzrečica bila mu je „Našlo pile da uči sokola!“. Na taj način sam naučen kako poštovati Njegovu veličinu i nikada više nisam mogao da mu se suprotstavim, ni onda kada sam imao 48 godina a on 80. Ipak, druga strana ličnosti bila je nežna i zaštitnička, moja majka nije bila ono što se može nazvati nežna i osećajna, imala je mnogobrojne zdravstvene probleme usled kojih je postala (ili je uvek bila?) introvertna osoba, posesivna u odnosu na mene. Bežao sam kod oca kada su mi pretile batine, kojih nije bilo mnogo u mom detinjstvu ali je zato bilo puno drugih ružnih stvari od kojih me je čuvao moj Tata. Branio me je i od nekih uličnih mangupa, vijao po ulici barabe koje su ukrale moj crveni tricikl. Kasnije je odlazio u školu i hteo da zadavi nastavnika koji se iživljavao nada mnom i nad ostalim učenicima (pre nekoliko meseci na Fejsbuku sam našao stranicu moje prve osnovne škole, i fotografiju ovog nastavnika a ispod toga dugačak, jako dugačak tred u kome se opisuju zlodela ovog monstruma, ismevanje siromašnih učenika,ulagivanje bogatim, podsmevanje nihovim fizičkim ili mentalnim nedostacina, tako da sam se uverio, posle mnogo godina, da stvarno nisam bio ništa kriv tada, u petom razderu osnovne škole kada sam dobio ispred table dva vruća šamara). Od takvih situacija i ljudi branio me je moj otac, dok sa druge strane nije dozvoljavao da odrastem, i dopuštao je mojoj majci da u njegovom odsustvu, a bio je često službeno odsutan, izvodisvoje bolesne ideje i da ih zaliva svako veče sa po par boca „Banatskog rizlinga“, koje je mene slala da kupim, sedeći ispred televizora, ispijala ih dok joj se pljuvačka ne počne da cedi iz otvorenih usta. Relativno rano sam otišao iz ove lude kuće, sa 24 godine našao ženu mojih snova, otišao u podstanare i tako živeo do danas.

Danas, pored mrtvog oca, u stvari, pored nečega što je do pre nekoliko sati bilo moj otac, a sada je gomila nečega što više nije on, više nisam podstanar. Juče sam ga ispratio na put bez povratka, na trenutak je otvorio oči i video me je kako stojim pored bolničke postelje, poslednjih dana voleo je da ga izmasiram po ramenima i da ga češkam po glavi, u tom poslednjem trenutku njegove svesti pitao sam da li želi da ga češkam, klimnuo je glavom, pomilovao sam ga po kosi, zatvorio je oči i više nije dolazio svesti, uveče je umro.

Radnici strpljivo čekaju da odem, pružam im ručni sat, stavljaju mu ga na mrtvu ruku, obukli su mu odelo koje sam doneo a koje smo brat i ja odabrali,jedno baš lepo njegovo odelo, leži lepo odeven ali, opet, to u mrtvačkom kovčegu nije moj otac! Odlazim odavde u očev stan. Sam sam. Misli vijaju jedna drugu, ne mogu da se snađem, niko mi ništa ne može objasniti. U ovom stanu nisam nikada živeo, moji roditelji su voleli da se sele i da menjaju stanove takoda ovde se ne osećam kao u kući mog detinjstva. Ipak, sve je prepuno uspomena, sve me podseća na Njega. I dalje osećam strah, ne smem da bez pitanja otvaram Njegove fioke i diram Njegove stvari. Iz poštanskog sandučeta uzeo sam zaostalu poštu, za ove tri nedelje koliko nije nikoga bilo. Tu je i ček od penzije, ne smem da ga otvorim, On nije nikada nikome rekao kolika mu je penzija. Ipak, polako, rešavam da krenem, ovde je polovina svega bratovo a polovina moje, od danas. Za početak, otvaram ček, saznajem iznos penzije, nastavljam tako što otvaram fioke, jednu po jednu. Sve me boli, ali znam da to moram uraditi jednom, neka bude odmah. Gledam stare slike, gledam nove slike, pokušavam da zamislim kakav je život vodio moj otac poslednjih godina. Slike iz Irana, dokumenti iz Moskve, fotografija sa nekakvoog okupljanja u dnevnoj sobi, sa nekim ljudima koje ne poznajem. Jedna fotografija sa Predsednikom, i još jedna, sa rođakom sa Kipra, gde je boravio u više navrata. Nalazim i moju kartu za let na Mesec (da, i to imam!), stare razglednice. U ćošku spavaće sobe stoji usisivač koji ne smem da pomerim. Ne znam zašto, taj usisivač je simbol poslednjih godina, ja sam mu ga jeftino nabavio, bio mi je zahvalan jer je imao nekakav prastari koji jako zujao, taj novi usisivač nisam video od kako ga je odneo, i kada sam ga ugledao u uglu sobe, video sam oca kako posle usisavanja ostavlja usisivač u taj ugao, i sada nemam snage da ga pomerim, kao da ima 10 tona, nekako, osećam da kada pomerim taj usisivač, ceo ovaj stan postaće prazna ljuska, postaće stambeni objekat u zajedničkom vlasništvu, bratovljevom i mom, a od moga oca ostaće samo uspomena. Odlazim iz stana, idem svome domu, usisivač je na svom mestu, još malo, dok ga neko ne pomeri, posle, ono mače, moj otac, korpa od mačeta i stan, sve postaje prošlost, ljuštura koja ima samo tržišnu vrednost...


