субота, 28. јул 2012.

Dvadeset druga sličica - "Zlo"





  • Toliko dugo nisam pisao da više ni ne znam kako se postavlja novi post. Nekako sam ipak uspeo, stavljam tekst koji sam napisao pre nekog vremena i koji je jedini sačuvan posle havarije kompjutera koju sam imao. Čitajući ovo, posle nekog vremena, možda je i bolje tako?


    ***


    Da li primećujete da je zlo svuda oko nas?


    Osećam se poslednjih dana, meseci, pa i poslednjih godina, kao u početku nekakvog holivudskog filma, gde glavni junak polako i sve češće čuje glasove u glavi, plašim se da ću i završiti kao u takvim filmovima, sam sa ludačkom košuljom vezanom na leđa u ćeliji mekanih zidova. Znajući situaciju u našem zdravstvu, kraj neće biti u takvoj, luksuznoj, ćeliji već na nekakvom zarđalom metalnom krevetu pocepanog dušeka, vezan lancem za njega, pod stražom neobrijanog bolničara koji do podne mrzi sebe, od podne ceo svet...


    Od kada mi se zlo priviđa? Pa, od kako znam za sebe, uočavao sam ga među ljudima, uvek sam zle ljude doživljavao kao da imaju neki crni oreol iznad glave koji je samo meni vidljiv. Ljudi sa takvom oznakom bili su i deca i odrasli, u mojim očima svi su bili isti... Prvi put sam uočio ovo sa nepunih pet godina, u obdaništu. Grupa dece među kojom sa bio i ja naišla je na mravinjak. Debeli Joca nogom je raskopao zemlju iznad njega, i otvorio se mravlji mali svet. Ugledao sam ih kako nose nešto belo, kasnije sam saznao da su to mravlje larve, jaja, šta li već, mahnito su ih hvatali i kleštima nosili okolo pokušavajući da ih vrate pod zemlju, na sigurno. Debeli Joca sa ludačkim pogledom počeo ih je gaziti i urlao je „Ovi mravi hoće da jedu ova jaja, treba ih ubiti, ubiti“, ostala deca su im se pridružila, svi su gazili, i jaja i mrave dok od mravinjaka nije ostalo ništa. Dan danas sećam se toga, voleo bih da saznam u kakvu je osobu izrastao debeli Joca? Nisam ništa tada pokušao, povukao sam se sa strane i nemo posmatrao ovo dečije zlo.
    Drugom prilikom, opet u isto obdanište došlo je novo dete, devojčica i cvetnoj haljinici. Kao i mnoga deca kada budu ostavljena sama počela je plakati, ali ovaj put neko od dece počeo je da joj recituje „ Mala beba plače, izgubila gaće“, pridružilo joj se drugo dete, a kako je bilo vreme obeda a sve se dešavalo u trpezariji, uskoro su sva deca skandirala ovu pesmicu, i ja sam se pridružio, osećao sam se snažan u grupi, tog trenutka niko mi ništa nije mogao, cela trpezarija je bila protiv jednog deteta koje se tog trenutka nije uklopilo u društvo. Nikog nije bilo briga što je nesrećna devojčica, saterana u ugao gotovo izgubljena od straha, čak više nije ni plakala. Vaspitačica je brzo naišla i prekinula ovo skandiranje i sve se vratilo u normalu. Za mene. Voleo bih da znam šta je danas sa ovom devojčicom?
    U vreme mog detinjstva živeli smo u onome što se zove socijalizam. U to vreme koje je bilo sasvim drugačije od ovog današnjeg (ne mogu da kažem bolje ili gore, samo je bilo drugačije) čini mi se da je bilo manje ljudi sa crnim oreolima. Nasilje, zlo, sve je bilo duboko zapreteno u ljudima a živelo se dobro, od ponedeljka do petka, subota i nedelja su bili neradni dani, kada se porodično ručalo, išlo na izlete, na selo, odmaralo. Velika zla su dolazila najviše preko TV ekrana, gledali smo preko trpezarijskog stola zlo koje se događalo u Bejrutu, u afričkim zemljama je vladala glad, deca-kosturi sa ogromnim očima u kojima su bile suze velike težine gledale su u nas posredstvom kamera ali od nas pomoći nije bilo. Televizija nije prikazivala crni oreol, samim tim nisam ni prepoznavao zlo i nepravdu. Takođe, učili smo o drugom svetskom ratu iz ugla naše samoupravne socijalističke domovine, Nemci su bili krivi za sve. Koncentacioni logori su bili priča, milioni ubijenih, nestalih su samo statistika.
    Porastao sam. Zaposlio se. Tada, početkom osamdesetih, zaposliti se značilo je biti manje ili više situiran, za jedno 15-20 godina sleduje stan (tačnije, stanarsko pravo ali dođe mu na isto). Upoznao sam svet odraslih, zrelih ljudi kojima sam i sam sada pripadao. I među njima je bilo onih sa crnim oreolima ali su bili usamljeni, činili su zlo po firmi u kojoj sam radio, gurali se, gazili preko živih ljudi zarad svojih, uglavnom materijalnh ciljeva. Bilo je tu i klanova po zemljačkoj osnovi, bilo je klanova radi zajedničke (protivpravne) dobiti, njihovi oreoli su bili od sive do crne boje. Vešto sam izbegavao sve ove ljude, pokušavao da se družim sa ljudima dobre volje koliko se to moglo.
    Dođoše devedesete... Početkom tog desetleća još uvek je važilo pravilo da se starijima ustaje u autobusu, da se nastavnici i učitelji poštuju (ne moraju da se vole, samo da se poštuju), sa vlastima nije bilo šale mada se sve polako urušavalo kao kula od peska. Pojaviše se nekakvi momci u trenerkama, mada su se prvi izdanci trenerkaša pojavili još početkom osamdesetih, kao avangarda - sećam se, jednom u školi pojavio se baja u takvoj, krpenoj trenerci, i svi smo ga gledali kao da je lud, mi pripadnici rokenrol generacije, a on se nije obazirao na nas, i verovatno je mislio da će za koju godinu doći njegovo vreme, a tako i bi. Tih devedesetih godina pojavila su se i prva ubistva po ulicama, reketiranja, počela je inflacija, spirala ludila je uzimala maha. Ulicama su hodali buljuci ljudi mračnih pogleda i misli, sa raznih televizija koje su tih godina procvetale gledale su nas novopečene zvezde, ljudi su se, danas mi se čini, za nekoliko meseci preobrazili, oni koji su bili normalni pali su pod uticaj zlih, dobili svoj oreol i sa njime ponosno šetali, postali su zli kao ja kada sam u gomili dece ismevao onu uplakanu devojčicu. Oni koji su slabi, koji su drugačiji nisu poželjni. Devedesetih godina uobičajeno je bilo da pripadnici jedne stranke ulaze u kafanu sa rečima „Pomoz' bog“, ko ne bi odgovorio kako treba rizikovao je da bude proglašen Hrvatom po majčinoj liniji i da dobije batine. Po bivšoj Jugoslaviji se uveliko ratovalo, sa televizije je pozivano na linč svih koji ne misle isto kao većina. Moja pokojna majka je govorila da se celo društvo razbolelo i da će i sledeće generacije biti bolesne, ovo ludilo je nasledno i teško se leči – i beše u pravu!
    Devedestih je u takvom okruženju odrasla cela jedna generacija koja sada ima svoj podmladak. U međuvremenu preživesmo još jedno bombardovanje, preživesmo peti oktobar, za koji danas i ne znam šta je predstavljao. Desetak godina unazad živimo u takozvanom miru. Internet je postao sredstvo masovne komunikacije, u takozvanoj anonimnosti sada se mogu iskazati najskrivenije misli, koje se prenose dalje, zagađuju i truju ono malo zdravog razuma što je ostalo. Oko mene sada vidim kako obruč stežu ljudi sa crnim oreolima, mnogo ih je, sve su jači. Svaki dan, ma koliko zabio glavu u pesak, vidim nešto strašno, nešto što me prodrma iz korena. Vojni penzioner sa detetom i ženom skočio kroz prozor- stanje krajnjeg očaja. Psu odsečene dve šape, drugom psu sve četiri. Danas, dok pišem ovo, čovek je pao pod točkove automobila, posle toga još nekoliko vozila ga je pregazilo, ostaci njegovog tela su razbacani na dvesta metara. Bejrut je mala beba za ovo... Pe nekoliko godina, slika retardiranog deteta u bolnici za mentalno obolele, na pocepanom dušeku...
    Na društvenim mrežama i na Fejsbuku otvoreni izlivi nepatvorene mržnje, pozivi na klanje... Pitam se da li bar jedan koji poziva na klanje različitih ljudi zna šta je klanje? Da li zna kako je kada nož zaseca kožu, vene i mišiće, kada onaj kojeg kolju krklja i polako gubi svest, dok se sasvim ne ugasi? Da li oni sa crnim oreolim stvarno mogu da izvedu ovaj čin? Imam jednog poznanika koji se nedavno oglašavao povodom „Parade ponosa“, u dosta komentara ponavljalo se „Ubij, zakolji, da peder ne postoji“ a on mi je sa naučne i civilizacijske tačke objašnjavao kako je homoseksualizam bolest, dok su "normalni" oni koji pozivaju na pokolj???
    Pre nekog vremena zatekao sam se ispred Urgentnog centra, nekim poslom. Stiže crveni medicinski kombi sa registracijom iz unutrašnjoti. Otvaraju se zadnja vrata, izlazi medicinski tehničar, crni oreol mu je veliki kao pun Mesec, u unutrašnjosti vozila sedi stara žena, ne može da se pomeri, u bolovima je i traži da joj se pomogne da izađe. Tehničar odbija rečima „ Beži baba u pičku materinu, slušam te dva sata kako kukaš, šta sam ja bogu skrivio da moram sve vas da slušam i da brišem vaša sranja, goni se u kurac više“ i odlazi, a baba nekako sama izlazi iz kombija, i prihvataju je sestre iz Urgentnog. Niko nije reagovao, nisam ni ja, opet sam bio u grupi pasivnih, kao onda, u obdaništu.
    Pre godinu dana sam pobegao od ovog sveta u jedan lepši i bolji-počeo sam da vozim kućne ljubimce po gradu. Na svoju sreću, otkrio sam da ipak postoje ljudi koji se još mogu tim imenom nazvati a postoje i životinje koje ne znaju šta je zavist, gordost, zloba, ne veruju u Boga a ipak su Božija stvorenja- ne znam kako to da shvatim ( i ja sam takva nekakva životinja-ne verujem u Boga a postojim?). Video sam mnoge životinjske oči, pogotovu pseće, koje gledaju ljude kao u božanstva, evolucija ih je naučila da budu uz njih, usrećili su se... Ovaj posao potrajao je kratko ali dovoljno da se oporavim, da shvatim da je spas-među životinjama.