Milan

уторак, 23. октобар 2012.

Dvadesettreća sličica - "Krug"


Posle duže pauze - nešto savim dugačije!

***



Imam pet godina i nešto malo jače.  Nalazim se u velikoj, slabo osvetljenoj zgradi. Već satima plačem, grčeviti i očajni plač je prerastao u tiho jecanje. Sklupčao sam se na velikom krevetu, tražio sam da mi donesu da nešto pojedem, ogromna i glasna žena u plavom mantilu donela mi je polusuvi hleb i hladan, kiseli jogurt u limenoj šolji. Žvakao sam i mrvio hleb dok se mrvice nisu rasule po krevetu tako da su me grebale po leđima. Na kraju tog dana utonuo sam u san koji mi nije doneo olakšanje.
                Imam 48 godina i nešto malo jače. Prošao sam više od pola svog života. I dalje volim da jedem, desi mi se da u krevetu pojedem keks i da se mrvice raspu po mom krevetu što me vrati u ono davno veče kada sam pio jogurt i jeo bajat hleb, sam i ostavljen od svih. Moram da ustanem i da istresem čaršaf, to ne mogu obaviti ako ne probudim moju usnulu suprugu i izbacim je iz kreveta, što dovodi do njenog negodovanja. Ipak, mrvice ne podnosim,  suviše je malo 40 i neka godina da se zaboravi bolnica, žuta sijalica, hladnoća hodnika i ostavljenost.
                Pre nekoliko meseci otac je otišao na lečenje u istu bolnicu u kojoj sam bio ostavljen. Ovde nisam boravio od kako sam izašao odavde. Ulazeći u zgradu nisam tome pridavao nikakvu važnost sve dok nisam osetio poznati miris, dok nisam video iste hodnike kojima sam hodao u svojoj pidžami, dok se nisam setio kako su druga deca imala nekakve ogrtače (mantile) u kojima su mogli da idu napolje dok meni nisu dali jer „nemam mantil“ Tražio sam da mi ga daju, nadajući se da ću ranije ići napolje ali mi ga nisu hteli dati. Taj mantil je meni, petogodišnjaku, bio simbol, zastava slobode koju sam morao polako osvajati, dan po dan dok ne ogrnem taj ogrtač, bledo plave boje.
                Ovi hodnici imaju istu boju, istu nijansu, radijatori su ofarbani istom bojom kao pre četiri decenije. Ležao sam pored jednog takvog radijatora, a beše kasno leto, i u mojem zamagljenom sećanju koje zna da pomeša slike jasno mi se izdvaja misao, trenutak, vidim sebe kako guram neka drvca u mesingani otvor ventila radijatora, osećam hladnoću gvožđa dok to radim i vidim svoju tadašnju misao koja me goni da sve više i više drvaca guram unutra:

-Kada radijator počne da greje onda će ova drvca da se upale, i bolnica će da se upali, i onda ja neću imati gde da ležim i moraće da me puste kući, kod tate i mame!

                Sedim u sobi, pored uzglavlja kreveta u kome leži moj otac. Svima je jasno da je poslednji put u bolnici, da odavde put vodi samo na jedno mesto, odakle se niko nije vratio. Jasno je to i mom ocu, bolest mu je uzela telo ali ne i um. Razgovaramo, ćaskamo, opraštamo se.  Pitam ga da li se seća da sam ovde ležao pre četrdeset i nešto godina. Odgovara istog trenutka, vidim da je i on o tome razmišljao i sećao se. Nisam o tome nikada pričao sa njim, ne znam zašto, ali ovo je za mene premijera, veliko otvaranje, kako god, onoga što se tog dana zbilo. Imam priliku da po prvi put čujem kako je to izgledalo iz ugla moga oca.

                -Da li se sećam? Kako se ne bih sećao, svašta sa tobom! Tog dana smo zvali lekare više puta, imao si temperaturu, otekle su ti neke žlezde ali su nas vraćali kući sa raznim dijagnozama. Tek, posle podne je sve pošlo nagore i opet smo zvali Hitnu pomoć, došli su i neka mlada lekarka je opipala tvoj vrat i poslala nas u bolnicu po hitnom postupku. Već je padalo veče, tvoja majka i ja smo bili sa tobom, presvukli smo te i smestili u krevet. Morali smo da izađemo i da idemo kući. Tada si ti seo na krevet i kazao nam  „Vi ćete svi sada da idete kući a ja moram da ostanem!“. Tada mi je došlo da se ubijem.

                Slušam kako polako i sa teškoćom priča ali sa žustrinom u glasu. Sećam se belog kombija, sećam se da sam ležao na tvrdom krevetu i gledao ulične svetiljke kako promiču iznad moje glave. Sećam se i da sam odjednom ostao sam, otrgnut od sveta koji poznajem, otrgnut od svega, od mojih roditelja, mojih igračaka. I sam imam dvoje dece koja su odrasla, prošao sam dečje bolesti, padove, čak je i moj nekada mali sin bio par dana u bolnici zbog neke bezazlene stvari  tako da vrlo dobro znam kako se osećao tog dana ovaj čovek koji sada leži na umoru.
                Opet imam pet godina, opet sam u bolnici. Prošlo je neko vreme i stvari dolaze u bolničku normalu. Sve ređe sam tužan, bolest zbog koje sam došao ovde je popustila a i našao sam nove drugare, neke sa  „mantilima“ a neke bez. Igramo se nekih igara, pričamo dečije priče. Jedan dečak koji se skoro došao u moju sobu, pita me da li sam nekada video prirodu. Čuo sam tu tešku reč ali nisam sasvim siguran šta tačno označava. Siguran sam da sam je video ali ne bih da ga slažem. Pitam ga:

                -A šta ti je to priroda?
    -Priroda je sve ono oko nas.
                -A da li je i bolnica onda priroda?
                -Ne, bolnica nije priroda.
                -A kako izgleda priroda?
                -Paaa, priroda ti je kao neka lepa devojka!

                Ovaj razgovor bi se tako nastavio u nedogled da jedna fina sestra nije došla i stavila mi nešto na krevet. Video sam najnoviji broj časopisa „Miki“, otac mi ga je poslao (posete su bile zabranjene).  Žuta slova na crvenoj pozadini, Paja u nekakvoj raketi na naslovnoj strani...

                Otac je umro pre tri meseca. Kao flešbekovi vraćaju mi se razna sećanja na njega, u početku često, pa sve ređe i ređe, valjda to tako treba. Odjednom iskoče neka sećanja za koja nisam ni znao da su tu, prođu mi kroz glavu pa nestanu, ili ostanu negde u sporednoj prostoriji i čekaju svoj trenutak da postanu korisni. U jednom takvom trenutku setio sam se razgovora sa svojim drugom, setio sam se časopisa „Miki“ i njegove plave pozadine. Razmišljao sam da li bih se setio kako izgleda unutrašnjost, kakvi su stripovi unutra. Ne znam ni da li sam tada znao da čitam ili sam samo gledao slike-moji roditelji su se hvalili kako sam rano ovladao ovom veštinom, a pošao sam u školu sa 6 godina, tada sam imao pet. Bože, pa ja nemam više koga da pitam, sa svojih 48 godina doživeo sam da ne poznajem nikoga ko me zna kao dete.
                Večeras. Sedim za računarom, plovim Internetom, pratim online aukcije, kupujem i prodajem stvari, to mi je i zabava i posao. Kursor skrene na oznaci „Časopisi i stripovi“, nekoliko klikova (nisam nikada ovde bio), ima ovde svašta, gle, pa imaju i „Miki“, gospode, da nema možda i onaj sa plavom pozadinom i Pajom u raketi, evo ga, to je taj, klik, nudim mnogo, mora biti moj. Aukcija se završava za nedelju dana, ovaj časopis biće kod mene po svaku cenu.
                Gledam kroz ekran, časopis nosi datum 2. X 1969. Da to je taj, tada sam bio u bolnici.
                Imam pet godina. Izlazim iz bolnice sa tatom i mamom, idemo kući. Kada sam došao ovde lišće je bilo zeleno, sada je uvelo i nosi ga jesenji vetar. Koračam prema danu kada ću imati 48 godina i kada ću imati opet svoj časopis. Krug je zatvoren.

Miki na aukciji


Miki je stigao


Otpakivanje Mikija


Plava pozadina i Paja, skoro isti kakve ih pamtim!


Ovih oblačića se maglovito sećam...

Sećam se i zgrade sa leve strane!

субота, 28. јул 2012.

Dvadeset druga sličica - "Zlo"





  • Toliko dugo nisam pisao da više ni ne znam kako se postavlja novi post. Nekako sam ipak uspeo, stavljam tekst koji sam napisao pre nekog vremena i koji je jedini sačuvan posle havarije kompjutera koju sam imao. Čitajući ovo, posle nekog vremena, možda je i bolje tako?


    ***


    Da li primećujete da je zlo svuda oko nas?


    Osećam se poslednjih dana, meseci, pa i poslednjih godina, kao u početku nekakvog holivudskog filma, gde glavni junak polako i sve češće čuje glasove u glavi, plašim se da ću i završiti kao u takvim filmovima, sam sa ludačkom košuljom vezanom na leđa u ćeliji mekanih zidova. Znajući situaciju u našem zdravstvu, kraj neće biti u takvoj, luksuznoj, ćeliji već na nekakvom zarđalom metalnom krevetu pocepanog dušeka, vezan lancem za njega, pod stražom neobrijanog bolničara koji do podne mrzi sebe, od podne ceo svet...


    Od kada mi se zlo priviđa? Pa, od kako znam za sebe, uočavao sam ga među ljudima, uvek sam zle ljude doživljavao kao da imaju neki crni oreol iznad glave koji je samo meni vidljiv. Ljudi sa takvom oznakom bili su i deca i odrasli, u mojim očima svi su bili isti... Prvi put sam uočio ovo sa nepunih pet godina, u obdaništu. Grupa dece među kojom sa bio i ja naišla je na mravinjak. Debeli Joca nogom je raskopao zemlju iznad njega, i otvorio se mravlji mali svet. Ugledao sam ih kako nose nešto belo, kasnije sam saznao da su to mravlje larve, jaja, šta li već, mahnito su ih hvatali i kleštima nosili okolo pokušavajući da ih vrate pod zemlju, na sigurno. Debeli Joca sa ludačkim pogledom počeo ih je gaziti i urlao je „Ovi mravi hoće da jedu ova jaja, treba ih ubiti, ubiti“, ostala deca su im se pridružila, svi su gazili, i jaja i mrave dok od mravinjaka nije ostalo ništa. Dan danas sećam se toga, voleo bih da saznam u kakvu je osobu izrastao debeli Joca? Nisam ništa tada pokušao, povukao sam se sa strane i nemo posmatrao ovo dečije zlo.
    Drugom prilikom, opet u isto obdanište došlo je novo dete, devojčica i cvetnoj haljinici. Kao i mnoga deca kada budu ostavljena sama počela je plakati, ali ovaj put neko od dece počeo je da joj recituje „ Mala beba plače, izgubila gaće“, pridružilo joj se drugo dete, a kako je bilo vreme obeda a sve se dešavalo u trpezariji, uskoro su sva deca skandirala ovu pesmicu, i ja sam se pridružio, osećao sam se snažan u grupi, tog trenutka niko mi ništa nije mogao, cela trpezarija je bila protiv jednog deteta koje se tog trenutka nije uklopilo u društvo. Nikog nije bilo briga što je nesrećna devojčica, saterana u ugao gotovo izgubljena od straha, čak više nije ni plakala. Vaspitačica je brzo naišla i prekinula ovo skandiranje i sve se vratilo u normalu. Za mene. Voleo bih da znam šta je danas sa ovom devojčicom?
    U vreme mog detinjstva živeli smo u onome što se zove socijalizam. U to vreme koje je bilo sasvim drugačije od ovog današnjeg (ne mogu da kažem bolje ili gore, samo je bilo drugačije) čini mi se da je bilo manje ljudi sa crnim oreolima. Nasilje, zlo, sve je bilo duboko zapreteno u ljudima a živelo se dobro, od ponedeljka do petka, subota i nedelja su bili neradni dani, kada se porodično ručalo, išlo na izlete, na selo, odmaralo. Velika zla su dolazila najviše preko TV ekrana, gledali smo preko trpezarijskog stola zlo koje se događalo u Bejrutu, u afričkim zemljama je vladala glad, deca-kosturi sa ogromnim očima u kojima su bile suze velike težine gledale su u nas posredstvom kamera ali od nas pomoći nije bilo. Televizija nije prikazivala crni oreol, samim tim nisam ni prepoznavao zlo i nepravdu. Takođe, učili smo o drugom svetskom ratu iz ugla naše samoupravne socijalističke domovine, Nemci su bili krivi za sve. Koncentacioni logori su bili priča, milioni ubijenih, nestalih su samo statistika.
    Porastao sam. Zaposlio se. Tada, početkom osamdesetih, zaposliti se značilo je biti manje ili više situiran, za jedno 15-20 godina sleduje stan (tačnije, stanarsko pravo ali dođe mu na isto). Upoznao sam svet odraslih, zrelih ljudi kojima sam i sam sada pripadao. I među njima je bilo onih sa crnim oreolima ali su bili usamljeni, činili su zlo po firmi u kojoj sam radio, gurali se, gazili preko živih ljudi zarad svojih, uglavnom materijalnh ciljeva. Bilo je tu i klanova po zemljačkoj osnovi, bilo je klanova radi zajedničke (protivpravne) dobiti, njihovi oreoli su bili od sive do crne boje. Vešto sam izbegavao sve ove ljude, pokušavao da se družim sa ljudima dobre volje koliko se to moglo.
    Dođoše devedesete... Početkom tog desetleća još uvek je važilo pravilo da se starijima ustaje u autobusu, da se nastavnici i učitelji poštuju (ne moraju da se vole, samo da se poštuju), sa vlastima nije bilo šale mada se sve polako urušavalo kao kula od peska. Pojaviše se nekakvi momci u trenerkama, mada su se prvi izdanci trenerkaša pojavili još početkom osamdesetih, kao avangarda - sećam se, jednom u školi pojavio se baja u takvoj, krpenoj trenerci, i svi smo ga gledali kao da je lud, mi pripadnici rokenrol generacije, a on se nije obazirao na nas, i verovatno je mislio da će za koju godinu doći njegovo vreme, a tako i bi. Tih devedesetih godina pojavila su se i prva ubistva po ulicama, reketiranja, počela je inflacija, spirala ludila je uzimala maha. Ulicama su hodali buljuci ljudi mračnih pogleda i misli, sa raznih televizija koje su tih godina procvetale gledale su nas novopečene zvezde, ljudi su se, danas mi se čini, za nekoliko meseci preobrazili, oni koji su bili normalni pali su pod uticaj zlih, dobili svoj oreol i sa njime ponosno šetali, postali su zli kao ja kada sam u gomili dece ismevao onu uplakanu devojčicu. Oni koji su slabi, koji su drugačiji nisu poželjni. Devedesetih godina uobičajeno je bilo da pripadnici jedne stranke ulaze u kafanu sa rečima „Pomoz' bog“, ko ne bi odgovorio kako treba rizikovao je da bude proglašen Hrvatom po majčinoj liniji i da dobije batine. Po bivšoj Jugoslaviji se uveliko ratovalo, sa televizije je pozivano na linč svih koji ne misle isto kao većina. Moja pokojna majka je govorila da se celo društvo razbolelo i da će i sledeće generacije biti bolesne, ovo ludilo je nasledno i teško se leči – i beše u pravu!
    Devedestih je u takvom okruženju odrasla cela jedna generacija koja sada ima svoj podmladak. U međuvremenu preživesmo još jedno bombardovanje, preživesmo peti oktobar, za koji danas i ne znam šta je predstavljao. Desetak godina unazad živimo u takozvanom miru. Internet je postao sredstvo masovne komunikacije, u takozvanoj anonimnosti sada se mogu iskazati najskrivenije misli, koje se prenose dalje, zagađuju i truju ono malo zdravog razuma što je ostalo. Oko mene sada vidim kako obruč stežu ljudi sa crnim oreolima, mnogo ih je, sve su jači. Svaki dan, ma koliko zabio glavu u pesak, vidim nešto strašno, nešto što me prodrma iz korena. Vojni penzioner sa detetom i ženom skočio kroz prozor- stanje krajnjeg očaja. Psu odsečene dve šape, drugom psu sve četiri. Danas, dok pišem ovo, čovek je pao pod točkove automobila, posle toga još nekoliko vozila ga je pregazilo, ostaci njegovog tela su razbacani na dvesta metara. Bejrut je mala beba za ovo... Pe nekoliko godina, slika retardiranog deteta u bolnici za mentalno obolele, na pocepanom dušeku...
    Na društvenim mrežama i na Fejsbuku otvoreni izlivi nepatvorene mržnje, pozivi na klanje... Pitam se da li bar jedan koji poziva na klanje različitih ljudi zna šta je klanje? Da li zna kako je kada nož zaseca kožu, vene i mišiće, kada onaj kojeg kolju krklja i polako gubi svest, dok se sasvim ne ugasi? Da li oni sa crnim oreolim stvarno mogu da izvedu ovaj čin? Imam jednog poznanika koji se nedavno oglašavao povodom „Parade ponosa“, u dosta komentara ponavljalo se „Ubij, zakolji, da peder ne postoji“ a on mi je sa naučne i civilizacijske tačke objašnjavao kako je homoseksualizam bolest, dok su "normalni" oni koji pozivaju na pokolj???
    Pre nekog vremena zatekao sam se ispred Urgentnog centra, nekim poslom. Stiže crveni medicinski kombi sa registracijom iz unutrašnjoti. Otvaraju se zadnja vrata, izlazi medicinski tehničar, crni oreol mu je veliki kao pun Mesec, u unutrašnjosti vozila sedi stara žena, ne može da se pomeri, u bolovima je i traži da joj se pomogne da izađe. Tehničar odbija rečima „ Beži baba u pičku materinu, slušam te dva sata kako kukaš, šta sam ja bogu skrivio da moram sve vas da slušam i da brišem vaša sranja, goni se u kurac više“ i odlazi, a baba nekako sama izlazi iz kombija, i prihvataju je sestre iz Urgentnog. Niko nije reagovao, nisam ni ja, opet sam bio u grupi pasivnih, kao onda, u obdaništu.
    Pre godinu dana sam pobegao od ovog sveta u jedan lepši i bolji-počeo sam da vozim kućne ljubimce po gradu. Na svoju sreću, otkrio sam da ipak postoje ljudi koji se još mogu tim imenom nazvati a postoje i životinje koje ne znaju šta je zavist, gordost, zloba, ne veruju u Boga a ipak su Božija stvorenja- ne znam kako to da shvatim ( i ja sam takva nekakva životinja-ne verujem u Boga a postojim?). Video sam mnoge životinjske oči, pogotovu pseće, koje gledaju ljude kao u božanstva, evolucija ih je naučila da budu uz njih, usrećili su se... Ovaj posao potrajao je kratko ali dovoljno da se oporavim, da shvatim da je spas-među životinjama.